Највећи Квакини фанови су били Тереза Кесовија и Лео Мартин, понајбољи шлагер певачи старе Југославије. „Сви ми, певачи народних и забавних песама, певамо са мање или више успеха, али Квака пева са толико душе да после његовог наступа ми остали немамо више шта да тражимо" - речи су које се приписују Кесовији. Ова изјава, апокрифна или не - није важно - погађа усред мете. Расплакане Квакине јадиковке нису израз испразних, јефтиних и лажних егзалтација. Оне су израз интимне и болне инвентуре. Како стоје ствари у Квакиним песмама најбоље казују Драинчеви стихови: „Од егзалтације издишем, не лепу песму да напишем,/ Но да објасним бол овај који ми до ногу савија чело!"

Тозовац је принео микрофон расплаканом трогодишњем дечаку који се случајно појавио поред њега на подијуму током отварања градских базена у крагујевачком Великом парку. Дечији плач је одјекнуо преко озвучења. „Овај мали пева к'о Квака", прокоментарисaо је увек жовијални певач. Публика се грохотом смејала.

Било је то средином седамдесетих година прошлог века. Духовита естрадна опаска погодила је суштину ствари. Бора Спужић Квака - у марту ове године биће тачно 20 година од његове смрти - био је певач кафанске туге и дерта. Његове песме су сублимирани плач човека кога је судбина натерала да уплакан плута - кроз дувански дим, малигане и промиле - по кафанском сплину. „Стара пјесма" је то. Говори о несрећној љубави, сломљеном срцу, изгубљеном дому, бесаним ноћима, усамљености, „проклетој судбини", мајци које више нема.

Прозаичне теме, рекло би се. Лако је подсмехнути се и изврнути их руглу. Међутим, када је Квака певао о њима - ствари су биле другачије. Добијале су рафинман и универзалност која краси Тинову „Свакидашњу јадиковку". Успостављала се директна веза са блуз и кантри напевима исте или сличне провенијенције. Чинило се да Квакини туробни ламенти почињу тамо где се завршавају „Drinking Again" Дајне Вошингтон или „Waiting Around To Die" Таунса Ван Занта.

Епифанија у „Шумадији"

Такав поредак ствари је Пуцкета и мене одвео на Квакин концерт у дворани „Шумадија" у Крагујевцу. Било је то, такође, седамдесетих година.

Опака је то била декада. Веровало се, нарочито на њеном почетку, да је овај свет добро место за живот, да ствари иду у добром правцу. Цепелини су свирали, Џентри правили сјајне игранке у Ватрогасном дому, на радију се вртела одлична музика, у биоскопима се приказивали добри и важни филмови, Раднички је играо у Првој фудбалској лиги, боксери били шампиони Југославије, девојке биле лепе и, ту и тамо, „бацале очи".

У тим околностима смо се „ја и мој колега" нашли у дворани „Шумадија" на Квакином концерту. Не сећам се више детаља. Енграми су избледели, синапсе попуцале. Али памтим, и памтићу док сам жив, крај концерта.

Овако је било: Квака се захвалио публици, објавио крај свирке, а онда однекуд извадио „дудулајку" - тако је звао мелодику - и започео неко урнебесно коло које је подигло дупке испуњену „Шумадију" на ноге.

Људи, знани и незнани, ухватили су се за руке, кренулу је коло да се вије између редова, цика и подврискивање су испунили простор. Они који нису били у колу цупкали су у месту и махали рукама. Људи су се грлили и смејали...

А Квака... У белом оделу као Пауерс Бут у филму Тексашки граничари Волтера Хила или Бели Бора у Скупљачима перја, давао је гас до даске својој ватреној свирци, вртео се као дервиш око оне здраве ноге и водио публику ка ономе што је један психолог назвао „врхунско искуство".

Био је то незаборавни, епифанијски тренутак. Сви смо били прожети неком пријатном топлотом. Дух заједништва нас је све обузео. Грлили смо се и љубили, док је Квака храмајући, уморан, полуспуштених очних капака, одлазио са сцене.

Реминисценција

Некако у то време, пре или после ове Квакине свирке, слушао сам на Београдском џез фестивалу чувеног џез мултиинструменталисту Роланда Кирка познатог по надимку Расан. Он је био виртуоз на саксофону, флаути и свим другим, знаним и незнаним, дувачким инструментима. Рокери су га обожавали. Џими Хендрикс је маштао да свира са Расаном, Ерик Бардон му је посветио песму „The Vision Of Rassan" на албуму „Eric Burdon Declares War".

Роланд Кирк је тај београдски концерт завршио на сличан начин као Квака онај у Крагујевцу. Одсвирао је једну урнебeсну ствар која је подигла целу салу на ноге. Иако слеп, Кирк се некако пробио кроз шуму микрофона до сценске рампе и испружио руку према публици. Другом руком је свирао на саксофону који му је, са још неколико дувачких инструмената, висио око врата.

Он је свирао, бенд је грувао неки фуриозни ритам, мајстор на туби је дизао кров сале у небеса. Нико није знао шта Кирк са испруженом руком хоће од публике. Онда је неко устао и поздравио се с њим. И то је било то. Он је хтео да се рукује са слушаоцима. Цео Дом синдиката је продефиловао поред сцене и руковао се с музичарем који је све време свирао. Чак су и они са балкона силазили да се поздраве са слепим саксофонистом.

Мајстор заната

Добри музичари познају, поред своје уметности, и законитости естраде и јавног наступa. Знају да мора, односно треба, да дође до блиског сусрета између извођача, публике и музике. Квака је свој естрадни занат изучио по браничевским кафанамa, под вашарским и свадбарским шатрама, у сумњивим крајпуташким свратиштима. Није било тајне за њега у том послу. Владао је сценом и публиком. Био је мајстор тог заната.

Његов глас, импрегниран дуванским димом, изрезбарен алкохолом, физичким и душевним болом, храпав и промукао, био је истовремено волуминозан, „округао", „заобљен", топао и леп. Јединство невероватних супротности се дешавало у Квакином гласу. То му је омогућавало да ефемерне, патетичне кафанске напеве - којима су танкоћутне уметничке комисије скоро увек лепиле етикету „шунд" - изведе на начин на који су Ив Монтан или Булат Окуџава изводили своје песме.

Највећи Квакини фанови су били Тереза Кесовија и Лео Мартин, понајбољи шлагер певачи старе Југославије. „Сви ми, певачи народних и забавних песама, певамо са мање или више успеха, али Квака пева са толико душе да после његовог наступа ми остали немамо више шта да тражимо" - речи су које се приписују Кесовији.

Ова изјава, апокрифна или не - није важно - погађа усред мете. Расплакане Квакине јадиковке нису израз испразних, јефтиних и лажних егзалтација. Оне су израз интимне и болне инвентуре. Како стоје ствари у Квакиним песмама најбоље казују Драинчеви стихови: „Од егзалтације издишем, не лепу песму да напишем,/ Но да објасним бол овај који ми до ногу савија чело!"

Теме за имагинарни филм

Неверна жена са „лажним срцем" је главни лик у Квакиним песмама. У болним епизодама појављују се љубавник сломљеног срца, напуштени син лишен мајчинске љубави, Циганин који на виолини свира тужну песму, несрећна мајка која гледа како јој син јединац пати због неузвраћене љубави.

Ситуација је слична оној коју љубитељи рок музике знају из песме „Theme For An Imaginary Western" Џека Бруса и Пита Брауна. Као што је тамо скупљен низ сцена које би могле да се виде у неком „имагинарном вестерну", тако се и у Квакиним песмама налазе призори који би могли да чине садржај филма чија би се радња одвијала по кафанама Ибарске магистрале где камионџије у друштво локалних згубидана лече „шоферску тугу преголему".

Главни протагониста Квакиних песама „стоји на углу, просјаку сличан" испод прозора жене која му је сломила срце. Фаталне жене из његових напева нису позната ТВ лица, нити гламурозне естрадне звезде. Оне су обичне, свакодневне жене, продавачице у самопослузи, уморне конобарице, домаћице које је самлела монотонија свакидашњег живота. Или како Драинац каже: „Дактилографкиње, нервозне и мале, каприциозне жене".

Почетак, крај и средина

Живот није волео Бору Спужића Кваку. На почетку и на крају његовог „печалног лутања" налазе се болести и трагедије. У средини су песма, дувански дим, кафанска одисеја, сломљено срце и бреме популарности и успеха које је било тешко носити.

Као једанаестогодишњи дечак Бора Спужић Квака је у дечијој игри доживео тешку повреду кука. Било је то 1945. године. У тешким послератним околностима лечење је било неадекватно и неуспешно. Остао је хром. У песми „Несрећно детињство" Квака пева о томе. Судбина коју проклиње узвратила је још већим и болнијим искушењима.

Услед вишегодишњег лечења Квака је био одвојен од своје генерације и лансиран у орбиту усамљености којом је кружио до последњих дана: „Најтеже је друже мој, у животу, бити сам / јер је живот без друга тужан, црн и несретан", каже се у песми „Не тугуј, пријатељу".

У некој бесконачности, као две паралелне линије, стихови из ових песама се додирују са оним Тиновим који гласе: „Како је тешко бити слаб,/ како је тешко бити сам/ и бити стар, а бити млад!"

Драматичну разлику у нивоу уметничке елаборације и поетског рафинмана, Квака надокнађује својом интерпретацијом. Његов јединствени, блузерски глас му је омогућио да пијане кафанске тлапње претвори у врхунски поетски исказ. Баш као што то ради Боби Бленд у оној песми у којој каже да „нема љубави у срцу града".

На растанку

Квака је имао 34 године кад је снимио прву плочу. На њој се налазе четири песме. Једна од њих је и „На растанку", позната и под именом „Пођимо у крчму стару". Био је то фантастичан хит. Та песма је обележила не само Квакину каријеру већ и време у којем је настала.

Са искуством животног бродоломника који је у песми пронашао последње склониште и човека за кога не постоји мрак у који није силазио, Квака је отпевао ту песму. Наравно и ускладу са већ стеченом репутацијом врхунског кафанског певача.

Свако ко је чуо „На растанку", а чула је већина од 20 милиона тадашњих Југословена, знао је да ствари у народној музици више нису исте. Квака је као вешт „путник са лажним пасошем" превалио раздаљину која је делила народњачку осећајност од нове, која се тек успостављала те револуционарне 1968. године. 

Квакине песме су „пјесме одавне". Исконске. Ископане из животног муља, из наплавина које за собом оставља судбина. Оне су пронађене на дну чаше у коју зури последњи гост периферијске кафане. Прожете су дуванским димом, јефтином алкохолом, слане од суза и зноја. Пулсирају у ритму сломљеног срца. Данас када их слушате можете да наслутите емотивне координате у којима се одвијао живот радничке, периферијске и кафанске Југе.