Улога која се најчешће везује за недавно преминулог глумца Џејмса Кана јесте улога Сонија Корлеонеа у Кополином филму „Кум". Али још један његов филм, у коме је Кан незаборавно одиграо главну улогу, својом актуелношћу провоцира и данас. Ако „Ролербол“, остварење Нормана Џуисона из жанра научне фантастике снимљено далеке 1975, можда и није сасвим предвидео конкретна технолошка дешавања у 2018. када се његова радња одиграва, савршено је погодио основну друштвену и емотивну потку у којој човек данашњице живи.

Године 1975, један од неочекиваних биоскопских хитова био је необичан научно-фантастични филм Ролербол, у коме се радња врти око истоименог убиственог спорта на врхунцу његове популарности, смештен је у 2018. годину.

Редитељ филма је био Норман Џуисон, ангажовани стваралац канадског порекла, који је успех у САД постигао серијом остварења која су обично третирала неки друштвени проблем; међу њима био је и антирасистички криминалистички  филм У врелини ноћи (In the Heat of the Night), за кога је 1967. добио пет Оскара. Ролербол је био једини његов подухват којим је загазио у далеку будућност, кроз сторију која је представљала алегорију на тему крајњих граница конзумеристичког уређења света.

Главна улога припала је у том тренутку веома in глумцу Џејмсу Кану, чија је појава додавала неопходну физичку силину главном карактеру, а остале улоге су носили обећавајући Џон Бек и Мод Адамс, те већ проверене величине Џон Хаусмен и Ралф Ричардсон. Сценарио је заслужено потписао Вилијем Харисон, јер је и био заснован на његовој краткој причи Roller Ball Murder, која се појавила 1973. у престижном магазине Есквајер.

Мускуларан, пун сјајно режиране акције која се памти, али са очигледном амбицијом да каже нешто на тему духа времена у освит неолибералног света који се тек рађао - а ког ми сада живимо - Ролербол је тематски свакако део SF жанра, али више social fiction nego science fiction. Зато није успео да застари, јер је погодио којим током ће се кретати друштво могуће будућности, уколико у њему превладају неке безобзирне снаге - које су очито победиле, бар за сад.

Енергија, Храна, Транспорт 

Није нимало лако ефектно пласирати поетску оштрицу унутар предоминантно акционог филма, посебно не ону која - испоставило се - тако успешно из прошлости разоткрива данашње догађаје, па је овај Џуисонов филм заиста посебан у његовом опусу, али и у контексту тадашњих новохоливудских преиспитавања националне америчке парадигме. Може се посматрати двојако: као израз страхова свог времена, али и као тачна дијагноза оног што ће уследити кад се капитализам коначно отргне номиналној контроли државе.

У свету кога описује Ролербол, више не постоје националне државе, нити границе - њиме отворено управљају уједињене мегакорпорације (Енергија, Храна, Транспорт и друге), које су после недефинисаних корпорацијских ратова оствариле међусобно избалансирани мир.

Најпопуларнија забава милиона нови је спорт по имену ролербол: за њега се користи стаза налик на ону за брзу вожњу бициклом, по којој се сударају тимови на ролшулама обучени као играчи америчког фудбала или хокеја - њима је дозвољено да се међусобно туку, ако треба и до сакаћења, у напору да забију металну куглу у неку врсту коша, што доноси бод. Публика седи иза зидова од плексигласа и урла од среће, док јунаци њихових градских тимова ломе кости једни другима. Смртни исходи нису искључени, али то није правило на почетку приче.

Одсуство насиља у друштву - макар оно кроз овај спорт било глобално видљиво и иживљено као игра на јавној сцени - ипак, не значи одсуство политике и њене принуде. У филму политику воде велике корпорације - а подсетићемо да су савремени наднационални фактори моћи још једно општеприхваћено стање ствари, те да њих нико не доводи у питање и нико не сме да им противречи (радничка права да и не спомињемо) - што је пун погодак аутора кад је у питању опис садашњег духа времена.

Припадници елите делују као недодирљива аристократија и - гле препознатљивог чуда - договорно из својих канцеларија брину о мирној будућности света, док у исто време, у сасвим феудалном маниру, имају право да изаберу било чију жену и преузму је, ако им се свиђа.

Ствари се мењају кад један играч постане бољи од свих других. Џонатан Е из године у годину побеђује са својим тимом из Хјустона, те његова популарност досеже енормне размере. Не желећи да у свом добро уређеном свету доживе опасност у виду индивидуалистичког херојства, што може дати идеју неком другом појединцу како је могуће довести систем у питање, Корпорације му нуде повлачење - али он одбија, јер не жели да остави свој тим на цедилу усред сезоне. Зато заоштравају правила и допуштају додатно насиље, у нади да ће он страдати на терену, али се то не дешава.

Џонатан успут одбија и све понуђене луксузе мирнодопског живота и полако почиње да се пита због чега се сви толико труде да престане да игра - кад је то једино што уме да ради. Финална утакмица се зато претвара у масакр играча оба тима, јер у изненадној промени пред меч, виша власт налаже да игра траје без ограничења и без правила.

Џонатан на крају остаје сам, и пошто онемогући и последњег противничког играча, уместо да га ликвидира, оставља га и са куглом обилази цело игралиште да би постигао последњи погодак, док навијачи оба тима прво тихо, а потом гласно скандирају његово име.

Бартоломју, дотадашњи Џонатанов ментор из корпорације Енергија, тихо напушта своје место, не желећи да гледа овај тријумф живота над диктираним и вештачки контролисаним насиљем.

Дизајнирани живот

Критичар часописа Варајати нашао је у свом осврту из оног времена за сходно да истакне како филм нуди поглед на један свет у коме нема ратова, нема немира, нема глади - али нема ни индивидуалних права, нити Бога. Веома је занимљиво шта је критичар тачно изабрао да потцрта као главне проблеме света у 2018. години, кад се Ролербол дешава - одсуство личних слобода и искрене религиозности - пошто данас вероватно не би ни приметили да баш тих ствари више нема у нашој свакодневници, осим ако нас неко не подсети.

Исти критичар је још поменуо да даме у филму изгледају као оне из савремених реклама за козметику (из сезоне 1974-75), али да је то квалитет, јер ће потрошачки свет 2018. заиста изгледати као скинут са реклама - и опет је погодио. Ликовност садашњег света опонаша ликовност репрезентативних реклама, до те мере да то више и не примећујемо. Заправо, цео свет у филму Ролербол је дизајниран као огромна реклама - чак и природа личи на ону са огласа. То је свакако идеал чијем смо остварењу данас ближи него икад.

У истом кључу је и појава вољене Џонатанове прве жене која му се на тренутак враћа, да би затим поново отишла - њу игра лепа Мод Адамс, позната као мултипл Џејмс Бонд девојка, што је свакако нови ниво дубинског дизајна у кастингу - тим пре што је ова глумица јединствен случај по том питању, јер је једина више пута играла Бондову партнерку. Нико боље није могао да одигра улоге рекламе за вољену жену.

У таквом сет-апу, у свету у коме је насиље забрањено, осим на спортском борилишту као неопходном вентилу, а површност у свему преовлађује широким фоном збивања, једини вид раскалашне after party занимације богатог друштва после важног пријема јесте пуцање на дрвеће из атомског пиштоља, који тренутно претвара стабло у пламтећу бакљу.

Примећујемо да је нарочито женама у том хипердизајнираном друштву неопходно да себи дају одушка на овај начин.

Као фантастика, Ролербол можда није сасвим тачно предвидео конкретна технолошка дешавања у 2018, па нема ни трага мобилној телефонији, али је савршено погодио људско стање, верно описујући доживљај света и основну друштвену и емотивну потку у којој човек живи.

No Government

Сторија Ролербола има развојну линију класичне дистопије, која заводи на површном нивоу, са својим савршено снимљеним сценама грубе мушке акције, да би се до краја само насиље довело у питање, дајући прилику чак и најмање обавештеном гледаоцу да се идентификује са исправним момком који се бори за свој живот, на великој позорници, сам против система.

Зато и пасажи између утакмица у једној Ролербол сезони коју пратимо прате градацију самоспознаје до које полако долази најславнији спортиста света у 2018. Ту има места за духовите мале наклоне великим претечама, у овом случају у смеру Трифоовог Фаренхајта 451 (1966) и Годаровог Алфавила (1965), те тако Џонатан Е (односно Џонатан Без Имена, јер Е стоји за корпорацију Енергија), тражећи одговоре у историји, има сусрет са течним компјутером под именом Zero, стационираним у Женеви, који брине о сећању човечанства, пошто су све књиге уништене.

У комичном обрту откривамо да су, нажалост, негде „затурили компјутере који су памтили XIII век, штета...", међутим, „шта је уосталом тамо и било, само Данте и још понешто, ништа посебно..." Слатко предвиђање идиотске моћи команде delete у савременом свету.

Сниман у лондонском Пајнвуд студију, као и у спектакуларним делима модернистичке архитектуре у Минхену (BMW зграда, те објекти дигнути за Олимпијаду 1972), Ролербол нема карактеристичну атмосферу америчког филма, и више је нека врста неочекиваног омажа великим филмским антиутопијама европског порекла. На тај начин, овај филм који није нашао своју кућу, јер станује у будућности, посвећен времену које ће тек доћи.

На Старом континенту је оригинално привукао више одушевљених поштовалаца него у Америци, чији биоскопски миље није дорастао овом политизованом погледу на крајње последице онога што су САД лансирале као одговор на катастрофалан пораз у Вијетнаму - глобалну доминацију кроз економску превласт оних истински моћних у америчком друштву, којима су државни оквири баласт.

Њихов главни закључак после Вијетнама можда је заиста био да треба створити свет у коме националне државе више неће бити потребне. У коме ће стално трајати неки шоу програм и тећи потоци потрошње. Свет претворен у свакодневни спектакл ког ће контролисати сама потреба за спектаклом. Свет у коме ће свима бити понуђен интернет и мобилни телефон, као улазнице у савршену егзистенцију сачињену од сталних сензација, све док и последњи појединац не постане телевизични, свакодневни самокреирани поп-јунак, који жели да свој умрежени живот проживи замишљајући да игра по правилима шоу бизниса, те сублимације тоталног потрошачког друштва. Познато, зар не?

Мake my remake

Неколико каснијих филмова се надовезују на програмску линију Ролербола, мада без његове дубине - први од њих је свакако Тркач (The Running Man, 1987) Пола Мајкла Глејзера, заснован на роману Стивена Кинга из 1982, који смешта своју акциону драму са све Арнолдом Шварценегером у улози прогоњеног јунака смртоносног телевизијског шоу програма право у 2019. годину - наравно, не доносећи никакву застрашујућу антиутопијску поруку.

Мада спада у историјску фикцију, Гладијатор Ридлија Скота из 2000. био је близак истој кинематографској идеји, али ју је ограничио на ревију лако схватљивих сцена дуела - више од тога америчка публика не би ни схватила, као што није схватила ни оригинални Ролербол кад се појавио, и дивила се само акционим сценама.

Кад је, осетивши тренутак, Џон Мектирнан 2002. снимио вулгарно поједностављени Rollerball remake, он је само још једном потврдио да се - за Холивуд - ништа у Америци није променило од Никсоновог доба, кад је у питању виолентна логика тог система, али се бар Џуисон нашао лично погођеним довољно да не учествује у њему ни као саветник, нити да оде на премијеру, сматрајући да нова верзија филма глорификује насиље и само насиље - управо оно против чега је оригинални Ролербол тако кристално јасно био. Временима Џорџа Буша млађег, међутим, управо такав приступ савршено је одговарао.

Међутим, 2008. појављују се Игре глади (The Hunger Games) Сузан Колинс, серија прича директно заснована на истом мотиву од кога је Ролербол направљен: нацију на окупу држи игра дизајнирана да демонстрира неуспешност сваког индивидуалног напора, али кад победник постане превише популаран, он постаје опасност за владајућу елиту, што покреће рушилачки след догађаја...

И док су Игре глади у себи садржавале изненађујућу алтер-глобалистичку револуционарну поруку да се друштво може променити заједничком акцијом, у оригиналном Ролерболу смо суочени са првим чином побуне која се можда неће ни десити - самоосвешћењем да је она могућа. Тренутак кад Џонатан као последњи преживели играч закуца лопту и постигне поен, док сва публика скандира његово име, лична је победа, али и победа другачијег, људскијег поретка ствари, мада он још није домишљен.

Џонатан је своју улогу испунио победом у такмичењу у коме није могао да победи, и у коме је, штавише, било предвиђено да страда. Његов тренутни успех у име живљења, најснажније говори о томе колико се до године 1975. свет изобличио у обожавању смрти у политичкој арени, овде представљеној као спортској.

Данас је банализација живота као таквог свеприсутна норма, и то је оно што чини овај филм профетским.

Једина врста слободе

Ролербол спада антиутопије које су мењале свет својим упозорењима. Од аутора који су утемељили жанр, као што су то својим делима урадили Игњацијус Донели (Цезаров стуб: Прича о двадесетом веку, 1890), Х. Џ. Велс (Кад се спавач пробуди, 1898; Времеплов, 1895), Џек Лондон (Гвоздена пета, 1908), те Е. М. Форстер (Кад машина стане, 1909), преко класика какви су Јевегниј Замјатин (Ми, 1920), Карел Чапек (Р. У. Р, 1920), Олдос Хаксли (Врли нови свет, 1932), или Џорџ Орвел (1984, 1948), па све до бројних савремених предсказивача од којих ћемо поменути само оне кључне: Фредерик Пол и Сирил М. Корнблут (Рекламократија, 1953), Реј Бредбери (Фаренхајт 451, 1953), Филип К. Дик (Сањају ли андроиди електричне овце, 1968), Џ. Г. Балард (Изложба зверстава, 1970; Судар, 1973) и Вилијем Гибсон (Неуромансер, 1984). 

Писана реч је била историјски носилац ове врсте друштвене визије. Филмови су уследили тек потом, да би од шездесетих полако преузели улогу главне платформе за описивање не тако срећне будућности, уз данашње надовезивање све озбиљнијих телевизијских серија и секундирање многих сјајних стрип аутора.

Нове дистопијске библије зато су свакако Блејдранер Ридлија Скота (1982) и Терминатор Џејмса Камерона (1984), наративи који наговештавају долазак мешаних бића, односно осамостаљивање машина у односу на своје људске творце, баш како је Чапек писао - претачући у аутоматизовани свет све оне страхове већ садржане у популарним причама из XIX века, пуним зебње пред петљањем човека у токове природе - Голем и Франкенштајн.

Последњи настављач ове линије некако је постао нико други него Стивен Спилберг и његов сваким даном све актуелнији филм AI (2001) - вештачка интелигенција као тема била је довољан цивилизацијски изазов да се чак и овај велики Дизнијев наследник окуша у прављењу озбиљног футуристичког филма, неке врсте породичне дистопије.

Акционо постављени Ја, робот Алекса Пројаса (2004), заснован на предлошку истоименог романа легендарног Исака Асимова, учинио је тему још популарнијом широкој биоскопској публици.

Црна огледала

Друга важна струја антиутопија донела је у последњих десетак година радикалну критику будућих друштвених односа. Ако су Игре глади нека врста надградње приче Ролербола, парадигма места појединца у распадајућем неолибералном капиталистичком устројству, телевизијска серија Црно огледало (од 2011) показатељ је куда иде савремено предвиђање будућности - у правцу размишљања о поретку у коме нема више ничег људског, у коме све особе обитавају само као сенке својих егзистенција.

Данас постоје два универзума, један пројектовани, пун наших жеља, повезан интернетом, и други физички, и, нажалост или на срећу, стваран - велики број узмирујућих епизода Црног огледала дешава се у свету подивљале фикције и урушене стварности, у коме наизглед више нема границе између њих и човеку се може све десити.

Сам мотив на коме се заснива Ролербол иначе је у СФ лансиран радом изузетно плодног америчког аутора Роберта Шеклија, и то у причи написаној 1958, под именом Опасна награда, а објављеној у магазину Imagination, те касније у збирци прича Дућан бескраја.

Главни јунак у њој постаје celebrity искључиво појављујући се у thrill shows, некој врсти ријалити ТВ програма у коме је увек у смртној опасности - бори се са биковима у Шпанији, избегава ајкуле, вози кола Формуле 1 - и некако остаје читав, увек уз одобравање публике широм Америке.

На крају учествује у последњој епизоди током које га јуре плаћене убице, а он бежи уз помоћ јавности која га све време без даха гледа у директном преносу и јавља му одакле му прети опасност преко телефонске везе, под именом „Добри Самарћанин". Међутим, негде успут наш јунак схвата да интерес публике можда и није да он преживи, него само да се она добро забави... На крају се извлачи из свега тога, али уз бурни нервни слом.

Исти аутор је још 1953. најавио све ово објављујући сторију Седма жртва, претворену 1965. у филм италијанске продукције под именом Десета жртва, ангажованог редитеља Елија Петрија (главне улоге - млади Марчело Мастројани и Урсула Андрес): ту се први пут сусрећемо са светом у коме су ратови забрањени, али је дозвољена једна популарна игра у којој треба доћи до десетог круга - пет их јунак или јунакиња проводе као ловци, а пет као ловљени.

Циљ такмичења је убити противника и остати последњи жив. У филму двоје главних протагониста реше да у самом финалу пониште правила и спасу се заједно, ослањајући се на заљубљеност која се међу њима развила у тим застрашујућим околностима, само да би били ликвидирани, јер ток игре не сме нико да наруши.

На дистопијском попришту, једина врста слободе јесте она коју омогућава љубав, макар исклизнула кроз прсте у задњем минуту.

Дистопијске љубави

Важна карактеристика коју класичне дистопије често имају јесте улога главног женског лика - као и у Замјатиновом Ми, тако и у каснијој Орвеловој 1984, јунакиња која држи срце антихероја представља изазов систему - жени је дата почасна улога да представља слободу као такву. Изазов љубави за њу, која се усуђује да прекорачи границе, на крају води и нашег јунака у то да бар окуси како изгледа живети стварно слободно и по својим мерилима. Све се завршава личном катастрофом за обоје, јер систем увек побеђује.

Ролербол је наследник ових величанствених антиутопија и у овом погледу: Џонатан одбацује низ додељених лепотица („Ћао, ја сам Дафне." „Тако сам и мислио."), преиспитујући се, да би потражио ону своју прву, и испоставља се једину љубав - жену по имену Ела, која му је одузета тако што ју је компанија напросто прекомандовала код неког веома моћног.

Међутим, његова љубав на крају не доводи чак ни до укуса слободе. У последњем напору да га смире и наговоре на повлачење, шефови му је враћају, бар на један дан. Она га наговара да остане веран систему, јер га је систем и створио - и мада не пориче своја осећања за њега, открива му да јој је живот са непознатим руководиоцем веома добар.

Њена улога је да подржава постојећи поредак, и суочавање са тим ставом, тако логичним у описаном контексту, Џонатана оставља усамљенијим него што је икад био. У ствари, тек пошто је добио прилику за други сусрет са својом највећом љубављу, он схвата праве размере своје самоће и одавно укалкулисаног пораза уз сасвим извесну погибију.

Али Џонатан је најбољи играч на свету и није спреман да прихвати никакав пораз без борбе.

Олуја долази

Ролербол се завршава чувеном Баховом Токатом и фугом у д-молу. Нека тумачења овог дела кажу да је она компонована као прича која најављује долазак олује.

У Замјатиновом роману Ми појављује се мотив операције која одстрањује део мозга заслужан за фантазирање. У Ролерболу нема таквог мотива, али је цео спорт постављен као медијско-друштвени спектакл који треба да заокупи сву пажњу и фантазију света, и без операције укидајући могућност маштања о било чему другом, осим оног што је понуђено.

У том смислу, свет Ролербола описује будућност интернетом представљене стварности у којој сада живимо, у којој је машта као таква сувишна, јер се све што пожелимо може приказати. То је остварени свет из класичних дистопијских дела, у којем презентација заувек замењује стварност.

Жива машта је - показује се - највећи противник сваког друштвеног контролног механизма и насилног нормирања. Борба за њу свакодневна је ствар, у нашим ко зна с чиме све умреженим и чему изложеним домовима.

Антиутопија нас, као и обично, чека код куће.

Највише што можемо очекивати у тој неравноправној борби са намештеним правилима јесте да, као у Ролерболу, појединац ипак постигне последњи гол и тако призове олују.