Пре 25 година, након слома пирамидалних банака, Албанија се практично распала и у земљи настао хаос који је трајао од јануара до августа 1997. Материјална штета од полугодишњих немира процењена је на најмање 200 милиона долара, не рачунајући између 1,2 и 1,5 милијарди несталих у пирамидалним шемама. У рату који је захватио земљу убијено је 2.000 људи, из арсенала албанске војске нестало је око 700.000 комада стрељачког наоружања, око 1,6 милијарди комада муниције, те око милион мина. Део тог наоружања завршио је у рукама албанских побуњеника на Косову, југу Србије и у Македонији.

Хиљаде људи се почетком 1997. начичкало по нетом обновљеним бетонским трибинама стадиона „Абдурахман Роза Хаџију" у Лушњи, осамдесетак километара јужно од Тиране, како би дочекали Марија Кемпеса, хероја Аргентине и новог тренера локалног фудбалског клуба који се донедавно звао ФК Трактори.

Кемпес је у Албанију дошао са обећањем да ће добити уговор на 350.000 долара за две сезоне ангажмана у ФК Лушњи , док би његов брат Уго, као кондициони тренер, узео 50.000 долара.

За Кемпесов ангажман био су били одговорни Лушњани отац и син Џафери - син Пелумб, коме је аргентински репрезентативац био идол из детињства, откако је у финалу Светског првенства 1978. два пута затресао мрежу Холанђана, и отац Рапуш Џафери, један од најбогатијих Албанаца. Рапуш, „Генерал", како су га звали због војничке прошлости, у Лушњи је 1995. основао „хуманитарну фондацију" под називом „Народна демократија - Џафери" која је постала једна од највећих пирамидалних штедионица у земљи. Захваљујући њој Џаферији су се енормно обогатили и веровали ће овај финансијски систем трајати вечно.

Рапуш и Пелумб маштали су о стручном штабу ФК Лушње са Дијегом Марадоном и Данијелом Пасарелом, и тимом који би предводили Габријел Батистута и Џеј-Џеј Окоча, који би ФК Лушњу лансирали у врх европског фудбала. Али сем фудбалских, постојао је још један мотив Џаферијевих амбициозних планова.

Наиме, крајем 1996. пирамидална шема у Албанији је почела да се љуља, и у новембру је Џафери понудио штедишама да им утростручи новац у року од три месеца - са каматом на улог од 35 одсто. То је многе Албанце навело да чак продају своје домове да би инвестирали у пирамидалну шему Џаферијеве „фондације". Она се представљала стабилном и поузданом, а за имиџ успешности Џаферију је служио му је и спорт.

Рекламе „Народне демократије - Џафери" појављивале су се на стадионима широм земље, чак и на стазама Формуле 1. Ангажман Марија Кемпеса значио је инвестицију у препознатљиву личност која ће додатно оснажити поверење лаковерних штедиша.

Али за браћу Кемпес фудбалска бајка у Албанији потрајала је само три утакмице.

Пирамидална шема у Албанији је почела да пуца, и то управо у Лушњи. У страху од финансијског колапса и одлива капитала, албанска влада је замрзнула банковне рачуне две од највећих пирамидалних штедионица, „Џафери" и „Попули", на којима је био око 250 милиона долара. А онда, 23. јануара полиција је ухапсила Рапуша и Пелумба Џаферија.

Сутрадан, маса бесних људи је ка улазу у стадион „Абдулрахман Роза Хаџију"  вукла нетом пребијеног Тритана Шехуа, другог човека владајуће Демократске странке Албаније, вичући: „Глава за главу". За његов живот тражили су слободу за Џаферија.

Браћа Кемпес су се нашли у чуду.

„Био сам свестан да Албанија има озбиљне економске проблеме, али сам мислио да ће све то брзо проћи. Одједном, наша судбина била је у Божјим рукама", причао је касније Марио Кемпес. „Неки од навијача су ми говорили да се стање из дана у дан погоршава и да морам да одем. Мој брат Уго и ја смо отишли из Албаније последњим авионом који је одлетео за Рим".

У својој аутобиографији Матадор, објављеној 2014, Кемпес се присећао албанске епизоде: „Све је указивало да ће у земљи почети грађански рат, па смо одлучили да побегнемо из Албаније. Уго и ја смо на аеродрому бацили торбе на пулт за чекирање, терминал је већ био пун наоружаних војника и агената који су пажљиво прегледали документе. Све је подсећало је на филм Поноћни експрес..."

Био је то крај албанске авантуре легенде аргентинског фудбала и истовремено први чин свеопште трагедије у Албанији у којој је по слому пирамидалног система две трећине становника земље остало без уштеђевине, а у немирима који су избили убијено око 2.000 људи.

Без 700.000 долара, колико му је обећано, остао је и Марио Кемпес.

Хапшење  Џаферија у Лушњи било је окидач за протесте који су прерасли у анархију и земљу довели на ивицу грађанског рата. Можда и преко те границе.  

Пирамидална шема

Стварање и суноврат пирамидалних штедионица у Албанији вуче корене из чудне комбинације утопијског изолационизма из времена Енвера Хоџе и увођења либералног капитализма, које су пратили дивља приватизација и свеопшта корупција.

Албанска политичка елита је последња која је ушла у посткомунистичке реформе, али је показала највећи ентузијазам за радикално неолиберално реструктуирање. Шок терапија коју су извела Демократска партија Албаније, која је, предвођена Салијем Беришом, победила је на првим вишепартијским изборима 1992, довела је до брзог распада локалне индустрије, пада продуктивности и огромног повећања незапослености. Приватизација је била праћена неконтролисаном корупцијом, при чему су државна предузећа продавана сумњивим власницима по смешним ценама.

Светска банка и ММФ су Албанију називали алим финансијским чудом, али су за Албанце то биле године растуће неједнакости. У најсиромашнијој земљи Европе сиромаштво је постало још веће. Добар део породица за пуко преживљавање ослањао се на новац који су им рођаци слали из иностранства - око 500 милиона долара годишње.

Током „Хоџине генерације", принцип личне имовине у Албанији није постојао, па становништво те земље није имало ни најмагловитију представу о инвестирању на финансијским тржиштима, а због дубоког неповерења према локалним банкама, већина Албанаца је новац чувала у сламарицама. Комбинација тих утицаја, уз жестоку корупцију владе Салија Берише представљала је идеално тло за један од највећих скандала у историји финансија. 

Албанске Језде и Дафине 

Без капитала нема ни капитализма, како то кажу економисти, па су се у Албанији од 1993. године појавиле неформалне кредитне организације, које су предузетницима, али и свима осталима, позајмљивали новац уз месечну камату од десетак одсто. Статус ових зеленаша је 1995. године правно регулисан, чиме су они постали и политички утицајни, с обзиром да су контролисали чак десетак одсто албанског БДП-а.

Пирамидалне штедионице ницале су на сваком кораку. Међу 25 великих највеће су биле „Вефа Холдинг", „Судја", „Попули", „Народна демократија - Џафери", „Ђалица", „Камберија", чији су власници једним делом били бивши агенти албанске тајне полиције.

На врхунцу славе пирамидалних банака, 1996. године, једна од таквих фирми - „Вефа холдинг" - била је спонзор трке Формуле 1, а с обзиром на њихову финансијску моћ, ни власт, као ни опозиција, никада се нису дрзнули да упере прстом у растући финансијски балон.

Приватне штедионице у Албанији, када су се појавиле нудиле су грађанима између 35 и 100 одсто камате, што је масе Албанаца навело да продају имања, станове и пољопривредна добра, стану у ред и положе новац у „банке".

У принципу, већина тих организација, од самог почетка, оптуживана је да је прала паре италијанске мафије, или да је организовала шверц свакојаке робе до СР Југославије, која је то време били под санкцијама Уједињених нација. Иако је од самог почетка, као уосталом у случајевима „Југоскандика" или „Дафимент банке" у Србији, било кристално јасно да је таква финансијска активност на било какав дужи рок неодржива, Албанци су нагрнули у штедионице.

После избора 1996. године, на којима је Бериша добио невероватних 90 одсто гласова, почели су проблеми са Американцима, па је и ММФ огласио узбуну. Серија догађаја су Албанију из Хоџиног изолационизма, преко неконтролисане либерализације, увели у свеопшту анархију.

Албанска влада је јануара 1997. коначно покренула истраге против шефова две највеће пирамидалне штедионице - „Народне демократије" у власништву Џаферија и „Попули" Башкима Дризе, бившег агента тајне полиције. И Џафери и Дриза су били симпатизери опозиционе Социјалистичке партије. Рапуш и Пелумб Џафери су ухапшени, док је Дриза избегао хапшење и касније америчким хеликоптером побегао у Јужну Америку.

Влада се надала да се талас незадовољства преварених штедиша неће прелити на улице, а Светска банка и ММФ, који су свега неколико месеци раније упозоравали на могућност распада финансијског система у Албанији, покушали су да, брзом интервенцијом, умање притисак на власти у Тирани. Али недовољно одлучно и прекасно.

Када се почетком 1997. године црта коначно подвукла, испоставило да су грађанима Албаније покрали око 1,2 милијарде долара, те да је без било каквих средстава остало између 70 и 80 одсто албанских породица. 

Сенка Енвера Хоџе 

За Енвера Хоџу говорило се да се бавио развојем југа Албаније, пошто је рођен у Ђирокастри, остављајући север у подређеном положају. Сенка Хоџиног виђења развоја Албаније остала је да лебди и над земљом којом је владао Сали Бериша, који је обрнуо улоге, па се усредсредио на развој севера државе, посебно Тропоје у којој је рођен.

Бериша, као први демократски изабран председник Албаније, јесте уклонио комунистичку државну администрацију, али је задржао њену структуру: осим козметичких промена, на албанској политичкој сцени променила су се само лица, али не и суштина система.

Попут Хоџе, и Бериша је у затвор бацао политичке противнике, а најватреније присталице и фамилију гурнуо је на врх партије и државе. Владајућа Демократска странка све жешће се обрушавала на новинаре и политичке противнике, при чему је лидер опозиционе Социјалистичке партије Фатос Нано, после процеса за који многи Албанци сматрају политичким, 1993. завршио иза решетака због корупције. Држава је била подељена на опозициони, просоцијалистички југ и север наклоњен Демократама. 

Дан након протеста у Лушњи поводом хапшења Рапуша Џаферија, разјарена маса у Валони напала је полицијске специјалце, гађала их камењем, на концу их заробила и скинула им униформе које је бацила на ломачу заложену на главном градском тргу. Преостали полицајци, немоћни да се супротставе маси, попели су се на врхове околних кућа и каменицама гађали грађане.

На десетак хиљада разјарених демонстраната влада Салија Берише је послала стотинак специјалаца, али су и они после краћег обрачуна остали без униформи, шлемова, штитова и оружја. Неколицину, лица обливених крвљу, са врхова зграда спасили су хеликоптери. Болница у Валони била је претрпана повређеним.

Недељу дана касније демонстранти су заузели центар Тиране тражећи да им се уложени новац врати. Маса бесних и преварених у Тирани је каменицама гађала полицијске станице, владине институције и седишта политичких странака, после чега је ухапшено око 200 људи. Демократе су у парламенту затражиле од војске да успостави ред.

Одлука о слању војске на улице није претерано помогла смиривању ситуације, па је у Лушњи запаљена већница, а демонстранти су подигли барикаде како би спречили ватрогасце да угасе пожар.

На вест о паљењу већнице у Лушњи, у пламену су нестале градске куће у Берату и Валони, а револт се проширио у још најмање шест албанских градова. Већ 26. јануара неколико хиљада демонстраната покушало је да упадне у парламент, а војска је дан касније почела да патролира улицама Тиране.

Марширање албанском престоницом показало се као лоша одлука. Истог дана маса демонстраната опколила је и потом запалила полицијску станицу у Пешкопеји. Убијено је шест полицајаца, а демонстранти су, као и у осталим градовима, запалили већницу.

Почела је и серија нереда у затворима; први протест тог типа у Гаваји угушен је пошто су чувари убили двојицу затвореника.

Опозициона Социјалистичка партија, која је незадовољна резултатима парламентарних и локалних избора бојкотовала скупштину, покушала је да стане на чело протеста, али без претераног успеха, посебно након што је у јавност процурео факсимил чека на 550.000 долара, које им је уочи банкрота уплатила једна од пирамидалних штедионица. 

Хаос на југу

Суочени са неминовним распадом система, Демократе Салија Берише почеле су да мобилишу присталице и организују контрамитинге, па се у Тирани окупило неколико хиљада присталица владајуће странке. Бериша је истовремено оптужио Социјалисте да организују нереде и обећао да ће влада до 5. фебруара почети исплату депозита грађанима.

Беришино обећање није импресионирало демонстранте, па су формирали Демократски форум, организацију смишљену како би артикулисала захтеве преварених Албанаца. Одмах су затражили оставку Салија Берише, ванредне изборе и експертску владу која би, некако, извукла земљу из растућег хаоса.

Владајућа странка добила је озбиљан шамар 5. фебруара, на дан када су Албанци очекивали почетак исплате депозита, јер је банкрот прогласила „Ђалица" из Валоне, једна од највећих пирамидалних штедионица. На улице овог града изашло је још неколико десетина хиљада људи. Полиција је масу покушала да заузда пендрецима и воденим топовима, а када то није дало резултате, почели су да пуцају у демонстранте. Убијене су две, а ухапшено је 50 особа. Дан касније, у Валони је протестовало чак 40.000 људи.

Влада је још једном неспретно реаговала, па је 8. фебруара забранила протесте, иако није имала више никакав утицај на развој ситуације у албанским градовима. Албанија је била на ивици анархије. Гранични прелази били су потпуно пусти јер су припадници полиције продавали оружје и бежали, махом у Грчку. Западни медији су демонстранте почели да називају побуњеницима.

Даљи покушаји власти да похапсе особе које су сматрале одговорним за организацију протеста, додатно су распиривали гнев грађана, који су се 10. фебруара још једном окупили у центру Валоне и запалили седиште Демократске партије.

До вечери, полиција у Валони се једноставно предала. Демонстранти су их разоружали и скинули им униформе, које су у центру града запалили.

Догађаји у Валони су се пренели на улице Тиране и Ђирокастре. До 12. фебруара комплетан југ Албаније, као и неколико градова на северу, у потпуности су били ван контроле владе у Тирани.

Валона 20. фебруара и званично постаје центар бунта, пошто су студенти покренули штрајк глађу, тражећи да се одговорни за полицијску бруталност изведу пред суд, организују ванредни избори, оконча насиље, те да шеф државне телевизије поднесе оставку.

Ванредно стање

Недељу дана касније, група припадника тајне полиције безуспешно покушава да избаци студенте из здања универзитета у Валони, што изазива нови талас гнева. Око 2.000 побуњеника наоружаних пушкама, пиштољима и ножевима креће пут локалних канцеларија албанске тајне службе ШИК.

Демонстранти бацају ручне бомбе за забарикадиране агенте ШИК-а после чега у згради избија пожар. Три агента су изгорела, док је тројицу, који су успели да избегну смрт у пламену, одмах затим линчовала бесна маса. У сукобима гину још три особе. Овим обрачуном побуњеника и агената тајне полиције на улицама албанских градова почиње „десетодневни грађански рат".

Следећа мета је касарна у Валони. Пошто су се војници разбежали пре него што је маса дошла пред касарну, побуњеници разваљују улазна врата и без отпора грабе оружје из складишта. Пред зграду универзитета постављен је тешки митраљез.

Првог марта побуњеници проглашавају победу. 

Власти у Тирани објављују да је ситуација у Валони и Саранди ван контроле, а Сали Бериша шаље министра полиције у Немачку на преговоре о набавци опреме за разбијање демонстрација. Али и о кредиту којим би ту опрему платио.

Немоћне да озбиљније интервенишу у Валони, власти шаљу четрдесетак агената ШИК-а да зауздају протесте у Лушњи. То се претвара у још један дебакл, јер су демонстранти разоружали припаднике тајне полиције, скинули их до гола и запалили им возила.

Бериша попушта и на ванредној седници парламента смењује премијера Александра Максија, очекујући да би овакав потез могао да утиче на смиривање ситуације, али сукоби се настављају несмањеном жестином. Влада, коначно, 2. марта проглашава ванредно стање на целој територији земље на неодређено време. Побуњеници одмах затим спаљују Беришин летњиковац у Валони.

Под притиском демонстраната, војска и полиција напуштају касарне и станице и Саранди, Химари, Делвини и Ђирокастри. Демонстрације у Тирани прерастају у отворено насиље. Успут, опљачкано је и неколико банака. Лопови су из државног трезора у Скадру украли  6 милиона долара; из албанске државне благајне у Краби опљачкано је 340 килограма златних полуга.

У тренутку док на улицама горе полицијска возила, парламент 3. марта потврђује нови петогодишњи мандат председнику Бериши. Тајна полиција одмах затим упада и спаљује просторије прве приватне новине у Албанији, дневника „Коха јоне", а цензори су послани да уређују садржај једине дневне новине која излази у Тирани.

Одмах по добијању новог мандата, Бериша повлачи серију одлучних потеза - смењује начелника генералштаба сматрајући да није показао довољно одлучности у сузбијању побуне, и наређује јединицама да опколе Валону и Саранду. Тајна полиција преузима контролу над војском и наређује демонстрантима да положе оружје.

Побуњеницима не пада на памет да се предају и распоређују снајперисте по крововима зграда које гледају ка касарни у Валони, постављају барикаде широм града и минирају мост.

У Саранди се у јуриш на полицијске станице и морнаричку базу укључују жене и деца, који из складишта односе гомиле пушака, калашњикова и пуне вреће муниције. Војска им препушта контролу над артиљеријом и неколико ратних бродова.

У околини града, побуњеници се спремају за долазак оклопних возила, али је војска одмах прешла на њихову страну. У сукобима у граду страдао је један припадник тајне полиције; молотовљевим коктелом га спаљују у аутомобилу.

Један „миг-15" отвара ватру на побуњенике у Делвини, који тврде да је у нападу страдало неколико десетина људи. Одмах затим, распада се и ратно ваздухопловство: двојица пилота „миговима" беже у Италију, пошто су претходно одбили да пуцају на грађане. 

Пљачка војних складишта

У Валони се формира Веће одбране, тело које преузима власт до нових избора. Организују се јединице за спречавање пљачки, забрањује се ношење маски на улицама а јутра у градовима под контролом Већа почињу интонирањем албанске химне. Овај покрет се у неколико наредних дана шири у још неколико албанских градова, али се ниво насиља не смањује. Побуњеници пале полицијске станице, пљачкају продавнице и праве барикаде.

Наставља се пљачка војних складишта. У рукама побуњеника је добар део арсенала албанске армије, укључујући минобацаче, топове и противавионске пројектиле.

Опозиција одбија Беришин предлог за примирје и амнестију сваком ко положи оружје. На северу земље, упоришту Демократске партије, влада локалном становништву дели око пет хиљада комада стрељачког наоружања. Постављена је сценографија за наставак сукоба.

Бериша 5. марта објављује да су четворица официра ухапшена јер нису одбранили касарне од пљачкаша, али већ дан касније побуњеници киднапују шефа председникових телохранитеља у Тепелени. Италија, која је уз Турску највећи страни инвеститор у земљи, евакуише своје преостале грађане из Албаније.

Укључује се и Европска унија, која позива Беришу да не покреће војну интервенцију против устаника. Председник ипак шаље трупе у Ђирокастру, али их побуњеници пресрећу на путу. Војска се предаје без отпора, њихово оружје је готово моментално разграбљено. Влада у Тирани покушава још један удар на побуњенике, па у шест хеликоптера шаље 65 агената ШИК-а у Ђирокастру. Само три летелице успевају да умакну из заседе; агенти су се разбежали по околним планинама.

И Беришине присталице се спремају за коначни обрачун. У Кусу и Бајрам Цурију на северу земље пљачкају складишта наоружања. Када су побуњеници стигли до Елбасана, Бериша за борбу против њих ангажује присталице са севера Албаније и добровољце са Косова, а агенти ШИК-а упадају у војна складишта у Тирани и деле оружје присталицама Демократске партије. Припадници тајне полиције крстаре центром града испаљујући рафале у ваздух, покушавајући да локално становништво увере ко је газда. Тенкови и оклопна возила распоређени су испред најважнијих објеката у центру града.

Прелазна влада 

Бериша ипак коначно пристаје на формирање прелазне владе и одржавање ванредних избора, али таква одлука нема претерано велики утицај на стање на терену. Складишта државних резерви хране, војна складишта су опљачкани, армија у распаду. Побуњеници на војном аеродрому „Кучове", познатом и као „Стаљинов град", затичу двадесетак напуштених „мигова".

Деветог марта формира се Влада националног јединства, али ни постављање социјалисте Башкима Фина, до тада безначајног политичара, на њено чело. Нова влада апелује на одбегле војнике да помогну у успостављању реда у мира, а Бериша позива грађане на јединство и помирење.

Сукоби се ипак настављају у петнаестак градова широм Албаније. Стране амбасаде наређују евакуацију. Испред америчког посланства стражари чета маринаца, а Бериша се спрема да пошаље породицу у Италију.

Велики број Албанаца покушава да побегне из земље. Бродови претоварени избеглицама плове за Италију. Крајем марта, италијанска фрегата „Сибила" ударила је у брод с избеглицама и преврнула га. Најмање 65 особа, укључујући и бебе, страдало је у судару. 

„Отрантска трагедија" је у Италији довела до озбиљних расправа о количини силе коју државе смеју да употребе како би контролисали ток миграната. Уследио је лом на италијанској политичкој сцени и парадоксална ситуација у којој су десничари Силвија Берлусконија оптужили левичаре Романа Продија за нехуман однос према избеглицама. 

Операција Алба

Међународна заједница више ништа не жели да препусти случају, на на италијанску иницијативу Европска унија доноси одлуку о распоређивању мировних снага у Албанији. Савет безбедности Уједињених нација 28. марта усваја Резолуцију 1114, којом званично почиње „Операција Алба" у склопу које око 7.000 страних војника и око 2.000 полицајаца долази у Албанију да би успоставили ред.

Први страни војници дошли су у Драч 15. априла. Недуго затим стабилизована је ситуација у Тирани, а постепено и широм државе. Најављен је и амбициозно замишљени програм „Храна за оружје", којим би силно наоружање покрадено из албанских складишта било склоњено са улица.

Бериша обећава плату од 400 долара свима који се прикључе снагама реда и троструко веће плате полицајцима који се врате на посао. Понуда наилази на озбиљан одзив. Полиција успоставља контролу над аеродромом у Тирани. Судови и остале институције још увек не раде, а полиција безуспешно покушава да похвата затворенике који су током побуне побегли из затвора. Немири се полако стишавају. Ипак, 4. јуна, непознати нападачи бацају динамит на Беришу, који остаје неповређен.

Пет дана касније одржани су парламентарни избори на којима је Социјалистичка партија однела убедљиву победу. Истовремено са парламентарним изборима, одржан је и референдум у будућем уређењу државе, на којем је 65 одсто гласача републику претпоставило монархији. Незадовољан исходом гласања, кандидат за краља Албаније Лека Зогу организује демонстрације у Тирани, током којих је убијено пет особа.

Председник Бериша 24. јула поноси оставку, социјалиста Реџеп Мејдани постаје председник земље, а 11. августа мировне снаге напуштају Албанију. 

Последице

Албанске власти су материјалну штету од полугодишњих немира процениле на најмање 200 милиона долара, не рачунајући између 1,2 и 1,5 милијарди несталих током распада пирамидалног система. Албанска економија је била у потпуности уништена.

Према различитим проценама, убијено је између 1.500 и 2.000 људи док је око 5.000 рањено. Из арсенала албанске војске нестало је око 700.000 комада стрељачког наоружања, око 1,6 милијарди комада муниције, те око милион мина. Део тог наоружања завршио је у рукама албанских побуњеника на Косову, југу Србије и у Македонији.

Распад државе у први план избацио је већи број добро наоружаних банди, који су месецима после побуне контролисали неке од највећих албанских градова, брутално тероришући локално становништво. Можда најпознатији случај је Зани Чауши из Валоне, који је на мистериозан начин у фебруару успео да побегне из грчког затвора у Лариси.

Албанци тврде да је „владавина банди" била стравично искуство, са полицијским часом и упозорењима са разгласа о забрани кретања градом. У Берату су припадници локалне банде одрубили главу једном од ривала и носили је по граду као трофеј. Са бандама се нису сукобљавали ни полиција припадници међународне мировне мисије.   

За економски и сваки други колапс Албаније оптуживани су разни, али нико није осуђен. То је покренуло лавину теорија завере о стварним разлозима који стоје иза побуне и распада земље 1997. године

Две највеће партије, Социјалистичка и Демократска, у годинама које су следиле размењивале су међусобне оптужбе. Демократе са севера су побуну називале „комунистичком", док су Социјалисти са југа инсистирали да је реч о бунту против ауторитарне власти.

Временом, сећања на догађаје из 1997. године су бледела, а две највеће партије су се прећутно договориле да ту годину прогласе за уклету, те за превару, насиље и пљачку оптуже заоставштину комунизма, недостатак демократских институција, па чак и колективно лудило које је захватило људе који у том тренутку нису имали шта да изгубе.

Рапуш Џафери је 2004. године умро у затвору, а становници Лушње тврде да до дана данашњег нису доживели ни приближно величанствен тренутак као онда када је у град стигао Марио Кемпес.