Други светски рат још се није био ни завршио кад је у априлу месецу 1945, Аница Савић-Ребац на Коларцу одржала предавање „Перси Б. Шели као велики песник социјализма“. У том предавању, она потенцира „живост и треперивост“ сцена у Шелијевој лирској драми „Хелада“. Управо у тој драми, која спада међу Шелијева тестаментарна дела, налазе се стихови који данас скоро да имају дневнополитичку тежину.

Осмог јула ове године навршила су се тачно два века од смрти једног од највећих енглеских песника свих времена: Персија Биша Шелија. Ако је судити по површном увиду у главне британске медије, ова важна јубиларна годишњица није привукла претерану пажњу. Пажња јавности је још увек усмерена на рат у Украјини, а онда, по екстензији, у контексту културе, на покушаје канселовања руских уметника. Такође, прошла година је била година обележавања двестоте годишњице смрти Џона Китса, па је, имајући у виду блискост ове двојице песника, нарочито у постхумној рецепцији, ова Шелијева двестогодишњица помало преблизу утиску репризе.

Бесмртни су смртни

Лорд Бајрон (1788-1824), Перси Шели (1792-1822) те Џон Китс (1795-1821) - три су кључне фигуре енглеског романтизма. Сви су умрли млади, а најстарији међу њима је живео најдуже. У календарском смислу, животи су им као руске лутке: најстарији је надживео средњег, док је средњи надживео најмлађег. Китс се и родио и умро за Шелијевог живота, као што се сам Шели и родио и умро за Бајроновог живота. Бајрон је у своје време био највећа звезда од свих њих - био је, неки ће рећи, и протоселебрити у контексту модерног света; није га случајно Камил Паља поредила са Елвисом Прислијем.

Шели је у интелектуалном, па понешто и политичком смислу, био најрадикалнији. Са аспекта дела, међутим, Китс је вероватно највећи песник, а, ево, и већ и више од две стотине године након његове смрти, круна његовог опуса, три-четири оде и пет-шест сонета спадају, уз Шекспирове и Блејкове стихове, у најбесмртнију лирику енглеског језика. Сву тројицу су магнетски привлачили Исток, Медитеран и Балкан.

Бајрон је умро у Грчкој, Шели се утопио у Тиренском мору, Китс је умро у Риму.

Балкане мој

Кад је о Балкану реч, Бајронов линк је најпознатији и најснажнији. Није, међутим, да балканске прилике нису биле инспиративне и Шелију.

Последње дело које је за живота објавио јесте „лирска драма" под насловом „Хелада". Нескривено базирана на моделу Есхилових „Персијанаца", драма је писана из перспективе османског султана Махмуда који контролише турске нападе на Грчку. Као у некој архетипској ситуацији, војсковођа је немиран и ружно сања. Грчки поглед се артикулише кроз хор који чине заробљене Гркиње.

Шели је драму писао живећи у Пизи, а намера му је била да сав новац зарађен од драме донира Грцима који су у то време подигли устанак. У том смислу, драма је и посвећена Александру Маврокордату, грчком политичару и једном од вођа устанка. Тај исти Маврокордат се у Пизи дружио са Шелијем, а после Шелијеве смрти у Грчкој ће упознати и Бајрона.

Наслоњен на Есхила у тематском и мотивском смислу, пишући, дакле, о рату у Грчкој, али из перспективе грчких непријатеља, Шели одаје почаст великом античком драматичару фокусирајући се на снове, пророчанства и призивање духова. Такође, и начин на који се у драми користи хор је видно есхиловски, само што је старце из Есхиловог хора Шели заменио заробљеним женама. И мада је утицај Есхила најјаснији, једна скандинавска англисткиња је врло прецизно детектовала и утицаје Милтона те Калдерона.

Слобода

У много чему, „Хелада" је парадигматична за Шелијев опус. У формалном смислу, она је „лирска драма" као и „Ослобођени Прометеј" који је по многима његово ремек-дело. Такође, мотив слободе који се провлачи кроз већину онога што је Шели написао, овде је кључни.

Самом Шелију је, по сведочењима савременика, до „Хеладе" било јако стало. Чим је завршио драму, журило му се да је објави. Његов британски издавач је, међутим, сматрао да су неке строфе и стихови одвише радикални па је неко време одглагао објављивање. Књига је објављена пет месеци након што је Шели издавачу послао завршен рукопис.

Реакција јавности је била углавном негативна. О „Хелади" се мало писало, а и то мало што је писано углавном је било негативно. То што је Шели умро брзо након објављивања „Хеладе" утицало је бар донекле на такву рецепцију. Забележено је, рецимо, да је један критичар намеравао да објави приказ „Хеладе", а онда је, након вести о песниковој смрти, уместо приказа написао некролог. С друге стране, иако је енглеска јавност већински подржавала Грке, Шелијева драма била је одвише комплексан драмски текст да би била доживљена „навијачки ангажовано".

Више од стотину година након Шелијеве смрти, „Хелада" је углавном помињана као инфериоран пратилац „Ослобођеног Прометеја". Међу скоро три и по хиљаде библиографских јединица написаних у нешто више од сто година након Шелијеве смрти, а о Шелију и његовом опусу, „Хеладом" се бави само десетак њих. Тек негде у другој половини двадесетог века долази до својеврсне ренесансе у интерпретацији ове драме.

У понешто постмодернистичком кључу, а на трагу Есхиловог утицаја, код Шелија је малтене препознавана авангарда Ничеове визије о „вечном враћању истог", па се грчко-турски рат с почетка деветнаестог века види као варијација на Битку код Саламине. Један критичар с краја двадесетог века, „Хеладу" пак види као доказ Шелијеве „новинарске ерудиције", фасциниран начином на који је песник актуелне вести из света транспоновао у високу књижевност.

Али једна од првих која је на глобалном нивоу препознала важност „Хеладе" била је заправо Аница Савић-Ребац. Она каже да су последње речи ове драме  - „Свет је уморан од прошлости / О, кад би умро или најзад починуо" -  најтужнији тон у Шелијевом певању о општим тежњама и надама, те додаје: „Ипак, та туга не звучи као очајање, но као туга пуноће и зрелине, увирања у виши облик живота".

Што се боре мисли моје

У „Хелади" нема превише вањске акције. Рат између Грка и Турака огледа се се у унутрашњим превирањима султана Махмуда, главног јунака драме. Његош је екстензивно читао Шелија и вредело би опширније на посебном месту писати о „Хелади" и „Горском вијенцу".

На самом почетку, Махмуд се буди из кошмара и разговора са Хасаном, својим најближим сарадником. До самог краја драме, разговори између Махмуда и Хасана један су од њених носећих темеља; уосталом, и у навођењу dramatis personae, пре самог текста „Хеладе", Махмуд се наводи као први по реду, а Хасан као други.

Управо у једном разговору између Махмуда и Хасана је и стих због којег непосредно настаје овај текст. Набрајајући грчке савезнике у побуни, Хасан најпре помиње Румуне,  а затим у истом стиху „Арнауте, Србе и Албанце":

The Arnaut, Servian, and Albanian allies".

Наравно, овај стих је понешто орнаменталан и илустрација је оне помињане „новинарске ерудиције". Није много времена прошло од Првог и Другог српског устанка, кад се у европској штампи доста писало о Србији, а и потенцирања Арнаута и Албанаца имало је везе са погоршавањем стања „болесника на Босфору".

Из данашње перспективе може изгледати необичано да се Арнаути и Албанци посматрају као два различита народа, али, уосталом, и неки данашњи песници би, под утицајем „интернетске ерудиције", могли писати о Косоварима и Албанцима. Такође, и за Србију се користи старији облик („Servia"), а не новији („Serbia"). Уосталом, скоро да нема балканског народа који у енглеском језику у последње две-три стотине године нису називани различитим именима. Оно што је важније јесте песникова визија да се сви ти народи против туђина и завојевача скупа боре за слободу.

Можда се и у томе може тражити један од разлога хладног пријема „Хеладе" у енглеској јавности. Из њихове геополитичке перспективе, то заправо никад није посматрано као оптимално решење за Балкан и балканске народе.

Коло, коло, наоколо

Има она згодна досетка која каже: ако се усред океана две рибе из чиста мира свађају, погледај унаоколо, вероватно је негде близу и британска подморница.

Вероватно на глобалном нивоу не постоји (гео)политика толико ослоњена на аксиом „Завади па владај" колико је то (била и остала) она британска. Највидљивије је то у „Трећем свету" и на његовим рубовима, где засигурно спада и Балкан.

Ипак, на трагу оне Солжењицинове досетке о великом писцу као о „другој влади", велики енглески песници по правилу имају геополитичку визију друкчију од оне коју гаји „дубока држава".

У том смислу, кад Шели призивајући савезничко братство Грка, Румуна, Арнаута, Срба и Албанаца, скоро да антиципира (а и шири) емфатични романтичарски занос „Ђачког растанка" Бранка Радичевића, у томе није погрешно ишчитати скицу поетског утемељења Балканске Федерације под гласовитим слоганом „Балкан балканским народима".

Испоставља се да је и на овом трагу Аница Савић-Ребац била у праву устврдивши да није ни смело ни претерано казати како је Шели највећи песник социјалних тежњи на Западу пре него закључи:

„Ма колико да је био битно песник, у његовој великодушној природи никад се није јављала ниједна од мана често инхерентних песницима, извесни цинизам и аристократизам, и везаност за традицију, оно што су себи понекада жигосали и сами велики песници, од Шекспира до Томаса Мана".

Не сводивши два века стар стих на дневнополитички концепт Отвореног Балкана, треба се чувати и друге крајности, односно деконтекстуализације и деполитизације саме те идеје која је стара и вредна и указивала се и указиваће се у различитим облицима.

А Шелијева оновремена „новинарска ерудиција" помаже нам и да не будемо заробљени у хистерији тренутка. Ако пре две стотине године није постојало ништа природније од идеје албанско-српског савезништва, не морају ни данашње слепе омразе остати претерано дуговечне. Нису песници случајно „непризнати законодавци човечанства".