Шаховска партија у Рејкјавику те 1972, и прије него што је бијели одиграо први потез, проглашена је за Меч стољећа. Стекао се утисак да умјесто Бориса и Бобија за столом, испред шаховске табле, сједе супростављени друштвени системи, филозофије, морални кодекси, културе, економије, војске... Била је то борба два погледа на свијет, а циљ је био понизити оног другог.

Прије тачно пола вијека, одигран је најузбудљивији и најважнији шаховски меч којег људски род памти. Меч између Бориса Спаског и Бобија Фишера.

Није случајно да се овај дуел одиграо у Рејкјавику, главном граду Исланда, јер је то острво, усамљено у сред Атлантика,  по пројекцијама генерала супротстављених страна, совјетског лагера и НАТО пакта,  било као створено за почетак трећег и, вјероватно, посљедњег свјетског рата.

Свирајући у том граду далеке 1999. године наишли смо на једног руског редитеља који је цјелокупно друштво за столом забављао пјевајући исландске пјесме из седамдесетих. Тајна његовог познавања популарне исландске културе лежала је у активностима за вријеме војног рока.  Он је, наиме, служио је војску у шпијунској атомској подморници, а задатак му је био да „прислушкује локални радио". 

Борис и Боби

Антологијски меч између Фишера и Спаског успио је да Хладни рат преусмјери са пријетњи нуклеарним наоружањем на шаховско поље. Никада до тада Америка и њени савезници нису имали тако дивну прилику да у спорту у коме су Совјети били неприкосновени - Аљехин, Таљ, Петросјан, Корчној, Ботвиник...  - докажу супериорност слободнога, демократског свијета, а исто тако никада до тада Совјети нису имали тако чисту и јасну прилику да у спорту у коме доминирају, почисте и нови производ западне пропаганде чије је име било Боби Фишер.

Борис Спаски је био оличење совјетског (над)човјека. Елегантан, свијетао, уредно почешљан, мудрог погледа и загонетног осмијеха, задовољио би и најстрожије критерије аријевске расе, а својим манирима и вјештини играња тениса не би се обрукао ни на енглеском двору. Борис је, међутим, имао додатне квалитете које германски аријевци и енглески лордови немају, а совјетски грађани посједују. Он је, поред свих својих квалитета, умио да заврне рукаве, замјени сијалицу и поправи бојлер. Аристократа близак радничкој класи!

Боби Фишер је изгледао као још један амерички „бунтовник без разлога". Послије Џејмса Дина и Марлона Бранда, а прије Џонија Депа и Шона Пена, представљао је искорак Холивуда са целулоидне траке на таблу са шездесет четири поља. Његова непосредност у комуникацији, непредвидивост у игри и посебан, аутентичан поглед на свијет веома брзо су га направили суперстаром. За његов метеорски успјех, међутим, нису заслужни медији, већ Фишер сам по себи.

Тако је тај меч, и прије него што је бијели одиграо први потез, проглашен за Меч стољећа.  Стекао се утисак да умјесто Бориса и Бобија за столом, испред шаховске табле, сједе супростављени друштвени системи, филозофије, морални кодекси, културе, економије, војске... Била је то борба два погледа на свијет, а циљ је био понизити оног другог. 

Исток-Запад телепатски

Мој отац је волио шах. Тачније, био је луд за њим. Мој брат и ја били смо жртве те љубави. Сједили бисмо сатима испред табле рјешавајући шаховске проблеме, блејали у фигуре које је отац помјерао само њему познатим законима, узалуд нам објашњавајући разлог потеза које је вукао.

Меч стољећа затекао нас је на годишњем одмору у Стону, на Пељешцу, код шјор Иве, чији је магарац умио да поздравља мрдајући ушима: „Кажеш му адио и он ти махне два пута лијевим ухом."

Шјор Иво је имао терасу прекривену листовима стогодишње лозе, на којој смо проводили поподневну сијесту анализирајући партију одиграну дан раније. Бранећи се од досаде, брат и ја смо знали стрчати на древну стонску камену улицу, упаљену пељешким сунцем, не би ли се поиграли са магарцем и његовим лијевим ухом.

Како се свијет подијелио на два дијела, једни за Спаског, други за Фишера (једино је Кина била неопредјељена), тако је и Југославија била присиљена да се изјасни на чијој је страни. (Не можеш сједити на двије столице).

Рапослућеност између Истока и Запада, која је, колико знамо, још од Светога Саве судбина овога тла, сада је добила неочекиван облик. Није било бомби, пиштоља, идеологија, агитација, вјере, попова и хоџа, већ тридесет двије фигуре на шездесет четири поља у игри коју сви знају да играју, али је ријетко ко разумије. Захваљујући Титовом „Не" Стаљину, необјашњиво силном утицају западне популарне културе на социјалистичку младеж и неодољивом шарму полулудог генија, чинило се да цијела Југославија навија за Фишера. Сви осим мог оца. И мене!

Отац је навијао за Спаског. Њега, као човјека који је дубоко вјеровао у то да је са комунизмом коначно стигао и (сретан) крај историје, није могла да збуни капиталистичка пропагандна машинерија која је измишљањем нових хероја, тобожњих бораца за слободу, узалуд покушавала да одгоди крах једног накарадног друштвеног система у којем, под плаштом Слободе, царује Неправда.

 А мене, дјечака од десет година, није могла да савлада еуфрорија која је пропратила појаву првог америчког шахисте који је, попут Боба Дилана, освајао свијет својим талентом, вјештином и спонтаношћу. Мени је Фишер помогао да онако млад и незрео осјетим у себи истински бунт против ауторитета, тако да, што је више људи око мене хвалило америчког генија - а сви су га вољели, и ујко и тетка и дида и бака и брат од стрица и учитељица и Давор и Мирза и Дедић и цијели мој разред, па и шјор Иво - мој отпор према њему је растао.   

Удица Великог Бобија

Меч је за Спаског почео благословено. Добио је прву партију глатко, а на другој се Фишер није ни појавио у знак протеста због употребе наднаравних сила које његов противник користи, а којих, то бар знамо, Исток има у обиљу.

Фишер је, формално, страх од наднаравних сила свалио на телевизијске камере и њихову близину. Данас, када сваки човјек има уз себе камеру, таква му жалба не би пала на памет!

Отац је задовољно анализирао прву партију приписујући једну кардиналну Фишерову грешку грамзивошћу и похлепи алавог система којег Американац у овом мечу представља. „Прогутао је удицу! Прогутао је удицу!" објашњавао је брату и мени шта је то поразило Великог Бобија.

Тај дан се шјор Иво није појавио на тераси у вријеме поподневне сијесте, а цијели слободарски свијет, укључујући и Југославију био је снужден и забринут. Растао је страх да ће Боби Фишер дефинитивно напустити меч. Страх је био основан, јер ни једна западна институција нема рјешења за источњачке наднаравне силе.

Фишер, је, ипак, наставио меч. Коло среће се сасвим окренуло. Иако је губио са 2:0 на самом старту меча, Фишер је показао сав свој раскошни таленат и пред очима цијелога свијета од једне древне игре направио умјетност.

Рапсодија коју нам је одсвирао у наредних неколико партија узбудила је чак и мога оца, у коме је љубав према шаху, ипак, побиједила љубав према Совјетима. „Алал му вјера!", говорио је када год би прозрео неки Фишеров наум прије него што је на тај величанствен потез пажњу указао Светозар Глигорић, стручни коментатор листа Политика.

Тих је поподнева са нама на тераси сједио и шјор Иво видно задовољан развојем ситуације у Рејкјавику, пецкајући оца да би Спаски могао да заврши у Сибиру. То је било увријежено мишљење у цијеломе демократском свијету, са све Југославијом, да совјетски неуспјешни спортисти након пораза завршавају у казаматима попут јунака руске књижевности из деветнаестог вијека.

Стари се није обазирао на та зачикавања јер је био човјек који никоме ништа није узимао за зло. Тежак живот којег је прошао, лежећи непрекидно седам година у кориту зарад туберкулозе кости коју је добио почетком Другог свјетског рата на Дорћолу, научио га је да трке које водимо нису кратке или средње пруге, већ маратони. Ипак, како је меч одмицао, у његовим анализама осјетио се траг туге. На крају се брод Бориса Спаског дефинитивно насукао на спруд.

Боби је добио меч у великом стилу, и тиме постао прва права шаховска супрезвијезда, популарнија од Битлса, а како су ови, по ријечима Ленона, били популарнији од Христа, јасно је да је Фишер својом појавом засјенио и официјелна божанства. 

Реванш из 1992.

Међутим, како живот није ни кратка а ни средња пруга, већ маратон, двадесет година касније, као у некој бурлески, два шампиона се састају поново. И то у Будви и Београду, у сасвим другим околностима.

У Југославији је бјеснио рат, Совјетски савез више није постојао, а Америка је била једина суперсила која је, сходно својој природи,  дала себи за право да креира свијет по својој вољи. Југославија, тачније оно што је од ње остало, проглашена је агресором у рату, бачена под санкције и анатемисана за вијеке вијекова.

Два су се шампиона, међутим, одазвали позиву да у таквој, крњој и униженој Југославији, одиграју реванш. Било је то, како су извјештавали западни медији, флагрантно кршење санкција!

Резултат реванша не знам, а мислим да није ни важан. Много је важнија Фишерова одлука да игра у земљи под санкцијама. Био је то његов бунт против „политичке коректности" због којег је, попут неког јунака из грчких трагедија, кажњен вјечним прогоном. Казнила га је земља чију је заставу носио бранећи читав „слободарски свијет" - казнио га је тај исти слободарски свијет јер и Слобода има својих граница! Нико не смије бити слободнији од осталих!

Спаског се јебало за све. Његова земља није имала намјеру никога да кажњава. Имала је довољно својих проблема.

Наредних година, Фишер се потуцао од немила до недрага, губећи битку и са државним апаратом против кога је дигао глас, али и са демонима у себи с којима је био у нескладу. Свој загонетан живот скончао је у истом том Рејкјавику у којем је постао симбол побједе „слободарског свијета над комунистичком аутократијом".

Боби је угодан живот замјенио за оно што је цијенио више. А то је Слобода. А слободу му је одузео исти онај „слободарски свијет" под чијом се заставом борио против „аутократије." Његова смрт испунила је Кочићев стих: Фишер је умро „слободан и неустрашив као бог, а презрен и гладан као пас!"

Борис је још увијек жив. Далеко од Сибира. Да нема 85 година вјероватно би играо тенис, спорт којег је играо тако да се не би постидио ни на енглеском двору. Њему „аутократски режим" којег је представљао у Рејкјавику и поред пораза није одузео слободу. Уствари, није му одузео ништа! Чудни су путеви господњи!

*** 

Шјор Иве више нема. Он нас је напустио још у вријеме које је обиљежио Гари Каспаров. Од свих нас који смо тог љета пажљиво анализирали сваки потез Меча стољећа, на овоме свијету смо остали само лоза чијим је лишћем прекривена тераса на којој смо сједили - и ја. Стон ми је даљи од Пекинга.

Ко зна, можда и данас у вријеме сијесте, на истој тераси, под истом лозом сједи нека друга породица анализирајући партије неких нових мајстора древне игре. Ако је некоме од дјеце досадно, нек стрчи на камену улицу и нађе магарца. Видјеће: „Кажеш му адио, а он теби два пута махне лијевим ухом."