И поред свих проблема, предузетнички импулс који покреће развој Кине остаје снажан, са огромним унутрашњим тржиштем повезаним развијеним транспортним системима, напредним комуникационим мрежама и флексибилним и ефикасним ланцима снабдевања. Уз то, кинеске компаније настављају своју брзу међународну експанзију, пре свега услед изузетног капацитета Кине за учење, што је главна тајна економског успеха земље.

У октобру 2021, у односу на исти месец лане, трговина на мало (повећање од скоро 5%), као и индустрија (пораст од 3,5%), расли су изнад очекивања у Кини. Извоз из Кине остварио је импресиван раст од 27% у октобру, док је у првих десет месеци 2021. повећање износило снажних 32,3%, тиме већ премашивши извоз током целе 2020. године. (Урбана) стопа незапослености је остала ниска (око 5%) и у октобру 2021. Још важније, у првих десет месеци 2021. инвестиције у основна средства су порасле нешто изнад 6%. Ово се десило упркос забринутости на глобалним тржиштима будући да су неки велики инвеститори у сектору некретнина (Evergrande), који чини скоро четвртину БДП-а земље, на ивици банкрота (услед мањка ликвидности).

Према процени ММФ-а економски раст ће износити 8% ове године, после 2,3% у претходној, што је био најбољи резултат гледајући велике светске економије (све остале, пре свега САД, ЕУ и Јапан, бележиле су пад узрокован пандемијом). Курс јуана практично константно јача према долару у последњих годину и по дана (за око 10%), док се количина (сток) обвезница и акција деноминованих у кинеској валути држаних од стране нерезидената, снажно повећава.

Пооштравање државне регулативе

Како су се неке фирме у области некретнина, технолошке компаније, као и ”post school tutoring” (додатно ваншколско подучавање) нашли на удару државне регулативе многи на Западу то тумаче као знаке за егзистенцијалну претњу за приватни сектор у Кини. Наиме, како су услед тога неке од највећих приватних компанија у Кини изгубиле милијарде долара своје тржишне капитализације, западни медији су то тумачили као стварне (а не књиговодствене) губитке. Наводило се да и многи приватни предузетници избегавају дугорочна улагања усред растуће неизвесности у регулаторном окружењу, што смањује изгледе за иновације и раст продуктивности. Многи аналитичари описали су регулаторну кампању Пекинга као мање усмерену на сузбијање монополске моћи, а више на вршење веће контроле над приватним сектором, чинећи га потчињеним партији.

Међутим, компаније које су подвргнуте овој кампањи су веома мала компонента великог приватног сектора који још увек улаже, расте и у својим перформансама надмашује државни сектор. Наиме, у Кини је на крају 2019. било скоро 20 милиона приватних фирми, а само 266 хиљада фирми које контролише држава. Број приватних фирми порастао је скоро четири пута током протекле деценије, док је број фирми под контролом државе повећан маргинално. Такође, постоји скоро 83 милиона предузећа која су у власништву само једног физичког лица, која заједно са осталим приватним фирмама чине преко половине укупне запослености (будући да је још увек добар део популације упослен у аграру), те последично много већи удео запослености у урбаним срединама у Кини. Дакле, приватне компаније погођене пооштравањем прописа од стране Пекинга, иако међу највећима у смислу величине, једноставно су мали део целокупног приватног сектора у Кини и, по свему судећи, постоји много више иновативних приватних фирми које су снажно нарасле.

Чини се да чак и највеће приватне компаније као група раде веома добро, те да нема назнака да је приватни сектор сломљен. Наиме, недавно објављено истраживање 500 највећих приватних фирми према приходима (спровела All-China Federation of Industry and Commerce) показује да су укупан приход и нето профит ове групе фирми у 2020. износили чак 5430 милијарди долара, односно 305 милијарди долара. За 394 фирме у групи, њихове кључне технологије углавном потичу из истраживања и развоја. У скоро половини међу првих 500 персонал у истраживању и развоју чини више од 3 процента укупног, а у више од петине од 500 најбољих више од десетине свих запослених, што сугерише да постоји значајан број великих приватних фирми са иновационим капацитетом. Подаци о инвестицијама показују да приватне инвестиције у основна средства настављају да чине скоро 58 процената укупних нових инвестиција (август 2021), упркос пооштравању регулативе. Подаци о додатој вредности у индустрији такође указују да и у тој области приватни сектор наставља да надмашује државне компаније.

Дакле, јасно је да Пекинг има разлоге да обузда технолошке гиганте у земљи, баш као што Вашингтон и Брисел улажу сличне напоре да сузбије моћ великих технолошких компанија, док ограничавање рада у додатном ваншколском подучавању има за циљ да смањи трошкове одгајања деце у урбаној Кини са већ високим трошковима образовања и становања.

Балон на тржишту некретнина?

У западној штампи често се пише да би кинеска економија могла упасти у стагнацију због неодрживо високог нивоа штедње и ”балона” на тржишту некретнина. Истина, цене станова су високе у поређењу са другим економијама, али то не значи да је реч о балону. Наиме, високе цене стамбених јединица у великим кинеским градовима нису знак шпекулативне тражње, већ су одраз недостатка понуде у односу на потражњу. Стамбени простор по глави становника у великим кинеским градовима је мали, а понуда нових стамбених објеката знатно је мања од потражње младих људи, најчешће свршених дипломаца.

Процењује се да ће у наредних 10 до 20 година и даље постојати велика потражња за урбаним стамбеним и инфраструктурним инвестицијама у великим градовима. Наиме, стопа урбанизације у Кини је само око 60 одсто, око 15-20 процентних поена испод других економија са средњим дохотком као што су Малезија или Мексико. Очекује се да ће се још 300 милиона људи уселити у градове, посебно оне велике, што имплицира да се у наредних 20 година очекује просечно 15 милиона дошљака у урбане центре, што ће имајући у виду цене некретнина које ће они куповати константно представљати 20 одсто тренутног БДП-а Кине.

Јасно је да највећи друштвени проблем најмогољудније државе њена урбано-рурална подела, односно то што стотине милиона радника миграната у великим градовима (који углавном живе у некој врсти групног смештаја) не могу да уживају у социјалним бенефицијама које су доступне урбаној популацији. Дугорочно решење је да држава кроз субвенције помогне радницима мигрантима да се купе некретнине у градовима (и преселе своје породице), што ће створити додатну тражњу за стамбеним јединицама.

Дакле, проблем Кине није у томе што је њен сектор некретнина превелик. Напротив, Кини је и даље потребан раст сектора некретнина који ће испунити захтеве за урбанизацијом земље. Иако у одређеним регионима постоји превише стамбених јединица, посебно у мањим градовима, цене у њима су су само делић оних у великим градовима.

Дакле, Пекинг треба да повећа понуду стамбеног простора у великим градовима. Како је у Шангају, на пример, трећина земље резервисана за пољопривреду, није тешко замислити да Кина може лако наћи креативне методе који би омогућили масовна улагања у урбанизацију.

Кинески капацитет за учење

Кина се последњих година суочава са растућим спољним изазовима, укључујући ограничавање дељења технологије од стране развијених економија, уз покушај САД, који је почео са Трампом, а наставља се са Бајденом, да се наметну баријере за компаније из Кине које увозе високотехнолошке импуте (ослањање Кине на западну високу технологију, као што су нпр. чипови, је од стране САД препознато као њена велика рањивост). Међутим, управо пораст кинеског извоза и увоза у последње две године, указује да тзв. одвајање (decoupling) западних (развијених) земаље од Кине и обрнуто нема упориште у реалности. Наиме, удео Кине на глобалном тржишту је значајно порастао управо због пораста извоза ка развијеним тржиштима.

Поставља се и питање да ли се Кина све више окреће ка унутра, те њен раст постаје мање увозно интензиван? И овде је одговор негативан. Иако је значај међународне трговине за кинеску економију опао од средине 2000-их (учешће извоза у БДП преполовило се у 2020, у односу на 36% 2006), то је очекиван тренд за огромну економију која природно, са динамичним растом услужног сектора (и последичним споријим растом извозно-увозних од домаћих цена), све више зависи од домаће тражње. Међутим, када искључимо увоз компоненти за кинески ”прерађивачки" сектор (који служи финалној потражњи у другим земљама), преостали увоз (финалних производа) је наставио да расте у складу са домаћом тражњом (обоје су расли по нешто више од осам одсто просечно 2007-2021).

Индикативно је да се државни сектор, који обухвата непропорционално велики део финансијског система земље, често сматра извором погрешне алокације (новчаних) ресурса. Међутим, недавне студије показују да су државна предузећа неретко служила као неформални канал за решавање финансијских, посебно кредитних, проблема приватних предузећа мале и средње величине.

И поред свих проблема, предузетнички импулс који покреће развој Кине остаје снажан, са огромним унутрашњим тржиштем повезаним развијеним транспортним системима, напредним комуникационим мрежама и флексибилним и ефикасним ланцима снабдевања. Поред тога, кинеске компаније настављају своју брзу међународну експанзију, пре свега услед изузетног капацитета Кине за учење, што је главна тајна економског успеха земље. Данас постоји запањујући број успешних малих и средњих кинеских компанија и већина нису познати брендови (”невидљиви шампиони"), али они стално иновирају у примени напредних технологија. Такође постоји много кинеских компанија које опслужују купце из иностранства, при чему многе одржавају далеко веће присуство у Европи и САД него у Кини. Ове фирме користе ефикасне кинеске системе складиштења, дистрибуције и логистике, као и њене супериорне могућности у дизајну и производњи производа, како би ојачале своју конкурентност на иностраним тржиштима.

На крају, чини се да је кинеској економији иде сасвим добро упркос свим проблемима, од којих су многи наметнути од стране САД. Онлајн разговор председника две највеће светске економије 16. новембра 2021, иако започет у веома срдачној атмосфери није донео никакве помаке у односима две земље, који су додатно закомпликовани политичким и безбедносним питањима.

Повезано са овим, све су чешћи бомбастични наслови у западној штампи о Кини која драматично повећава свој нуклеарни (и конвенционални) милитарни потенцијал, као и о растућим ризицима за војни сукоб око Тајвана. Дебате око тога да ли се свет налази у новом хладном рату су учестале и већина англосаксонских аналитичара (попут Џона Миршајмера, Кевина Руда, Стивена Волта) без обзира како карактерисали сложене релације Вашингтона и Пекинга, се залаже за неку врсту суздржавања (containment) Кине. Кључно питање, које и код њих провејава, је да ли је то више уопште могуће.