Пораст температуре на Земљи за више од 1,5 степени, довео би до дизања нивоа океана, пораста броја топлотних удара, суша, поплава, олуја и других временских екстрема што се у блажем облику већ догодило. Оно што смо 2003, 2018 и овог лета доживели као температурни шок, у 2080. биће сасвим нормално.

Главни град Шкотске, Глазгов, домаћин је Конференције Уједињених нација о климатским променама која је у току и трајаће до 12. новембра. То је годишња и сада већ традиционална конференција која као главну тему има проблем претераног загревања Земљине површине и атмосфере, што је довело до озбиљних климатских промена и катастрофа које су из године у годину све чешће и горе.

На Конференцији учествују лидери 197 земаља света, а поред њих је и 39.000 гостију, од којих је 21.700 пријављених националних делегација, 14.000 климатских активиста и 3.700 новинара

Актуелна Конференција, као и претходне, познатија је под називом КОП, што је скраћеница од Confference of the Parties (COP), док број који иде после акронима говори о редном броју конференције. Први КОП1 одржан је у Берлину је 1995. године, а последњи, КОП25, у Мадриду 2019. Глазговски КОП26, на коме је присутна већина земаља света, укључујући и Палестину и Кукова острва, сматра се најважнијом климатском конференцијом одржаном у овом веку.

Међу еминенцијама на Конференцији су, поред осталих, председник САД Џозеф Бајден, британски председник владе Борис Џонсон, престолонаследник Уједињеног Краљевства принц Чарлс, председник Француске Емануел Макрон, испред Европске уније Урсула фон дер Лајен, председник Србије Александар Вучић, председник Турске Реџеп Таип Ердоган и чувена климатска активисткиња 22-годишња Грета Тунберг, која је још као девојчица у основној школи штрајковала глађу желећи да на тај начин упозори на загревање и загађење Земље.

Краљица Елизабета обратила се учесницима Конференције већ првог дана унапред снимљеном видео поруком, јер је по савету лекара остала код куће.

Председник Русије Владимир Путин и председник Кине Си Ђинпинг неће бити у Глазгову, што је за Конференцију велики хендикеп.

Лидери земаља учесница Конференције у Глазгову су само првих неколико дана, током којих ће расправљати о финансирању могућих подухвата за спасавање планете од претераног загревања и о начину помагања мање развијеним земљама, које не би економски опстале уколико би се одрекле фосилних горива, а наричито угља. У другом делу Конференције, разматраће се начини и технички проблеми заштите Земље од очекивних и по својој прилици неизбежних физичких штета услед климатских промена

Пропаст Париског споразума 

Актуелни КОП26 логичан је наставак КОП16 одржаног у Паризу 2015. године, на коме је постигнут већ чувени „Париски споразум" о успоравању и заустављању непрекидног пораста температуре на Земљи до 2050. године. У Споразуму су договорена ограничења емисије угљен-диоксида (CО2) како би се одржала, или врло мало увећала, температура на површини Земље, а која је већ за 1,1-1,2 степена Целзијуса већа од оне у преиндустријској ери (1750-1850). Додуше, Париским споразумом је економски мање развијеним земљама привремено допуштено релативно споро смањење емисије CО2 на добровољној основи, што је у УН означено као „национално одређени допринос" (НОД). Временом се показало да је НОД углавном био неадекватан и за богате и за сиромашне земље, а што је најгоре, није био ни поштован.

Из УН је дан-два пред почетак КОП26 у Глазгову, публикован извештај о ревизијама НОД-а за више од 100 земаља, међу којима су и САД, Европска унија и Уједињено Краљевство. Из извештаја се види да би НОД на дуже стазе довео до пораста CО2 за 16% у односу на 2010, уместо смањења од 45%, колико је Париским споразумом предвиђено. У оквир Споразума био је унет и закључак групе водећих експерата за климатске промене, који су утврдили да би пораст температуре на Земљи за 1,5 степен довео до дизања нивоа океана, уништења коралних гребена и пораста броја топлотних удара, суша, поплава, олуја и других временских екстрема, што се у међувремену и догодило, док би пораст температуре за 2 степена довео до истих последица али вишеструко горих.

Данас је температура на површини Земље још увек 1,1-1,2 степени изнад преиндустријског нивоа, али је и лаицима јасно да ће доћи до температурног пораста због тренда повећања емисије CО2. Изузетак је прошла, 2020. година, у којој је концентрација свих гасова у ваздуху привремено пала, због ковида-19 и честих „локдауна" ширoм света. Како је ове године почео опоравак привреде, тако је одједанпут повећана емисија CО2. Да би се до 2050. године остало на повећању температуре на површини Земље само за 1,5 степен, потребно је смањење емисије CО2 за 7% по години, што, како ствари стоје, није реално.

Сви учесници актуелног КОП26 знају да Париски споразум из 2015. није у потпуности поштован и да се зато није успело са ограничењем загревања до фамозних 1,5 степени изнад температуре у преиндустријској ери. Још 2006. године на КОП12 у Најробију тражен је одговор на питање: шта би људи морали да ураде да би генерације које долазе средином овог века спремно дочекале пораст температуре за 2 степена. Одговор на ово питање је прилично лак али су решења тешко изводљива.

Пророк црних дана за Земљу

Још пре 120 година, шведски Нобеловац Сванте Аренијус (1859-1927) говорио је да ће пораст концентрације CО2 у ваздуху због брзог развоја индустрије и људских активности променити климу на планети.

У једном свом научном чланку објављеном 1896. године, Аренијус је закључио је да би смањење постојећег атмосферског CО2 за 50% снизило темературу Земље за 4-5 степени и тако довело до великог захлађења, као у леденом добу, али да би пораст његове концентрације за 50%, проузроковао опасно загревање Земље за 4 до 5 степени. Сванте Аренијус, по образовању хемичар, сматра се творцем физичке хемије, а Нобелову награду добио је 1903. године.

Сванте Аренијус је и чукундеда чувене активискиње Грете Тунберг: Каролина, мајка Свантеа Аренијуса, припада породичном стаблу Тунберг.

Први човек који је поводом емисије CО2 отпослао свету озбиљно упозорење звао се Роџер Ревел (1909-1991). Овај амерички професор почео је педесетих година са редовним пењањем на хавајски врх Mауна Лоа са кога је пуштао у небо инструменте за мерење и бележење концентрацијe разних гасова. Ревел је брзо схватио значај добијених резултата и пред америчким Сенатом је прорекао црне дане за Земљу.

Тек тридесетак година касније развила се права дебата о загревању Земље, али на подстицај нуклеарног лобија који је погубност глобалног загревања користио као најбољи аргумент за изградњу атомских централа пошто оне не емитују гасове у атмосферу. То је било време наглог успона климатолошких истраживања у које је уложен велики новац. Помоћу све моћнијих рачунара симулирана је атмосфера, на основу дубинских узорака леда са Гренланда и Антарктика реконструисана је историја климе, а уз помоћ подводних сонди и ваздушних балона детектована су струјања воде и ваздуха. Тако је скупљено много каменчића из којих се могао саставити мозаик за осликавање доминантних климатских проблема.  

Планета као стаклена башта

Знајући за најављени КОП26 у Глазгову, главни уредници 200 најзначајнијих светских часописа из области здравства, који репрезентују све континенте и широки опсег дисциплина од офталмологије до ветеринарске медицине, заједнички су срочили уреднички уводник и објавили га у сваком од тих часописа, истичући да је наука недвосмислена у тврђењу да би даљи раст температуре до 2100. године, могао на крају бити 3-5 степена виши него у преиндустријском добу, што би значило губитак контроле над растом температуре, без могућности повратка на пређашње стање и исправљање грашака. Новинари су се позвали на прогнозе климатолога из којих се види да ће се клима Земље мењати брже него раније, за шта има много индиција.

До скоро се у основним школама учило да ваздух садржи 0,03% CО2. Међутим, то више не одговара истини. Већ одавно га у ваздуху има 0,04%, што је за четвртину више. Иако ова разлика изгледа мајушна, њено дејство на временске промене и на здравље људи је огромно. Водена пара, угљен-диоксид, метан, хлорофлуороугљеници, азот-субоксид, због гравитације не напуштају атмосферу, а невидљиве честице гарежи, чађи, прашине, дима различитог порекла, чија већина припада групи „материјала у честицама" (енгл. particulate matter), означених симболима ПМ 2.5 и ПМ 10, остају у ваздуху заувек, тачније речено око 100 година. Њихов одлазак навише, у васиону, није могућ, јер су водена пара, CО2 и други гасови препрека, налик на стаклени кров над Земљом кроз који Сунце и топлота улазе, а ништа не излази.

Честице различитих материја у ваздуху не потичу само од појединачних загађивача, већ су често комплексне мешавине различитих хемикалија у виду аеросола или су прашинасте. Оне могу садржати неорганске јоне, метале, елементарни угљеник и органска једињења. Кад им је дијаметар 10 микрона (милионити део метра), дисањем улазе у плућа појачавајући симптоме различитих болести, најчешће астме, а кад им је дијаметар 2,5 микрона улазе у крвоток преко алвеоларних капилара плућа, доводећи до сметњи протока кроз мале крвне судове, што у неким случајевима доводи до инфаркта срца и можданог удара.

Хемијски састав обеју врста честица у ваздуху је различит, као и извор њихове емисије: током сагоревања бензина, уља, дизел горива и дрва, производи се више ПМ 25, док су у ПМ 10 већином прашине са градилишта, агрикултурних постројења, шумских пожара, полена ...

Због гасова који делују као стаклени кров над планетом, просечна температура на површини Земље у прошлој години била је 14,38 степени Целзијуса, што је за 0,51 степен више од просечних температура средином 20. века, а за 1,18 степени више него у преиндустријској ери. Од 1880. године, у којој се почело са метеоролошким праћењем и редовним мерењем температуре, па до данас, девет од десет најтоплијих година било је у последње две деценије. То наводи на следеће поређење: између последњег леденог доба и садашњице температура је порасла за равно 5 степени.

Кад се океани подигну

„Због пораста температуре на површини Земље, око три километара дебео слој леда на Гренланду - чија је површина нешто већа од петине Европе - већ се топи брзином од 250 кубних километара годишње, а на леду западног Антарктика већ су откривени трагови нестабилности", пише Тимоти Фланери, аустралијски зоолог и палеонтолог у својој књизи Ми, произвођачи времена. Ове ледене масе садрже довољно замрзнуте воде да се у случају њиховог топљења ниво морске површине подигне за читавих 12 метара.

Да ли ће Токио, Лисабон и Њујорк потонути? Може ли се спречити буквално потапање и светских културних баштина попут Венеције или светилишта Ицукушима у Јапану, уколико ниво мора порасте за само један метар?

На континенталном делу слика није ништа боља. Топљењем пермафроста, огромне количине арктичког леда одлазе у речне токове тако да су реке као што је руски Об нарасле за 8% у последњих 100 година. Ово не изазива само регионалне већ и глобалне проблеме. Уколико због повећаног дотока слатке воде падне концентрација соли у поларним морима, може се догодити отказивање тзв. „мотора глобалне океанске циркулације".

Отказивањем овог „океанског мотора" ослабиће или нестати Голфска струја која својим струјањем Европи обезбеђује благу климу. Она преузима значајан део угљен-диоксида из европског ваздуха и преноси га у океанска пространства, тако да би њен нестанак повећао и концентрацију гасова у ваздуху, али би, такође, био катастрофалан за екваторијалне пределе које, супротно Европи, хлади. За сада се сматра да до 2050. године не постоји опасност од њеног нестанка.

Вода као ресурс и опасност

Симулацијом регионалне климе на суперкомпјутерима огромне снаге дошло се до чврстог закључка да ће у средњој Европи лета бити сувља, а зиме влажније и блаже. Оно што смо 2003. године, па и ове 2021. доживели као температурни шок, 2080. биће сасвим нормално.

Климатолози очекују више падавина на већим географским ширинама уз истовремено мање падавина у већ сушним пределима. Стручњаци мисле и да воде ускоро неће бити довољно. Недостатак воде већ је претворио реку Јордан у разлог бескрајних сукоба Израела и Палестине.

Добар пример за то су и Индија, Кина и Пакистан, али и Аризона у Америци, у којима се испумпава двоструко више воде него што има кишних падавина. Због оваквог тренда, могло би се до 2050. очекивати 200 милиона „климатских избеглица".

Експерти смирују уплашене, истичући да би за топљење гренландског леда било потребно 1.000 година, а да ће до краја овог века ниво океана нарасти за 10 до 90 центиметара. Али и тако мали пораст нивоа воде биће велики проблем за добар део света. Око 75 милиона људи биће угрожено од преплављивања. Пораст нивоа мора и океана за 40 центиметара повећаће број угрожених људи на 200 милиона. Већ данас више од 500.000 људи живи на равним острвима попут Малдива или на пацифичким атолима, који су само за који центиметар изнад површине воде.

Климатске промене нису само предмет будућих претпостављених утицаја на свакодневни живот, већ су за неке већ сада животна стварност. Инуити, становници арктичких предела, затим Гренлада и најсевернијих делова Русије, извештавају о појави птица и риба које никад раније нису видели нити за њих имају називе. Неке дивље животиње чији је животни циклус у најтешњој вези са ледом, значајно су се проредиле. Икона климатских промена одскора је фотографија белог медведа који у великом скоку прелази са једне на другу санту леда, јер лови и обезбеђује себи храну само на леду. Пошто зима долази све касније а лед се топи све раније, медведи не обезбеђују довољне количине резерви поткожне масти.

У међувремену је очигледна постала чињеница да се арктичка ледена капа све више топи. Од почетка сателитских осматрања, научници никад нису видели мање леда између Гренланда и Сибира. Пре 13 године брод „Академик Фјодоров", понос флоте Руске метеоролошке службе, први пут је у историји пловидбе успео да пређе преко Северног пола без помоћи ледоломца.

Стање ствари

Ових дана често се говори и о упозоравајућем обраћању француског астронаута Томаса Пескеа, тренутно члане посаде у Међународној свемирској станици (ISS) у којој је од априла ове године по други пут после боравка 2016-2017. Он тврди да површина Земље сада изгледа много другачије него пре пет година кад је први пут боравио на Међународној свемирској станици. Из свемира се виде огромна пожарима огољена пространства, затим измењена конфигурација ледених капа на половима, исушена корита река... Порука је узнемиравајућа, а прати је апел за очување планете на којој живимо.

Еколошки покрет и привреда која обухвата планирање и производњу средстава за посредну или непосредну заштиту природе, показују значајно међусобно разумевање. Њихов жељени циљ је да сваки пети киловат енергије буде из зелених извора. Слично се мисли и у нашем Министарству рударства и енергетике: из соларних панела могло би се у Србији добити 10% енергије која се сада производи у домаћим електранама.

Прилагођавање новој ситуацији, насупрот њеном занемаривању, питање је новца. Што се више и брже емитује угљен-диоксид, то је за светску привреду скупље његово контролисање и, наравно, снижавање његове концентрације. Због тога је најважније држати садржај CО2 у ваздуху на 380 ppm (концентрација изражена преко броја запреминског удела гаса у милион запреминских делова ваздуха), а никако не прећи 550 ppm. Цена овог одржавања коштала би 1% продукта укупне светске привреде, што је велики издатак, али прихватљив. Тиме би био избегнут температурни шок Земље са тешким последицама.

Међутим, главни трик који је већ на делу у развијеним економијама односи се на опорезивање емитованог CО2 на начин као што су опорезовани аутомобили или спортске патике. Тржиште које се бави емисијом гасова лако регулише количину и брзину емисије и, наравно, финансијски би је вредновало: што је већа емисија гасова током производње, то би били већи порези, производња би била скупља а инвеститори не би журити да у њу улажу новац, јер ништа више не мрзе од скупе енергије и њеног неефикасног коришћења. 

Оно што је очигледно гласи: проблем климатских промена и прегрејавања Земљине површине и атмосфере може се постићи уз помоћ науке и инструмената тржишта, и уз малу помоћ политике.