Како то да је Дејан Бодирога најбољи играч Европе свих времена а није најбољи у историји Зрењанина? И како то да је све почело са Ћалетом да би тек много касније дошао Деда?

Ролеркостер у који су овог јуна ушли навијачи кошаркашког клуба „Црвена звезда" никако да се заустави. Али да уместо навијача цео овогодишњи шампионски тим провозате у најлуђем ролеркостеру и да после тога неко треба да погоди слободно бацање - немам дилему коме бих дао лопту у руке.

Дејан Давидовац сигурно није неко ко има најбољи шут, далеко од тога да је највреднији, тело га одаје да теретана није институција коју много чешће посећује од кафане. Дејан Давидовац је, упркос томе неко кога није лако померити у рекету а није га лако померити ни на било који други начин. Можеш да га срушиш на паркет али не можеш да му срушиш концентрацију. Топовски удари, увреде, скандирање пуне дворане њега не дотичу и утисак је да му је исто да ли шутира у некадашњем зрењанинском „Медисону", у дедином дворишту у Клеку или у препуном Пиониру, Арени или некој ужареној грчкој или турској дворани.

Кад се томе дода и невероватна кошаркашка интелигенција добија се кошаркаш против кога је веома тешко играти. То је ваљда комбинација те равничарске мирноће и горштачког самопоуздања.

Лет за Москву

Само такав играч ће лета 2022. као своју следећу дестинацију изабрати Москву и највећи руски клуб, коме ће у следећих годину дана најтеже гостовање бити комбинација посете Катедрали у Казању и утакмице са Униксом.

Злуради ће приметити да би у неким другим околностима на тројци или четворци у ЦСКА играо Клајбурн а не Давидовац и биће у праву, али Давидовац такав какав јесте - јесте играч за тако велики клуб. Још кад би тај клуб играо 30-40 утакмица годишње, колико ће силом прилика играти ЦСКА следеће сезоне - то је за њега идеално.

Дејан је заправо кошаркаш кога као да смо извукли из осамдесетих, из оних телевизијских преноса суботом у пет. Из времена када су за кошарку више требале карактеристике потребне за шах него за атлетику и када се су, уосталом, играла само 22 меча (плус плеј оф). И некако ми је природније да замислим Давидовца као Чутуру у оној Новоселовој шампионској Цибони него код Радоњића у овој шампионској Звезди у којој је напад само оних двадесетак секунди које служе за одмор од фанатичне одбране.

Можда зато навијачи о Давидовцу увек причају на крају, никада на почетку сезоне. Можда га зато и клуб заборави у лето кад треба да прави списак играча којима би требало продужити уговор, а можда је све то последица тога што се Давидовац преко лета не спрема за следећу сезону са приватним тренером већ онако како се његов отац Ушке, ас малих кошаркашких терена, спремао за сезону кад је из Русанде из Меленаца прешао у Јединство из Новог Бечеја.

Мало рада а пуно талента - опште је место свих кафанских прича које обично немају срећан крај. А ово је прича са срећним крајем, не само због броја нула на овом или неком прошлом или будућем Дејановом уговору. Ово је прича о кошаркашу који игра онако како воли и који ће баш због тога још дуго играти; поготово ако и ван терена буде доносио паметне одлуке као на терену.

И кога овог лета први пут чека играње за репрезентацију. Можда чак и у Прагу и Берлину на Европском првенству.

Није лако бити Бодирога

Дејан Давидовац, наравно никад неће бити као Дејан Бодирога. Добро, није лако бити Дејан Бодирога. Кад се погледа шта је све освојио и колико је допринео тим успесима, нема никакве дилеме - Дејан Бодирога је најбољи кошаркаш Европе свих времена. Нико никада осим Бодироге није био шест пута шампион Европе, три пута са клубом, три пута са репрезентацијом, два пута шампион света, шест пута првак држава у којима је играо.

Све МВП и друге појединачне титуле само би потврдиле да са Бодирогом нико не може да се пореди, али Давидовца поредимо само у смислу да све много подсећа: и тај Клек, и Зрењанин, и прва сезона на плеју, Бодирога код Боше Тањевића у Трсту са 19 а  Давидовац код Алимпијевића у Звезди са 22, и после померање на двојку, тројку која је обојици била природна позиција, до четворке на коју су их тренери гурали јер су с њима ту били најсигурнији. И сигурност и самопоуздање у одлучујућим тренуцима. Бодирога, наравно на много вишем нивоу.

Речником неке нове генерације Давидовац би био Бодирога за сиромашне; уосталом песма Звездиних навијача гласи: „Јебеш паре, јебеш новац - Добрић, Давидовац."

Зрењанинци под обручем

Бодирога је, дакле најбољи кошаркаш Европе свих времена али није најбољи кошаркаш у историји Зрењанина. То је Вилмош Лоци, зрењанински чаробњак са лоптом, први кошаркаш који је одиграо 100 мечева за репрезетацију Југославије.

Некада Зрењанинци нису морали као Бодирога да иду до Задра и Трста да постану играчи, или као Давидовац до Вршца и Железника. Зрењанин је био град кошарке; прву кошаркашку лопту у Петровград крајем тридесетих донео је студент Мирослав Мире Путник, који је и творац екипе Пролетера која је 1956. постала други шампион СФРЈ.

До данас Зрењанин је једини српски град осим Београда који је имао првака државе у кошарци. Црвена звезда је, наиме освојила првих 10 шампионата Југославије у кошарци и 1956. на кошаркашки стадион у Петефијевој, иза Старе пијаце у Зрењанину дошла је у дресовима на којима је пркиазано било десет звездица, десет шампионских титула.

Утакмицу је директно преносио Радио Нови Сад, свих три хиљаде места на трибинама било је попуњено много пре почетка меча, Зрењанинци су хтели да се увере да ли је могуће да њихови суграђани Лоци, Енглер, Миња, Радојчић и Катић заиста могу да поново победе „Звезду" као што су то већ убедљиво урадили на Малом Калемегдану.

Резултат је био 85:85, Пролетер је добио фаул и два слободна бацања у тренутку када се огласила сирена за крај меча. Бацања су се тада шутирала одоздо, онако како смо запамтили да је то радио Радивој Кораћ а шутирао је резервни играч Пролетера Рошивал. Прво је промашио а после погођеног другог публика је продрла у терен да прослави титулу са својим играчима.

Од петорке Пролетера која је те године изгубила само један меч, четворица су већ били репрезентативци, а Ћале и капитен репрезентације.

Вилмоша Лоција су звали Ћале, знао је све о кошарци, иако је играо бека сјајно је изводио хорог ударце, био је шармер, забављач, одлазио је да неколико сезона игра у Партизан али се вратио у свој Пролетер да с њим освоји титулу првака Југославије.

Црвена звезда је данас, баш скоро као после оног рата, у серији одличних резултата и титула, али и у једном неизвесном тренутку када се потпуно мења тим, када прете неки нови пролетери;  сигуран сам да ће јој највише недостајати један Зрењанинац чији је победнички менталитет ових пет година толико штрчао и кога по почетним словима имена и презимена (или можда по нечем другом) зову Деда.

Калинић је бољи играч, он је у Звезду долазио два пута - када јој је највише требало да освоји титулу и оба пута је одлучујуће допринео да се то и деси. Али, искуство показује да је лакше пронаћи играчке звезде којима је све дозвољено на паркету него дискретне хероје који се изненада појављују као неочекивана сила и решавају ствар.

Зрењанин је, дакле српској кошарци дао само најбољег кошаркаша у историји Европе - Дејана Бодирогу. И пре њега Ћалета - Вилмоша Лоција, и после њега Деду - Дејана Давидовца.