О имигрантској политици Аустралије говори и случај норвешког брода "Тампа" који је пре двадесет година спасио 400 избеглица из Индијског океана, да би затим уследио кафкијански случај у служби тадашње предизборне кампање... Имигрантски притвор у САД просечно траје 55 дана, у Канади 14, а у Аустралији - 689 дана.

Прошле године навршиле су се две деценија откад је једна влада била умешана у неке од најбруталнијих догађаја ван ратних операција, а који су били уперени против беспомоћних људи на мору. Главни актер тих мрачних збивања била је влада Аустралије. Ти догађаји укључују сурово опхођење према мигрантима, два брода по 400 избеглица којима је аустралијска влада одбила да помогне, од којих је један потопљен у околностима које ни до данас нису разјашњене и где је страдало 300 људи, уз прикривање истине, министарске лажи и манипулисање медијима и јавним мњењем како би се добили избори.  

Крајем августа 2001. потпуно натоварен норвешки теретни брод „Тампа" пловио је ка Сингапуру кад је примио сигнал од аустралијске стране за спасавање путника на броду „Палапа", који се насукао у међународним водама око 140 километара северно од Божићног острва у Индијском океану. Капетан „Тампе" Арне Ринан је, на позив аустралијске Управе за поморску безбедност, одредио курс брода где је примећенa „Палапа"; водили су га аустралијски авиони.

Ринан је нашао „Палапу" у недељу ујутро 26. августа. Пре него што је „Палапа" нестала у океану, његова посада је спасла све који су се на броду затекли, укупно 438 људи, од чега 369 мушкараца, 26 жена (укључујући 3 труднице) и 43 деце. Били су то Хазари из Авганистана, мигранти који су бежали од талибанског терора.

Поморски закон је налагао да спасене путнике спасилачки брод превезе на обалу у најближу луку. У овом случају било је то Божићно острво, које административно припада Аустралији. Али Ринан је уместо тога добио инструкције да их одвезе у даљу, индонежанску луку Мерак.А устралијска влада је одбила дозволу „Тампи" да искрца било кога од миграната на тло Аустралије.

Делегација избеглица дошла је тада до капетана и затражила од њега да их пребаци на Божићно острво. Ринан је био свестан да је капацитет „Тампе" премали за овај број путника и да нема довољно прслука за спасавање нити оброка за своје нове путнике, те је окренуо је брод ка Божићном острву.

Предизборне игре

Тадашњи аустралијски премијер Џон Хауард, који се налазио пред изборима у новембру, био је немилосрдан. Тврдио је да је у „националном интересу Аустралије" да се се спречи искрцавање миграната на аустралијско тло. Ништа другачије мишљење није имао ни тадашњи министар за имиграцију, Филип Рудок. Рудок је саопштио да аустралијска влада неће да прихвати ниједан захтев који јој се поставља и да нико не може ни да помисли да све што треба да уради јесте да стигне у Аустралију, а онда ће добити све што жели. Они су одмах капетану „Тампе" запретили хапшењем и кривичним гоњењем уколико искрца путнике на територију Аустралије.

Капетан Ринан је поново окренуо „Тампу" од Божићног острва. Али стање на броду се погоршавало. „Тампа" је могла да носи само посаду од 27 људи, али не и додатних 438 људи. Здравље миграната се погоршавало, неколико њих се онесвестило. Ринан је поручио аустралијским званичницима да је медицинска ситуација критична и да ће људи почети да умиру уколико не добију помоћ. „Тампу" је поново окренуо ка аустралијским водама.

Ринан је прешао поморску границу Аустралије нешто пре поднева 29. августа. Аустралијска влада га је одмах обавестила да је „флагрантно прекршио аустралијски закон", а када се „Тампа" усидрила у једној ували Божићног острва, послала је 45 специјалаца који су преузели контролу над бродом.

Питер Тинли, други командант специјалних јединица (САС), касније ће рећи да је обавештен о потенцијално непријатељској и опасној ситуацији код Божићног острва, a уместо тога затекао је „више од 400 обичних избеглица, изгладнелих, неке којима је била потребна медицинска помоћ, а сви су били веома уплашени и несигурни у вези са оним што се дешава; посебно забринут је био капетан који је само желео да истовари свој људски терет и испуни своју дужност према међународном праву".

Када је норвешки амбасадор стигао на брод, мигранти су му предали формални захтев за азил у Аустралији, који су руком написали и адресирали на аустралијску владу. „Ви добро знате за дугогодишњи рат у нашој земљи и његове трагичне последице, геноцид и масакре који се тамо дешавају", писало је у захтеву. „Немамо другог избора него да побегнемо из наше драге домовине и да затражимо азил".

Влада Норвешке је саопштила да влада Аустралије није испунила своје обавезе које прописује међународно право. Аустралијски министар спољних послова Александар Даунер реаговао је рекавши да је „важно да људи схвате да Аустралија према међународном праву нема обавезу да спасене особе прими на своју територију". Иако је „Тампа" одговорила на позив аустралијске спасилачке службе, Даунер је у парламенту изјавио да су преживели покупљени „по упутству индонежанских органа за потрагу и спасавање".

Закон о заштити границе

Касно увече тог истог дана, 29. августа, премијер Хауард је аустралијском парламенту у Канбери поднео хитан предлог закона под називом „Закон о заштити границе 2001", рекавши да се њиме потврђује суверенитет Аустралије и „одређује ко може да уђе и борави у Аустралији". Дајући влади широка овлашћења да одбије улазак људима који траже азил, усвојени закон је био и ретроактиван - важио је од 9 сати ујутро тог дана, два и по сата пре него што је „Тампа" ушла у аустралијске воде, што је јединствен пример у законодавној и парламентарној пракси у свету. 

Овај закон је дао влади овлашћење да заустави и врати било који брод затечен у територијалним водама Аустралије, да може да да употреби силу да то учини и обезбеди да свако лице које је било на броду може бити присилно враћено на њега, а да се не може покренути грађански или кривични поступак против аустралијске владе или било ког од њених службеника због тога, те да особе на броду не могу да подносе захтеве за азил.

Био је то први у низу драматичних законодавних и политичких промена које су трансформисале аустралијски режим азила.

Уз то, одбрамбеним снагама и граничним властима дата су нова правила ангажовања за пресретање и присиљавање бродова да их врате назад у Индонезију, a „пацифичко решење", реализовано у преговорима са острвским земљама Папуом Новом Гвинејом и Науруом, омогућило је Аустралији да на тим острвима изгради своје притворске имиграционе центре.

У медијима је започела хистерија која је креирала атмосферу опсадног стања и напада на Аустралију. Сви одреда су писали о угроженој националној безбедности и „заштити граница". За оне који су бежали од несреће у својим земљама, министри су јавно тврдили да „могу бити убице и терористи" те да „читава села" долазе у Аустралију у неконтролисаним „поплавама".

Лов на мигранте представљен је као рат, а пресретање мигрантских чамаца се обављало у потпуној тајности пошто је успостављена апсолутна контрола над информацијама о тим акцијама. 

Током кризе рејтинг популарности аустралијске владе је уз подршку медија растао, а владина линија је добила снажну подршку посебно након напада 11. септембра.

Владајућа Либерална партија је предизборну кампању водила на теми „Тампе". Изјава Џона Хауарда: „Ми одређујемо ко долази у ову земљу и околности под којима долази", штампана је у стотинама хиљада пропагандних летака и делила се земљом као лек за све аустралијске проблеме тог времена.

Аустралијско бирачко тело је у великој мери тада подржало владу и није показивало нимало саосећања са мигрантима, сматрајући да њихов добар живот, како су га они разумели, не треба и не сме да се дели са тамнопутим дошљацима. Неке телевизијске анкете у Аустралији показале су подршку акцијама аустралијске владе од чак 90 одсто. Азиланти су оптужени као „лажни" уз тврдње да су они у ствари отели „Тампу" како би се илегално домогли Аустралије. 

Марш патриота

Пишући о овим догађајима у књизи Марш патриота, Пол Кели наводи да су тада у први план избили расни стереотипи, расизам, ксенофобија, владина демонизација миграната, медијске манипулације, повезивање миграната и терориста, што је било главна полуга у преокрету заостатка „либерала" иза „лабуриста" и њиховој убедљивој победи на изборима.  

У биографији Џона Хауарда објављеној 2007, наведено је да је он од одељења државног тужиоца добио информацију да би забрана уласка азиланата у Аустралију представљала кршење међународног права, али да је то ипак учинио како би добио подршку јавности на предстојећим изборима. Све што је тадашња влада предузимала било је укалкулисано у изборну кампању како би се обезбедио трећи Хауардов мандат.

Док су специјалци још били на броду „Тампа", аустралијска влада им је наложила да нареде капетану Ринану да врати свој брод у међународне воде. Он је то одбио, тврдећи да брод није безбедан за пловидбу док се мигранти не искрцају. Власници брода су се сагласили с његовом одлуком, а норвешка влада је упозорила аустралијску да не покушава да присили брод да се врати у међународне воде против воље капетана.

Избеглице са „Тампе" су на крају укрцане на брод аустралијске морнарице „Манора", који их је превезао у малу острвску државу Науру, где је већина годинама држана у два притворска логора звана „State House" и „Topside", а њих око 150 пребачено је на Нови Зеланд.

Савет за грађанске слободе државе Викорије (VCCL) поднео је хитан приговор на притвор оних који су били на „Тампи". Судија Тони Норт, који је био дежурни судија у Савезном суду, прихватио је тужбу и пресудио да су особе са „Тампе" незаконито држане у притвору. Норт је том приликом указао на паралелу са случајем брода „Сент Луис" који је 1939. године превозио 900 јеврејских избеглица из нацистичке Немачке у Америку, али пошто му је био одбијен улазак на Кубу, САД и Канаду, брод је приморан да се врати у Европу, након чега су многи путници завршили у нацистичким логорима смрти.

Међутим, Нортову пресуду је поништио је Савезни суд, након што је Влада уложила жалбу. Судија Норт је тада изјавио: „Ја сам овај случај видео као прави тренутак за морални заокрет... Имали смо одлуку суда која је омогућила влади да каже 'изабраћемо хумани приступ'. И та прилика је пропуштена."

Капетан Ринан добио је највише норвешко грађанско одликовање за своје држање у овом случају. „Видео сам већину онога што се може видети у овој професији, али оно што сам доживео на овом путовању било је најгоре од свега" изјавиће касније. „Када смо тражили храну и лекове за избеглице, Аустралијанци су на брод послали командосе."

Судбину избеглица са „Тампе" описао је један од њих, тада седмогодишњи дечак Абас Назари, у књизи После Тампе: Од Авганистана до Новог Зеланда (After the Tampa: From Afghanistan to New Zealand), коју је објавио прошле године. Назари је данас држављанин Новог Зеланда и никада није био у Аустралији, јер му аустралијске власти дозвољавају само транзит кроз земљу. Био је Фулбрајтово стипендиста и докторирао је на Универзитету у Џорџтауну, САД. 

Деца у мору

Неколико седмица после напада на Светски трговински центар у Њујорку 11. септембра, аустралијска влада је у предизборној кампањи лансирала аферу „Деца у мору".

Наиме, почетком октобра 2001. аустралијски војни брод „Аделајд" пресрео је чамац с мигрантима означен као SIEV-4 (Suspected Irregular Entry Vessel); пре него што је потонуо, посада „Аделајда" је спасила свих 219 миграната који су били на њему.

Следећег дана, који је у Аустралији био дан уочи расписивања савезних избора 2001, министар за имиграцију Филип Рудок саопштио је да су путници с мигрантског брода бацали своју децу у море како би била спасена и могла да затраже азил. Ову тврдњу су касније поновили и други министри, укључујући министра одбране Питера Рајта и премијера Хауарда. Тврдње да су мигранти бацали своју децу у море биле су лансиране с циљем демонизације миграната и даљег манипулисања овом темом у политичке и изборне сврхе.

Хауард и његови министри извртали су и окретали ствари како би спречили да истина изађе на видело пре новембарских избора, а свака сумња у војну операцију против чамаца с мигрантима сматрала се скоро националном издајом. „Њујорк тајмс" је пишући о Хауардовој изборној стратегији писао: „Контрола и ограничавање протока информација у јавности кључ је савремене конзервативне изборне стратегије, у којој су лажирање и застрашивање начин политичког живота".

Испитивање сенатске комисије, састављене углавном од невладиних сенатора, које је уследило неколико месеци касније, открило је да ниједно дете није бачено у море са SIEV-4.

У низу догађаја с мигрантима који су се одиграли у овом периоду, најтрагичније је било потонуће индонежанског рибарског брода означеног као SIEV-X.

У раним сатима 18. октобра 2001. брод на којем је био 421 путник испловио је из Бандар Лампунга на југу Суматре. Око поднева следећег дана, мотори на броду престали су да раде и вода је продрла у брод. Брод се преврнуо у року од сата и људи су се нашли у води. Ниједан од 70 прслука за спасавање није радио. Укупно 353 особе - 146 деце, 12 жена и 54 мушкарца - удавило се. Први рибарски бродови стигли су сутрадан 20. октобра и спасили преостале бродоломце. 

Операција „Суверене границе"

Године 2013, више од деценије након случаја с „Тампом", на власт у Аустралији дошао је Тони Абот, обећавајући да ће „зауставити чамце". Под лабуристичком владом од 2008. до 2012. окончано је с депортовањем миграната на острва у „офшор кампове", али је оно обновљено доласком Абота на власт. У међувремену је број чамаца са илегалним мигрантима нарастао на више од 20.000 годишње, због криза у Шри Ланки, Мјанмару и Ираку.

Аботов план, назван Операција „Суверене границе", био је „на граници закона, а можда и преко ње, а спровођен је уз апсолутну тајност и уз његово порицање како би се влада заштитила од срамоте", каже Тони Кевин, бивши аустралијски амбасадор и аутор књиге Невољни спасиоци (Reluctant Rescuers, 2012).

Чамци су одбацивани назад или су њихове посаде чак подмићене да се врате у Индонезију. Ако су чамци с мигрантима били неспособни за пловидбу, Аустралија је мигранте стављала у чамце за спасавање са довољно горива да стигну до Индонезије, а аустралијски бродови су и илегално прелазили у индонежанске воде да би то урадили.

„Примарни циљеви су били једноставни: без смрти у води и без прихватања азиланата у аустралијски притвор. Оперативним командантима је стављено до знања да ће Канбера зажмурити на све што је требало да се уради да би се постигли ови циљеви. Или речима Тонија Абота: требало је учинити 'шта год је потребно, на мамац или на превару'", сумирао је Тони Кевин оно што је влада очекивала од својих служби.

О имигрантској политици Аустралије говори податак да је просечно трајање имигрантског притвора у овој земљи чак 689 дана, док је у САД 55, а у Канади 14 дана. 

„Ништа није тако унаказило политички пејзаж Аустралије као непоштење Хауардове владе у вези са афером с децом у мору", изјавио је касније бивши лабуристички премијер Боб Хок. „Неоспорно је тачно да никада раније у историји ове земље тај захтев за поштењем није био више укаљан као под Џоном Хауардом. Списак лажи је скоро бесконачан, али ова је најодвратнија... Можете ли замислити нешто одвратније од тога да, када народ Аустралије треба да донесе одлуку о томе ко ће њиме управљати, знајући шта је истина - да деца никада нису бачена у воду - намерно идете у народ и кажете: 'Ови људи су бацили своју децу у море?"

Џон Хауард је данас са 83 године најстарији живи бивши премијер Аустралије. Био је премијер у четири мандата, од 1996. до 2008. Касније је рекао да избеглице које је лажно оптужио да су своју децу бациле у море не заслужују његово извињење јер су, по њему, урадили најгору ствар: „Неодговорно су потопили проклети чамац који је њихову децу бацио у воду."