Ланеганов глас шкрипи као шарке на некој заборављеној гробници из прича Едгара Алана Поа. Текстови његових песама - оде усамљености и суицидалној депресивности – као да су пронађени у бележници неког опседнутог музиколога који у делти велике реке, међу запоседнутим блузерима, трага за истином о души продатој ђаволу.

Сентенца „Живот је срање, а онда умреш" - заводљиви егземплар јефтине кафанске филозофије - добро стоји на почетку овог текста. Чини се да ништа тако успешно не сумира туробни, мукотрпни живот Марка Ланегана као ова изрека.

Ти ниси мој син

Свако ко је прочитао бар једну страницу из Ланеганових мемоара Sing backwards and weep зна да је он најранијег детињства био лансиран у орбиту безнађа, очаја и усамљености. Мајка Флој која га је одбацила- „Ти ниси мој син" - била је главни узрок таквог следа ствари. Незаинтерсовани отац Дејл и непријатељско, паланачко окружење вароши Еленсбург у држави Вашингтон дали су велики допринос.

Ланеганови мемоари, разоткривајући и болно, па чак и непријатно искрени, јединствена су књига у рок публицистици и литератури уопште. Ретко смо у прилици да читамо тако нешто. Чини се да је само Џим Керол - „момак католик" - тако писао.

Књиге Чарлса Буковског, Хјуберта Селбија и Вилијема Беруоза су праве референце за Ланеганове успомене.

Пре неког времена сам рекао једном овдашњем угледном издавачу да би било добро да се преведу и објаве Ланеганови мемоари. Он ме је погледао као да сам сишао са памети и рекао: „Ајде, молим те, ко је још чуо за Марка Ланегана". 

Хероински блуз

Мислим да није тако. Има оних  „који сустанули ко пса срце своје вуку" по велеградским улицама, што би рекао Брана Петровић - има их прилично. Ланеганова музика је била и биће њихово уточиште. 

Суморни блуз - који је више пута проповедао са сцене београдског Дома омладине - Ланеган није пронашао у дистингвираној дискотеци својих родитеља, каkо то најчешће наводе његови исписници. Не, брате. Он га је ушприцао својом хероиноманском иглом у бледу вену која се назирала међу бројним тетоважама које су покривале његово рањено тело.

Само Марк Ланеган и Џефри Ли Пирс су свој блуз пронашли у отрову који су бесомучно убацивали у себе, покушавајући да алкохолом и хероином запуше црне рупе које су зјапиле иза њихових тужних лица. Због тога је њихова музика тако јединствена. Ако је хероин било шта добро донео овом свету онда су то песме Ланегана и Пирса.

Опера за три гроша

Ланеганов глас шкрипи као шарке на некој заборављеној гробници из прича Едгара Алана Поа. Текстови његових песама - оде усамљености и суицидалној депресивности - као да су пронађени у бележници неког опседнутог музиколога који у делти велике реке, међу запоседнутим блузерима, трага за истином о души продатој ђаволу.

Ланеганов најуспешнији соло албум „Whiskey For The Holy Ghost" из 1993. године је ремек-дело у најбољој традицији Вана Морисона и Тома Вејтса.

Не ради се ту ни о каквом епигонству. Ланеган ту личи на Фицкаралда Вернера Херцога и Клауса Кинског који из сопственог лудила хоће да направи оперу у џунглама Амазона. Зато вуче ону дерглију натоварену оперским кулисама кроз амазонску прашуму.

Исти напор - гротескан и храбар - Ланеган улаже на том албуму. Хоће да инсталира своју „оперу за три гроша" у сјебан свет у којем живи. Обрисе тог света - кишне и прљаве улице Сијетла -  могли смо да видимо у најбољем гранџ филму Америчко срце Мартина Бела. Није случајно Џеф Бриџиз на плакату за тај филм усликан у типично ланегановској пози.

Песма и фотографија

Имам право да будем личан у овом тренутку кад сам остао без свог омиљеног рок певача.

Осећао сам велику блискост са Ланеганом. Потпуно смо се разликовали као личности, али ја сам у Ланегану видео себе. То је она прастара психолошка прича о генотипу и фенотипу. Не бих то да елаборирам у овом тренутку - давно сам се опростио од психологије - али стварно мислим да је тако.

Мислим да је и он тако мислио кад ми је посветио песму „Creeping Coastline Of Lights" на свом првом београдском концерту.

Наша заједничака фотографија - једина, како кажу, на којој се Ланеган смеје - као да прича исту причу.

Самоћа

Марк Ланеган је умро 22. фебруара 2022. године. Нумеролози имају шта да кажу о том датуму. Имао је 57 година. Превалио је дугачак пут у свом кратком животу. Од провинцијског малолетног делинквента до злехудог рок трубадура. Био је и рок звезда. Са бендом Screaming Trees био је пионир гранџа и једно време je владао рок светом. Био je вољен и обожаван од групе верних следбеника.

Ипак, вазда је био сам. Самоћа је његов усуд. Као тинејџер Ланеган се наљутио на овај свет и људе у њему. Окренуо им је леђа и одлучио да живи сам.

Стихом из његове песме „She Done Too Much" најбоље је завршити овај текст: „Not a thing in this world to do except be alone in it".