Добро се сећам тужне вечери финала супер-тешке категорије Светског првенства у боксу маја 1978. у Београду, у коме наш Вујковић није имао ама баш никакве шансе против Кубанца Теофила Стивенсона. Борци су ушли у ринг, поздравили публику, одјекнуо је гонг и почела је игра мачке и миша у „природним бојама“ екрана нашег првог колор-телевизора. Те вечери извесну утеху пружао je само глас Драгана Никитовића. Никитини коментари били су оличење свега онога чега одавно више нема не само у спортском новинарству. Драган Никитовић је имао мишљење, свим својим ауторитетом заступао је свој став којим је гледаоце позивао на активно размишљање и критичност. Није било неукусног навијања, није било гомилања никоме потребних података, али је било лепо изговорене реченице која нешто значи.

Неколико дана пре свечаног отварања Светског првенства у боксу, које се од 25. октобра до 6. новембра одржава у „Штарк арени", у Београду је преминуо Милан Анђић, новинар спортске редакције Радио Београда. Анђићеву специфичну боју гласа запамтили су сви они „пријатељи спорта" који су добар део седамдесетих и осамдесетих година прошлога века провели са транзистором на уху, пратећи углавном директне радијске преносе фудбалских утакмица домаћег првенства, али и извештавања са многих других „спортских борилишта".

Био је то цео један свет испуњен гласовима Марка МарковићаЈордана ИвановићаИве ТомићаМирка КамењашевићаЈове ЈовановићаЕде Пеција, поменутог Милана Анђића... Сваки је својом репортерском поетиком доносио другачије виђење игре, а такмичења са којих су извештавали често нису била ни упола интересантни и динамични као њихови преноси.

Радио у боји

Постјугословенски нараштаји навијача и кладионичара вероватно тешко могу да схвате како је уопште било могуће пратити спортска такмичења без помоћи дигиталних сокоћала и апликација. Сва драж овог давно угаслог ритуала најбоље се може видети у толико пута репризираном филму Миће Милошевића „Тесна кожа", када Никола Симић у улози Пантића (или беше обрнуто?!) на крају остане без главног згодитка на спортској прогнози због „још једне стативе у Тузли".

„Позориште у кући" Новака Новака мање је у актуелној репризној ТВ орбити, али се и тамо у једној епизоди заплет врти око спортске прогнозе и слушања преноса, а Ђуза Стојиљковић у улози Родољуба Петровића (или беше обрнуто?) за „пад тикета" криви фудбалски клуб из сарајевског насеља Пофалићи.

Овај топоним се у мају 1992. нашао у „одложеном преносу" захуктавања грађанског рата у Босни и Херцеговини, када је након одласка припадника ЈНА из касарне „Маршал Тито" генерал Младић наредио да артиљерија почне са „распамећивањем" управо по овом делу Сарајева.

Злокобно звучи и распамећени глас немачког радијског репортера Херберта Цимермана током финалне сцене Фасбиндеровог филма „Брак Марије Браун", у којој Хана Шигула заборави да искључи плинску ринглу након што је припалила цигарету, док са радија допире жамор из Берна, где Немачка 1954. године управо постаје првак света у фудбалу, након сензационалне победе над тада неприкосновеном мађарском „лаком коњицом", предвођеном Ференцом Пушкашем.

Глас Радивоја Марковића, нашег најбољег радијског репортера свих времена, један је од споредних, али и те како важних „ликова" у Кустуричином „Оцу на службеном путу". И овде је фудбал удробљен у политику (или ће пре бити да је обрнуто?), јер се фамозна свадба - током које Мустафа Надаревић челом крши празну флашу, Мира Фурлан безуспешно покушава да се обеси конопчетом од водокотлића а Паја Вуисић одлази у старачки дом - одиграва током чувене фудбалске утакмице у Тампереу, када је на Олимпијским играма Југославија водила против СССР-а 4:0 и 5:1, да би на крају било нерешено.

Тог истог јулског послеподнева 1952. године моја мајка је, као дванаестогодишњакиња, са својим оцем, а мојим дедом, и остатком породице била на излету, на Требевићу. Кренули су да се спуштају у град када смо водили 3:0, а док су стигли на Башчаршију - било је 5:5.

Деда је сличан шок доживео и тридесет и осам лета раније, када је као једанаестогодишњак, са својим оцем, а мојим прадедом, у рано јутро 28. јуна 1914. отишао на неки теферич, и то опет на једно од брда у околини града, који је тог јутра био окићен црно-жутим заставама. Када се, у сумрак, добро поднапито и весело друштво спустило у град - заставе беху црне!

Почела су и завршила се два светска рата и фудбалери Југославије су два дана након оног невероватног ремија са Совјетима коначно победили „Стаљинову Русију", како је то за радио изјавио капитен наше репрезентације Рајко Митић.

У аперкат те љубим

У југословенска домаћинства су, након радио-апарата, ушли и први телевизори. Глас Радивоја Марковића заменило је титрање црно-белих екрана и то је само умножило претварање великих спортских догађаја у породична предања.

Отуда и ја знам како се деда, током директног преноса финалне утакмице Купа шампиона коју је Партизан у Бриселу изгубио од Реала, толико нервирао да је излазио из собе или окретао леђа екрану, а да је ујко на штоперици мерио и записивао времена која су постизали скијаши на челу са Жаном Клодом Килијем, јер су званични резултати у то недигитално доба били објављивани тек двадесет и четири сата након завршетка такмичења.

И има ли екс ЈРТ породице која не баштини причу о гледању боксерског меча између Касијуса Клеја и Сонија Листона?!

Рођен сам пет година након тог директног преноса, али нико не може да ме убеди да не знам како је то изгледало. Исто тако знам како су лепо клизали Белоусова и Протопопов, како је трчала Вера Николић и како су Руси дали онај кош Американцима у финалу Олимпијских игара у Минхену!

Добро, тада сам већ имао три године и као кроз маглу се сећам директног ТВ преноса уткамице Југославија-Заир са Мундијалa у Немачкој две године касније, али сам право ватрено крштење учесника и сведока великог спортског догађаја не доживео, већ једва преживео током праћења борби на Светском првенству у боксу које је у Београду одржано у мају 1978. године.

Важност бокса у друштвеном животу СФРЈ била је једнака интересовању наших народа и народности за шах и стони тенис. Једнако популарни беху Мате ПарловМаријан Бенеш, браћа Тадија и Слободан КачарГлигаЉубојевићБора ИвковШурбек и Стипанчић.

Те '78. игран је Мундијал у Аргентини, али се главни спортски догађај за Југословене одиграо двадесетак дана пре него што су фудбалери Немачке и Пољске одиграли прву утакмицу шампионата на стадиону „Монументал". Имали смо добре боксере у већини категорија аматерског бокса, Парлов и Бенеш су већ били власници титула у профи-боксу, тако да су „очекивања нације" све више расла како се почетак шампионата све више ближио.

А мој отац је решио да борбе у рингу гледамо у колору!

Боје су у нама

Било је то у време када је поред назива одређених емисија у новинским најавама ТВ програма још увек стајала напомена „б" или „к", што је значило да се те емисије емитују у боји. Многа домаћинства још нису имала телевизоре у боји, а ми смо се уписали у припаднике средње класе једног мајског предвечерја.

Ишао сам у школу после подне, у току су биле припреме за неку приредбу и сећам се како су ме родитељи сачекали после заврешене пробе да бисмо, сасвим као код Кустурице (који је и ишао у ту исту, ОШ „Хасан Кикић" на сарајевском брду Горица) заједно отишли у продавницу „Електротехне", где је тата од пословође чика Османа купио „Tелефункенов" ТВ пријемник, произведен у RIZ-у (Радио-индустрија Загреб). Југословени су се тих година делили на оне који су имали телевизоре „Руди Чајевец" или ЕИ Ниш, а мој отац је, ето, и ту истрајао на терању контре.

Екран овог телевизора је био нешто мањих димензија и боје су му заиста биле нешто природније него на осталим домаћим колор-телевизорима.

Можда је баш зато дан у коме су у хали „Пионир" одржане финалне борбе у моме сећању остао и црњи него што је то заиста био. Шест наших боксера пласирало се у финале, али тог послеподнева и вечери, из звучника нашег телевизора у боји ниједном се није чула химна „Хеј, Словени", а тробојка са петокраком је невесело висила испод заставе победника.

Био је то мој први пораз у колору, или још горе, шест пораза, од којих најмање три никако нису била заслужена. Али, судије су неумољиво давале предност противничким боксерима и, како је вече одмицало, било је све извесније да ниједном од југословенских боксера судија у рингу неће подићи руку у знак толико прижељкиване победе.

Вујковић-Стивенсон via Никитовић

Последњи меч те тужне вечери у колору било је финале супер-тешке категорије, у коме наш Драгомир Вујковић није имао ама баш никакве шансе против славног Кубанца Теофила Стивенсона. Борци су ушли у ринг, поздравили публику, одјекнуо је гонг и почела је игра мачке и миша у „природним бојама" екрана нашег првог колор-телевизора.

Вујковић се кретао по ободима ринга, покушавајући да избегне неизбежно. Пораз је, дакле, био неумитан, као и сви наши наредни порази емитовани на екранима у боји, али је те вечери макар извесну утеху пружао глас Драгана Никитовића. Друштво на коментаторској позицији правио му је тада „млади и перспективни" Милорад Ђурковић, али су Никитини коментари били оличење онога чега у спортском новинарству одавно више нема. Драган Никитовић је имао мишљење, свим својим ауторитетом заступао је став којим је гледаоце позивао на активно размишљање и критичност. Није било неукусног навијања, није било гомилања никоме потребних података, али је било лепо изговорене реченице која нешто значи.

„Не замерите ми што сам на тренутак заћутао", изговорио је Никитовић неколико секунди након што је Саша Ђорђевић убацио ону тројку Хувентуду у последњем трептају финала Купа шампиона.

Ми смо ту утакмицу гледали на „Oрионовом" телевизору, у Сарајеву, у коме је одскора трајао рат. Три и по године касније, стари „Телефункен", који смо по куповини новог телевизора проследили моме ђеду, татином ћалету, који је живео у Новом Саду, опет ћемо гледати као избеглице, у Винчи.

Нема више тог „Tелефункеновог" телевизора у боји, али наводно има директних преноса актуелног Светског првенства у боксу на спортским каналима кабловских оператера, а медији јављају и како ће ускоро једна улица у Београду понети име Мате Парлова.

Можда би могли да му направе и споменик, и то на центру Маракане, где је после победе над Адинолфијем извео „ласту" и са ринга скочио у одушевљену публику.