Како је Крешимир Ћосић увео компјутере у југословенску кошарку и због тога награбусио на Европском првенству у Атини 1987, како је спортска редакција Телевизије Београд увела рачунаре у кошаркашке преносе исте године, и какву је улогу у томе одиграо инжењерски дрим тим у саставу Вељковић-Миновић-Лукић-Јовев отворивши нову страницу историје и телевизије и кошарке?

Захваљујући дигитализацији, дискофилима се вратио, чинило се за свагда изгубљени винил. Тако ће колекционари грамофонских плоча са наших музичких простора, уместо по поскупљењу горива и несташици шећера, ову годину памтити по објављивању јубиларних издања албума Идола, Хаустора и Рибље чорбе. Није, дакле, далеко ни дан када ће се у каталогу неке од преживелих дискографских кућа наћи и дигитално ремастеризована грамофонска плоча Сеида Мемића Вајте на којој се налази и песма „Буди добра до октобра", за коју је текст написао Душко Трифуновић, а почиње стиховима: Oктобарске чаролије, све су дио историје...

Из јајета сложених геополитичких односа велики песник испиљује љубавну причу са срећним крајем. Рана јесен је у нашој башти сљезове боје пре свега била месец венчања, те лирски субјект моли своју драгу да се стрпи до октобра, подсећајући је на „старе обичаје, кад се жени и удаје", а онда јој обећава: „И ми ћемо тако!"

Травнички трубадур је ову песму снимио 1978. године, током које је СФРЈ била домаћин великог броја европских и светских првенстава у многим екипним и појединачним спортовима. Ове године се са сличним организационим изазовима суочио Минхен, и то на педесету годишњицу одржавања двадесетих Летњих олимпијских игара, које историја памти по терористичком нападу када је осам палестинских ектремиста убило девет чланова израелског тима, и по кошу Александра Белова у последњој секунди финалне утакмице коју су Совјети играли против Американаца.

Престоница Баварске је у другој половини августа била домаћин европских шампионата у атлетици, спортској гимнастици, стоном тенису и бициклизму. Ови шампионати су, међутим, били тек увертира за све оно што љубитеље спорта очекује током септембра, месеца који љубитељи спорта данас чекају са истим нестрпљем као што су некада младенци чекали Трифуновићев и Вајтин октобар. Серија шампионата отворена је светским првенством за одбојкаше, почело је и европско првенству у ватерполу у обе конкуренције, а на дан повратка наших ђака у школске клупе почеlo je и Европско првенство у мушкој кошарци, на коме ће наступити и репрезентација Србије.

Припреме наших најбољих кошаркаша почеле су буром коју је изазвала одлука селектора Светислава Пешића да у дресу са државним грбом овога пута не наступи досадашњи капитен српске репрезензације Милош Теодосић. Јавност се ускомешала и поделила, али су фантастичне партије Николе Јокића у нашим победама над Грчком и Турском у оквиру квалификација за одлазак на светски шампионат, бар за сада, „случај Теа капитена" склониле са дневног реда.

Позитивној атмосфери у којој нација вишеструких светских и европских кошаркашких шампиона дочекује почетак Евробаскета ипак је највише допринео сâм Пешић. Клипови са Каријевих прес-конференција постали су вирални, али је убедљиво најгледанији постао онај у ком се прослављени трофејни тренер ишчуђава што га чланови репрезентације и стручног штаба чекају у аутобусу пред Штарк ареном, те им поручује да слободно иду у хотел, јер претпоставља да новинари имају још много питања за њега.  

Нетко беше Ћосић Крешимире

А пре тридесет и пет година, селектор кошаркашке репрезентације Југославије био је Крешимир Ћосић. Европско првенство је играно у Грчкој и нама је припала бронзана медаља. Првенство су освојили Грци, предвођени Никосом Галисом, друга је била репрезентација СССР-а. Тадашња спортска јавност је треће место примила као неуспех, а Ћосић је проглашен за највећег кривца.

За Југославију су тада играли: Дражен и Александар Петровић, Саша Ђорђевић, Тони Кукоч, Жарко Паспаљ, Зоран Радовић, Стојко Вранковић, Ратко Радовановић, Владе Дивац, Дино Рађа и Данко Цвјетичанин. Не морате много да знате о кошарци да би вам се од ових имена завртело у глави. Такви асови, па тек трећи! Како то објаснити?

Са ове историјске дистанце, одговор је колико једноставан толико и бизаран. Јер, сва је прилика како је за све крив био један дозлабога тешки матрични штампач у боји!

А како је тај штампач доспео у Дворану мира и пријатељства у Пиреју, сазнаћете ако прочитате редове који следе. На самоме почетку треба имати на уму да то неће бити прича о машинама, већ о нашим младим људима који су својим радом и памећу, између осталог, заувек променили лице кошарке. 

Погледајте семафор

Веселин Грозданић је доајен режије директних ТВ преноса. На Телевизији Београд је почео да ради још као студент тадашње Академије за позориште, филм и телевизију, а 1976. је из Редакције забавног програма „прекомандован" у спортски програм. Присећајући се тих „раних радова", Грозданић као својеврсну тачку прелома у поетици директних спортских ТВ преноса наводи управо већ помињану 1978. годину.

Одржавање толиких светских и европских првенстава на домаћем терену изискивало је врхунско умеће њихове организације, али је то уједно био и велики изазов за људе задужене да са свих тих борилишта пошаљу слику у свет. Што се малих екрана тиче, он више није био у потпуности црно-бели, јер су баш у то време у наше домове ушли први колор-телевизори.

Један од техничких изазова било је и телевизијско приказивање имена и презимена актера, резултата и мерења временâ.

Грозданић каже да се тада морало радити уз помоћ „штапа и канапа". Да би се на екран избацила било која од ових информација, бројке и слова су прво морали да буду исписани белим словима на црним картонима, који су стајали на штафелају. Камера би натпис на штафелају снимила, а онда би се написано, уз помоћ дупле експозиције, појавило на малом ТВ екрану.

Прва електронска графика је, према Грозданићевом сећању, у директном преносу неког спортског тамичења код нас кориштена 1986. године, током тениског меча у Дејвис купу, када су се за опстанак у светској групи овог такмичења, у београдском „Пиониру" бориле репрезентације Југославије и Француске.

И док је Боба Живојиновић на тениском терену својим сервисима до очаја доводио освајача Роланд Гароса Јаника Ноу, у репортажним колима РК 5 Радио-телевизије Београд Јован Муки С. Китановић је на тастатури Комодора 64 исписивао промене резултата, које су потом емитоване у програму.

Тенис је био идеалан за овакав начин рада, јер се резултат споро мења, а у то време није било ограничења времена за извођење првог сервиса. Кошарка је, међутим, била нешто сасвим другачије. Требало је приказати брзе промене резултата, испратити бројне измене играча, али је пре свега телевизијски гледалац морао да има представу о томе колико је остало до краја полувремена или утакмице и колико је једној екипи преостало времена за напад.

У време „штапа и канапа" актуелни резултат кошаркашке утакмице и истицање времена приказивани су искључиво снимком камера које су биле уперене у велики семафор у хали и у онај мали семафор у углу терена, који је мерио само време за напад.

А онда су на врата Радио-телевизије Београд закуцали момци из Одељења за специјалне пројекте фирме „ЕИ-Ханивел". У својој лабораторији они су осмислили и развили програм који ће телевизијским гледаоцима омогућити да у, како се то данас каже, „реалном времену" виде све релевантне податке, што ће праћење кошаркашке утакмице учинити још занимљивијим.

Сада је још само требало убедити људе са Телевизије да закораче у дигитално непознато. 

Силицијумска долина Нишаве

Душан Вељковић је 1975. године дипломирао на Електронском факултету Универзитета у Нишу. Као стипендиста Електронске индустрије одмах је добио место у развојном одељењу фабрике „ЕИ Телевизија". Две године касније прелази у ЕИ-ФРМ (Фабрику рачунарских машина), која је тада почињала пројекат заједничког улагања са америчком фирмом „Ханивел".

Kао руководилац групе за тестирање окомуникационих процесора и модула Левел-6 мини-рачунара, Вељковић је више месеци провео на пракси у производним фабрикама Ханивела у Бостону, да би по повратку у Ниш и стартовању производне и тест линије постао руководилац службе за „Тест и поправку". После неколико година, ова служба прераста у посебан сектор за „Развој и специјалне пројекте", а он преузима функцију директора и члана колегијума.

О доласку Ханивела на југословенско тржиште писао је 1978. и Computer World, амерички специјализовани часопис за компјутере.

У ЕИ-Ханивелу у почетку је радило шездесет људи. Изградњом новог објекта 1981. створени су бољи и просторни и радни услови, па је шест година касније фирма нарасла на 560 запослених. У априлу 1986 године, у сарадњи са „Прогресом", формирана је радна јединица у Београду.

Највећи и најзначајнији корисници ЕИ Ханивела били су војска, органи државне управе, савезни СУП и републички СУП-ови, народне банке социјалистичких република и Народна банка Југославије, привредне организације, осигуравајући заводи... Производња рачунарских конфигурација према захтевима купаца одвијала се у фабрици у Нишу. Радила се пре свега интеграција система, финално функционално тестирање и поправка модула и компоненти рачунара и периферијских уређаја (дискова, штампача, терминала).

У производном делу у Нишу, врло рано, креирана је већ поменута „Служба специјалних пројеката", која се бавила пројектовањем и реализацијом нестандардних решења у области рачунарства и повезивањем са рачунарима и рачунарским компонентама других произвођача. Специјални пројекти су проистекли из оригиналне групе за „Тест и поправку" да би касније постали прави мамац за запошљавање младих инжењера, пре свега најбољих свршених студената нишког Електронског факултета.

Као руководилац Теста, а онда као иницијатор формирања групе за Специјалне пројекте, Вељковић је био у прилици да изабере најталентованије сараднике и да се, како каже, са њима заједно често упусти и у „неке крајње необичне пројекте који најчешће нису били на линији наших страних партнера, Италијана и Американаца."

У ту категорију сигурно је спадао и пројекат праћења кошаркашких утакмица за потребе телевизијског преноса.

Ову екипу је као главни развојни инжењер технички водио Љубиша Јовев - Луби, а њему су се убрзо придружили Данило Лукић и Предраг Миновић. Тиме је, како нам из Канаде, где данас живи и ради, прича Душан Вељковић, „формиран инжењерски дрим-тим и кошаркашка прича је могла да почне".

Укључи ЕИ Ниш у боји суботом у 17.10

Иако се и данас сва четворица поменутих инжењера и даље баве подацима, ниједан од њих не може са сигурношћу да се сети када је и где одржан први састанак са људима са Телевизије Београд. Ипак, већина њих мисли да се то десило у просторијама београдске филијале ЕИ Ханивела, на петом спрату Београђанке.

Данило Лукић се сећа да су преговори са Телевизијом Београд ишли релативно споро, а као највероватнији разлог за то пре свега види у „скепси да код нас може да се направи нешто што је заиста био сам врх ТВ технологије у то време. Други разлог је што у ТВ продукцији постоје одређени протоколи и стандарди и што су одговорни људи за технику желели да се увере да све ради поуздано и у складу са ТВ стандардима." Лукић још додаје како мисли да је у то време директор мобилне технике (репортажних кола) био Милан Симић и како су прво њему све, и теоријски и стручно, образложили па и показали...

Предраг Миновић, који већ више од тридесет година живи и ради у Јапану, добро се сећа многих појединости и каже: „После наше презентације људи из рачунарског центра Радио-телевизије Београд су килавили, и, што бисмо ми рекли, постављали глупа питања. Али су нам  и рекли да сачекамо режисера, који нема много времена за нас. И заиста, чим је дошао, режисер је рекао да он има само 10-15 минута и да пожуримо. После десетак минута презентације режисер им је рекао како хоће нашу статистику да има за следећи пренос и одмах потом напустио састанак! Све ово дешавало се негде марта или априла 1987. године."

Веселин Грозданић се сећа овог састанка и потврђује да је, као и увек, негде журио. Ипак, не може да потврди да је баш горе наведеним речима дао зелено светло за почетак овог пионирског подухвата. Оно што наш прослављени ТВ редитељ поуздано зна јесте да је југословенска кошарка почетком седамдесетих доживела процват управо захваљујући директним ТВ преносима уктамица домаће прве лиге.

И заиста, ко се сећа да је цртани филм осамдесетих година емитован у 19.15, тај није заборавио ни да су преноси кошаркашких утакмица ишли суботом у 17.10.

Тако смо, уз коментар Драгана Никитовића, Бориса Мутића, Сеада Хаџијахића и многих других гледали Кићу, Прају, Кинџета, Моку, Крешу, Јеркова, Јеловца, Вилфана и све остале.

А онда је дошао плеј-оф у сезони 1986/87. и на нашим малим екранима су се, сем тренутног резултата и преосталог времена до краја утакмице, појавили први подаци о броју постигнутих кошева и личних грешака.

Наш рачунар има тачан резултат

„Добро се сећам тог првог покушаја да уживо преко пи-сија и прве верзије програма обезбедимо приказ резултата директно у етар", каже Љубиша Јовев, суоснивач и директор фирме ИРВАС Интернационал доо, која се од 2000. године бави имплементацијом ЕРП система на платформи отворених система.

„Био је то меч у хали Пионир", прича Јовев. „Организовали смо се на следећи начин: Предраг Миновић је имао задатак да евидентира догађаје са терена које смо му ја и Данило Лукић гласно саопштавали. Један је пратио једну екипу, а други другу екипу. Предраг је био јако спретан и брз у куцању. Али упркос томе, после  првих неколико минута утакмице постало је јасно да у неким ситуацијама нисмо у стању да испратимо ритам догађаја на утакмици. У софтвер смо били уградили забрану да се играчу не може прокњижити кош ако није у списку петорке на терену. Измене у петоркама које су се дешавале после тајм-аута нисмо успевали да пропратимо адекватно, а то је доводило до тога да нисмо могли да имамо и резултат у реалном времену, јер је требало најпре регистровати измену, па затим укњижити кош. Била је то грешка коју смо брзо увидели и у полувремену утакмице променили софтвер, који је био мање 'паметан', али употребљивији."

Предраг Миновић додаје како су користили „Карактер генератор", који је могао да конвертује сигнал из ПЦ-ја тако да може да се миксује са сликом са ТВ камера. Тај генератор је произвео ИРИ (Истраживачко-развојни институт) Електронске индустрије Ниш  и постојао је и пре ове статистике и користио се за повезивање рачунара ЕИ Ханивела са другим системима.

„Посматрано из угла режисера из репортажних кола, ми смо били као још једна камера, с тим што је нашу 'слику', тј. један од екрана са статистиком, увек миксовао са неком стварном камером", каже Миновић. „Ја сам имао хед-сет и режисер, који ме је звао 'компјутер', давао ми је инструкције који 'екран' да прикажем."

Интересантно је да се ни он не сећа који су тимови играли на тој првој утакмици на којој је примењена нова технологија. Имена екипа се не сећа ни Веселин Грозданић, али потврђује да је Предрага звао „компјутер".

„Када сам радио први директни пренос утакмице, Мома Мартиновић ме је питао за кога навијам", каже Грозданић. „Заустио сам да му одговорим, а он ми је само показао руком да на то морам да заборавим. Моје је да гледаоцима пренесем што је могуће објективнију слику са спортског терена, а на њима је да уживају у представи!"

Ако и нису навијали, „компјутери" су ипак знали да се занесу, понети игром и такмичарском неизвесношћу.

„Била је нека важна утакмица", каже Миновић. „Звезда или Партизан против неког јаког тима, можда против Цибоне, ко ће га сад знати, и била је велика галама у хали, и ваљда је дошло до преокрета у корист нашег тима па је и Данило заборавио на статистику и скочио да навија, уместо да мени саопштава шта се дешава на терену! После се присетио шта је било, па смо све то унели у наш софтвер."

Једном се пак десило да су баш они приметили грешку за записничким столом.

„Кош једног тима је био поништен, па јесте, па није, и дошло је до гужве око записничког стола. После тога семафор је показивао резултат који није био тачан, али Данило је укапирао шта су се судије договориле тако да је резултат нашег софтвера био тачан! Онда је режисер на ТВ-у приказао у првом плану семафор са погрешним резултатом и наш тачан резултат на дну екрана, и како на семафору полако мењају бројеве док их нису подесили да буду као наши. То је за нас био велики успех, режисер ми је рекао 'Браво, компјутер!'. Коментатор је, мислим, био Владанко Стојаковић и он је то прокомнтарисао речима како 'наш рачунар има тачан резлтат'."

„Само ви унашајте!"

И тако је домаћа иновација постала наша телевизијска рутина. Веселин Грозданић каже како су се „компјутери" врло брзо уклопили у рад телевизијске екипе. „Није им требало много да науче како свако од редитеља преноса размишља и ради, па смо на крају имали неки само нама разумљив језик који је доприносио највећој могућој ефикасности нашега рада."

Проблем је настао када су руководици Телевизије Београд одлучили да је време да наставе дигитализацију спортских преноса сопственим снагама. „Ти људи су се онда тек учили послу који смо ми остали из екипе одавно били савладали", каже Грозданић, али додаје како је убрзо све дошло на своје место, пре свега на задовољство милионског аудиторијума.

Ипак, пре него што су своје листом успешне инжењерске каријере наставили што у земљи што у ближем или даљем иностранству, чланови дрим-тима ЕИ Ханивела су, бар што се њих тиче, успешно обавили још један пионирски посао.

Овога пута, састанак на коме је све почело није одржан у Београђанки, него у хотелу „Палас", а уместо телевизијског редитеља, са њима је разговарао селектор кошаркашке репрезентације Југославије Крешимир Ћосић!

„Крајем 1986. године у хали Чаир се одржавао неки завршни турнир у кошарци на коме је учествовао и Партизан", почиње Љубиша Јовев причу о Креши Ћосићу. „Како је ЕИ Ханивел био Партизанов спонзор, уприличена је била посета играча и руководства фабрици. На заједничком ручку, тадашњи директор Бобан Маринковић се похвалио Кићановићу да ми нешто радимо на кошаркашкој статистици и упитао да ли би можда неко из Партизана могао да помогне у том пројекту. Кићановић је рекао да је прави човек за то Крешимир Ћосић. Тако је дошло до сусрета у хотелу 'Палас' у Београду."

Након тога је уследила и Ћосићева посета фабрици у Нишу. Том приликом је он дефинисао пројектне захтеве за праћење статистичких података који би били корисни кошаркашким тренерима и селекторима.

„Он је био човек далеко испред свог времена и схватао је значај и важност информатике још у то време", каже Данило Лукић. „По својој природи био је аналитичан тип човека и потпуно је логично да је одмах увидео огроман потенцијал онога што смо тада радили."

Миновић додаје како је Ћосић тражио додатне статистичке детаље, више од оног што су они тада радили за телевизију. „Такође је инсистирао да се све то штампа у боји, тако да подаци за бекове, крила, центре итд. буду у различитим бојама, и да му ми те извештаје предајемо на полувремену и на крају сваке утакмице. Главни развој тих нових функција нашег софтвера обавили смо крајем маја 1987. у Марибору, где је наша репрезентација била на припремама за Европско првенство. Показивали смо му шта смо урадили, а Ћосић нам је давао упутства у вези са оним шта му још од нас треба. Дошао би да види шта радимо, и једном приликом нам је рекао: 'А ви унашајте податке, само ви унашајте!' Ми смо то запамтили и касније у шали унашање користили током рада."

За штампу су користили један од, у то време, најновијих модела штампача ЕИ-Ханивела који је имао више трака и који је могао да штампа у боји. Један такав штампач их је сачекао и у Атини, пред почетак Европског првенства у кошарци, у лето 1987. године.

На Европско првенство су, у својству Ћосићевих „компјутера" отпутовали Предраг Миновић, Данило Лукић и Љубиша Јовев. 

„Путовали смо рентакар аутомобилом и са собом носили одговарајућу опрему", присећа се Јовев. „У Ханивеловом представништву у Атини преузели смо матрични штампач у боји који нам је био послат из Италије за ову прилику. У то време такав штампач је био права реткост. Био је робустан и прилично тежак, а ми смо морали за сваки меч да носимо у халу комплетну опрему и монтирамо поново сваки пут."

Статистика у Атини 

Рачунари су у то време у Атини били права реткост. Хотел у коме је била смештена наша репрезентација тек је био набавио рачунар, који није био у употреби. Момци из ЕИ Ханивела су рецепционерима инсталирали Тетрис, на чему су им ови били врло захвални.

Званичну ТВ статистику такмичења водио је Ај-Би-Ем са четири рачунара који су били постављени на угловима кошаркашког терена. Наши „компјутери" су водили статистику само за утакмице Југословенске репрезентације са много више детаља од онога што се могло видети на ТВ екранима. Имали су место на трибинама одакле су посматрали утакмице и помно бележили сваки догађај који им је Ћосић претходно дефинисао.

По завршетку утакмице, у року од неколико минута, Ћосић би добио одштампан детаљан статистички извештај, који је он користио на конференцијама за штампу и за касније анализе игре репрезентације. Извештај је садржавао сумарни преглед, али и хронолошки ток утакмице са свим учесницима и догађајима. Међу статистичким подацима је био и податак о асистенцијама из којих се добро видело у којој мери играчи сарађују на терену, али се могло видети и какав учинак доноси улазак неког играча на паркет.

„Због овога смо имали утисак да нисмо били омиљени међу играчима", прича Јовев. „Дешавало се више пута да смо возили Ђосића од хотела до хале, након што је аутобус са играчима и осталим руководством отишао без њега. Међу новинарима који су пратили првенство био је и Александар Тијанић, који је с нама коментарисао протекли меч и неретко био оштар у оценама Ђосићевог учинка у вођењу тима." 

Ни један ни други више нису живи. Крешимир Ћосић је преминуо од рака у четрдесет и шестој години живота, 25. маја 1995. године. Месец и кусур дана касније, у истој дворани у којој су му тројица младих инжењера из ЕИ-Ханивела на тешком штампачу у боји штампали статистичке податке о одиграној утакмици, репрезентативци Хрватске су напустили победничко постоље пре него што је почело интонирање химне „Хеј, Словени".

Статистика каже да се до данашњег дана на њега нити једном нису вратили. Како то објаснити?

Са ове историјске дистанце, одговор није ни једноставан, ни бизаран, јер овога пута за све највероватније није крив један дозлабога тешки матрични штампач у боји.

Па ипак, ко зна, можда се у Атини 1987. године ипак десило нешто што би могло да наговести времена у којима ће бројање постигнутих кошева и досуђених личних грешака заменити пребројавање мртвих, рањених и избеглих.

Наиме, после повратка са једне утамице, тројица младих инжењера ЕИ Ханивела доживели су саобраћајни удес. Прошли су сви без повреда, мада је Љубиша Јовев главом сломио шофершајбну.

„Наш аутомобил није више био у возном стању", каже он. „Обавестили смо Душана Вељковића и он је организовао брзо достављање новог возила и враћање слупаног аутомобила у Ниш. Међутим, то није био крај нашим проблемима. Административна процедура у грчкој полицији била је спора и напорна. Мастиљавом оловком су у мом пасошу исписали читав роман зашто и како се враћамо другим колима а не оним којим смо ушли у Грчку. Приликом повратка, на граници је падала киша, која кап је пала на мој отворени пасош, мастило се разлило и текст је постао скоро нечитљив, па ме приликом мог путовања у Америку на аеродрому у Чикагу због те брљотине на грчком умало нису ухапсили."