Друштвене науке се обогаћују када се примљена мудрост суочи са “аномалним“ понашањем или исходима у непознатим окружењима (земљама), и када се у потпуности узме у обзир разноликост локалних околности. Ипак, економска наука је организована на начин да они који имају највише утицаја на развој професије долазе скоро искључиво из академских и истраживачких институција у западним земљама, а фактичко одсуство гласа из остатка света драстично осиромашује дисциплину.

Са екстремном географском концентрацијом аутора (и чланова уредништава) са Запада у водећим економским часописима економска наука ће остати ограничена наративом пропагираним из богатих земаља. Наиме, око 90% аутора у осам најбоље котираних економских часописа има пребивалиште у Сједињеним Америчким Државама и земљама Западне Европе.

Сама чињеница тако снажне географске концентрације најуваженијих економских журнала ће, као и до сада, спречавати економску науку да понуди адекватне одговоре на горућа питања глобалне економије. С обзиром да богате земље северног Атлантика чине само трећину глобалног БДП-а, овакав несразмер не може се у потпуности објаснити неадекватним ресурсима или мањим улагањима у образовање у остатку света. Овде посебно треба имати у види огромне инвестиције у едукацију које предузимају државе привредно снажно растуће Источне Азије (која доприноси скоро једнако глобалној економији као и цео Запад), а чији економисти су потписници непуних 5% чланака у утицајним међународним часописима. Овде треба истаћи да се у оквиру Запада десила одређена промена у корист веће заступљености Европе. Наиме, анализа 13.233 рада из седам водећих часописа открива да се удео америчких публикација смањио са три четвртине на нешто испод две трећине, са одговарајућим повећањем европског удела са 12% на 24% између 1985. и 2012.

Географски несразмер 

Тако очигледан географски несразмер у корист западних земаља, односно аутора, присутан у публикацијској активности економске науке је посебно важан имајући у виду да одлука да ли ће се неко истраживање озбиљно схватити зависи од тога да ли су аутори ишли у "праве" школе, познавали "праве" људе и били на конференцијама организованим у "правим" земљама (када је у питању економска наука, те релевантне социјалне мреже се налазе углавном у Северној Америци и Западној Европи). Истина, све већи број данашњих водећих економиста су из самих земаља у развоју (као нпр. Бранко Милановић), али ова све чешћа појава не може у потпуности заменити локално знање и увид. Додатно, економисти рођени у сиромашнијим државама обично су апсорбовани у интелектуално окружење Запада којим доминирају питања и бриге богатих земаља (тако да ти научници, попут нпр. Индијца Рагхурама Рајана или Турчина Дарона Ацемоглуа постају протагонисти Западног наратива, често и не слутећи да је то разлог зашто су одједанпут постали тако пропулзивни у водећим корпоративним медијима). С друге стране, путовања те истраживања гостујућих западних економиста у тзв. Трећем свету, попут Јозефа Штиглица, и даље су не тако честа појава (поред осталог, јер те активности сиромашне државе често не могу да изфинансирају). Ово су крупни разлози зашто многе важне идеје остају неоткривене јер истраживачима са академске периферије недостаје пријемчива публика.

Објављивање чланака у водећих пет америчких економских часописа (American Economic Review, Econometrica, Journal of Political Economy, Quarterly Journal of Economics, Review of Economic Studies) је фактички услов за посао на престижном факултету. Оно што је проблем је да то лоша мера квалитета истраживања у систему који кажњава креативност. Анализа података о објављеним научним текстовима за 35 водећих америчких економских фактулета (одсеци за економију) између 1996-2010. открива да публиковање ‘working papersa' у пет поменутих водећих часописа драматично повећава вероватноћу добијања посла на тим факултетима. Нпр. објављивање три чланка повезано је са 370% повећањем шансе за добијање посла, док  аутор са једном или две публикације у ових пет журнала има за 90%, односно 260%  већу шансу за посао; с друге стране, објавити текстове у другим часописима има фактички маргиналан утицај на могућност запослења.

Како унапредити економску науку

Друштвене науке се обогаћују када се примљена мудрост суочи са "аномалним" понашањем или исходима у непознатим окружењима (земљама), и када се у потпуности узме у обзир разноликост локалних околности. Ипак, економска наука је организована на начин да они који имају највише утицаја на развој професије долазе скоро искључиво из академских и истраживачких институција у западним земљама, а фактичко одсуство гласа из остатка света драстично осиромашује дисциплину. Иако истраживачи у богатим економијама посвећују све више пажње земљама у развоју (нпр. на магистарским студијима где се врше анализе земаља у развоју мали број наставника је из САД-а, а  већина је управо из сиромашних земаља тзв. трећег света или пак из средње развијених земаља у развоју), то ипак није сигнификатно променило владајућу географску парадигму.

Економска наука пролази кроз преиспитивања са многим новим иницијативима. Ипак, географска разноликост практично изостаје из дискусије. То је тужна истина, јер економија неће постати заиста глобална научна дисциплина све док не исправи овај мањак. Управо криза са пандемијом и долазећа криза повезана са глобалном загревањем показује колико је потребна регионална, односно локална перспектива.

Међутим, веровати да ће се ствари овде брзо и значајније променити је донекле наивно. Наиме, глобални концепт контроле моћи у доброј мери почива на контроли тако важне науке каква је економија. Препустити науку научницима била би фатална грешка светске корпоративне елите која управо жели да ствари остане какве су сада, наравно са козметичким изменама које више служе за дистракцију оних наивних. Нпр. управо тренутна подршка, то јест драматично повећана заинтересованост за климатске промене великих корпоративних медија на први поглед изгледа као нешто што потпуно одудара од концепта оних који контролишу гро светске индустрије и самим тим водећих глобалних загађивача. Међутим, идеје тзв. Зелених покрета су политички утемељене у Западној Европи већ крајем 1970-их и њихов допринос промени функционисања индустрије и посебно производње енергије је маргиналан, што указује да се пуно прича и скоро ништа не предузима. Разлог зашто је то тако је једноставан: пуно кошта платити тзв. екстерналије, у овом случају трошкове загађења, који би морали бити апсоробани од великих компанија, а не како то обично бива пренешенени на заједницу (читај национални буџет).

Колико је утицај економске науке на нашу свакодневицу показује погубан утицај тзв. Чикашке (монетаристичке) школе Милтона Фридмана (филозофски темељене на делу Ен Рејнд), чије до почетка 1970-их оправдано маргинализоване идеје (који су биле фактички лишене перцепције човека као социјалног бића), почињу да добијају на замаху од 1980-их. Овај нови економски концепт (познат и по контроверзном називу: Вашингтонски консензус) био је тако снажно подржан од стране глобалне (махом западне) елите да је добио примат широм света током 1990-их, завршавајући на сметлишту историје са кризом 2008. Концепт квантитативне теорије новца (да штампање новца по правилу производи инфлацију) је данас потпуно одбачен од стране свих водећих централних банака, укључујући и ФЕД и ЕЦБ и Енглеску централну банку. Наравно, није само уверење да повећана количина новца у оптицају неће битније повећати малопродајне цене утицала на тзв. експерте у овим институција, већ очајнички нагон да се сачува систем у коме у последњих четири деценије онима који нису међу богатом десетином реалне плате скоро да нису порасле (док је поменутој десетини, и посебно "топ промилу" ишло итекако добро). Слично се десило и од почетка 1930-их са Кензијанском револуцијом, када је такође потреба да се спрече револуције и финансира рат усмерила креторе економске политике да напусте застареле концепте златног стандарда и скромне јавне потрошње (која се учетворостручила као удео БДП-а западних земаља почевши 1914. закључно са 1970-им).

Кључно питање је наравно економска прерасподела. У ситуацији када не постоји идеолошки изазов капитализму и када су синдикати и левичарска интелектуална елита у незавидном положају, једина ствар која може покренути значајније реформе у правцу егалитарнијег друштва и последично веће јавне потрошње усмерене ка рањивим слојевима заједнице је страх владајуће плутократије, односно олигарије, да би нечињење таквих уступака било ризичније и скупље него алтернативе са постепеним реформама које имплицирају уступке богатих. Донедавни снажан отпор корпоративне елите корбинизму у Британији и сандеризму у САД показују да код дела олигархије тих земаља постоји већа спремност да се прихвате (агресивни) десни популисти него левичарске идеје. Ипак, подршка за Бајденов приступ који се своди на упумпање огромне количине новца кроз експанзивну фискалну политику, што значи више новца за сиромашне, показује да превладава становиште да се ипак мора урадити одређени ремонт система, наравно, да би он, у не много промењеном облику, наставио да функционише на ползу западне плутократије.