Питер Брук, један од највећих позоришних редитеља XX века, преминуо је у суботу у Паризу у 98. години. Уместо некролога, доносимо интервју који је Сергије Лукач водио с Бруком давне 1976. године у Београду. Иако вођен пре скоро пола века, овај разговор на најбољи начин представља ванредну Брукову личност и његову поетику којој је остао веран до краја свог дугог живота. „У Махабхaрати", рекао је Лукачу тада Брук, „најстаријем индијском спеву, говори се о боговима, људима, животињама и театру. Театру као храни човека! Када је прави, он открива обе стране животне истине: видљиву и скривену. Позориште, као и свака уметност, помаже људима на други начин него образовање - помаже им да сазру. Зрела личност jе отворена, незрела је затворена, дакле несигурна, неслободна и, треба ли ићи до краја... несрећна..."

Ако бројеви могу да скицирају лик човека сцене ево их. Питер Брук, 51 година: осамдесет драмских поставки, највећи извозник Шекспира са острва, седам оперских режија, осам филмова шест ТВ драма, безброј чланака, предговора и једна књига.

Када је редитељ са 21 годином (1946) освојио поверење институције као што је Шекспиров меморијални театар у Стратфорду, и добио такве глумце као што су Алек Гинис и Пол Скофилд, разумљиво је што су новинари тог подвижника крстили „млади земљотрес". Али та врста разарања традиције не пролази олако. Чаше жучи, звиждуци и погрде пратили су Брука, рушиоца традиције у британској прапостојбини, и заливане аплаузима "просто генијално". Није, уосталом лако схватити редитеља који се није плашио да од крвавог Тита Андроника (видели смо га у Београду, са Вивијен Ли, Лоренсом Оливијеом и Ентонијем Квајлом, 1957), скочи на Слатку Ирму, шармантну причицу о простутутчици анђеоског срца. На крају беше ипак написано: „Као појединац, Питер Брук извршио је највећи утицај на британске редитеље за последњих десет година" (1974, Џ Кук). Постао је дакле пророк у својој земљи? Тешко је то рећи, јер Питер Брук је био син емиграната из царске Русије, обоје доктори наука.

ЕКСПЕРИМЕНТ КАО ЖИВОТ

Пошто је 1971. „светковао сценску уметност" готово сензационалном поставком Шекспировог Сна летње ноћи (Сан је обишао свет и био на БИТЕФ-у Београду), кренуо јe даље ка будућности, у Париз са својом експерименталном лабораторијом - „Интернационалним центром за позоришна истраживања". Неспособни да га дефинишу, назвали су га „ни позориште, ни академија, ни установа". Авантуристичка пловидба у непознато има oбјашњењe Бруковог биографа Тревина: „Рођени разбијач икона, он је давно престао да поштује традицију која за њега представља бршљан што гуши".

Питер Брук, стрпљиви човек са миром индијског гуруа, био је у своја три београдска дана једноставно - рашчеречен. Новинари, глумачке калфе и редитељски мајстори окупљени са свих страна света око БИТЕФ-а и радозналци који су просто желели да га виде, чују и додирну, отимали су му сан и време за обеде. Тај стамени, проћелави и проседи педесетогодишњак плавих очију с лако упаљеним капцима од дима туђих цигарета и ноћног бдења, поклања сваком саговорнику усредсређену пажњу психијатра. Брук није био глумац као Баро. Он у разговору не покушава да засени. Једино што жели јесте право питање, а ако нема ту срећу, настоји бар да пружи суштаствен одговор. Разговор са њим није игра, пре је трагање за истином - истином Питера Брука.

Напустили сте обале позоришног естаблишмента какав је Краљевско шекспировско позориште и упутили сте се у авантуру експеримента", почињем разговор.

„Експеримент, знате...? За неког, оно што се сматра експериментом нормалан је начин рада. Не могу да се сетим ниједне своје поставке а да нисам 'експериментисао'. Нисам чак у стању да разликујем експеримент од неексперимента."

„Од оних дана када је Брук као 'млади лав' у Узалудном љубавном труду својом 'маштом спарио Ватоа са Шекспиром', траје о Вама дефиниција редитељског парадокса: 'Дајте Бруку немогуће, он ће то остварити; али крајње је неупутно дати му неки сигуран посао'. Ви тражите само срце експеримента, и кажу да продирете ка њему као ласерски зрак."

„Тражим много више, срце истине, визију будућности. Истина је увек у кретању унапред. Опало лишће не оживљава, сатови се не враћају, а друга шанса се не појављује. Јучерашња представа је коначно мртва... Сваки позоришни рад захтева мишљење: упоређујеш, истражујеш, устукнеш, посумњаш, оклеваш па опет кренеш напред. Кренеш са тим живим глумачким материјалом који говори осећа и сам истражује. То је процес који не престаје, и у коме су пробе видљиво и гласно размишљање."

ГЛУМАЦ - ГЛЕДАЛАЦ

Уплашио сам се То је, дакле тај романтнчо-филозофски Брук о коме сам прочитао: „Постао је теоретичар сцене са особеношћу да никад не престаје да верује у праксу." Морао сам да прекинем разговор. Неумољива и у контексту колосалне сложености БИТЕФ-а, Мира Траиловић одузела га је на двочасовни разговор у Атељеу 212. Наставио сам интервју док сам Брука возио кроз априлски пљусак септембарске вечери из Aтељеа на Факултет драмских уметности на Новом Београду. Тамо се давала његова представа Племе Ик.

Зашто се, питао сам поново, отиснуо са обала гарантованог успеха у истраживања нових театарских комуникација?

„У Махабхaрати, најстаријем индијском спеву, говори се о боговима, људима, животињама и театру. Театру као храни човека! Када је прави он открива обе стране животне истине: видљиву и скривену. Позориште као свака уметност (са више комуникативности, додуше) помаже људима на други начин него образовање - да сазру. Зрела личност jе отворена, незрела затворена, дакле несигурна, неслободна и, треба ли ићи до краја... несрећна."

„Кажу", наставља Брук свој монолог, „да позориште ceje идeje. Али позориште дарује много више - снагу. Оно доводи до унутрашњих судара у личности, бојишта прихватања реалности, и онај ко је у стању да усвоји истину живота, постаће снажнији."

Истина? Колико је уметност била присиљавана да буде сведок Истине. Можда смо помислили исто; разговор о истини разорио би онај о позоришту. Киша се шумно спуштала на ветробран, а брисачи су меко уклањали њен застор. Ћутали смо.

„И глумац вojује своју битку", избацио је Брук, изненадно излазећи из свог оријенталног мира. „Он даје, али он и узима од публике Ако успе у том реципроцитету комуникације, постаје глумац са великим Г. Знате, никада нисам видео неинтелигентног Глумца. Школе, прваци, форме, стилови, манири, све су то само полубожанства. Бог театра је истина о животу о кoме се прича на сцени."

„А ипак много радите са глумцима! Посматрао сам Ваш филм о једној проби Тамо јe глумац био врло, врло важан."

„Важан, али кроз свој додир са гледаоцима. Видели сте, уосталом, проба је била јавна. глумци су учили један од другог, учили су од публике, ослушкујући је."

„Јавне пробе, и то у 'кружоцима'?"

„Реагујете као онај француски глумац после прве пробе Тимона Атињанина, кога смо пре две године извели у Паризу. Рекао сам пре почетка рада: 'Ја о Тимону ништа не знам. Сада ћу ти о томе почети да учим од вас'. Мало касније зачух Француза како сочно одвали: 'Пa овај се Брук очито зеза!'"

„Зар не сматрате да је то реаговање било природно. уобичајени метод припремања представе је потпуно супротан. Пробе су готово тајне."

„Олакшавате ми ствари. Театар је операција двеју фаза, као у мануфактури: фаза бр. 1 - припрема (пробе); фаза бр. 2 - извођење пред публиком. И у другим уметностима имате исти поступак. Публика у овом случају спада само у фазу 2. Ако се сруше зидови, све постаје фаза бр. 1. Проба се пред публиком и тако она постаје фактор стваралаштва."

„Кажете тако, а како?"

„То је питање уметничког васпитања глумца. Ако се психички и интелектуално припреми за импровизацију, то изоштрује његова чула да од публике прихвата зрачења, он постаје отворен и цело време је у додиру са гледаоцима."

„Ви сте мистик нове театарске комуникације?"

„Не разумем то! Да додам. Наш се сценски рад враћа извору: прожимању са гледалиштем."

Да би стигао до самог ока извора, Брук је са својом групом из Центра тражио неоптерећеног гледаоца међу племенима Африке, мексичким радницима, у Ирану, индијским резерватима и међу белим урођеницима Њујорка. Највише је, каже, сазнао у Африци. Тамо су људи реаговали најизворније, јер нису били оптерећени никаквим претходним сазнањима о позоришту. Тек када сам видео филм о Африканцима (који нису разумели ни реч текста у Бруковим представама), кад je камера откривала очи, усне, покрет руку и црних тела, почео сам да поимам шта значи: „позориште је присно спајање две групе људи, глумаца и гледалаца, кроз уметнички облик"!

МРАЧНА МЕТАФОРА

Из црне кутије, човек у црним рукавицама вади лептире, симболе невиности, неагресивности. Три, четири... сви весело полећу у дубину сцене.

Гледаоци су разнежени. Петог белог лептира прсти у црном задрже и човек полако на пламену упаљача спржи лептира без трага садизма у изразу лица. У гледалишту тајац. А онда неки хистерични грлени узвик, протести. Дотле су већ три чина амерички момци убијали Вијетнамце, силовали девојке. комадали децу. Ми Лај на све стране. На кошмарској бини предимензиониране руке, ноге, крваве шаке висе са стропа, вапију за човечношћу, за милошћу. На смрт стотина хиљада реаговао је понеки усамљени глас публици. Спаљивање лептира изазвало је бујице протеста и писама британских грађана. Због лептира, представи је запретила забрана. Тада је Питер Брук морао да открије тајну: спаљени лептир био је од хартије. Публика јe била збуњена.

To се догађало 1966, када је у Олдвич позоришту изведен драмски колаж Питера Брука под насловом US, што је схваћено, с обзиром на контекст вијетнамског рата, као скраћеница за „United States", али што значи и МИ (Британци). Реч је истовремено погађала америчку агресију и британску савест, која од лептира не види геноцид... „US нас охрабрује да спознамо колики је кукавичлук и лицемерје то што не размишљамо о Вијетнаму", писао је критичар Панча. US је остао јединствени уметнички бумеранг бачен са јасним ангажманом.

О свом последњем ангажману Племе Ик, Брук ће проговорити као „тачки у којој се cpeћу реалност данашњице и позоришна стварност". И опет је текст његов, рађен на основу антрополошке студије...

...Ловачко племе Ик, на северу Уганде, народ високо развијених, оплемењених породичних, родбинских и људских односа, енглески колонизатори исељавају из њихове долине: желе ту да направе национални парк. Припадници племена пресељени су на планину где нема дивљачи и где је требало да постану земљорадници. Невешти земљорадњи, поготову на неплодној земљи, њихов живот је дубоко поремећен и нагло срља у глад и распад целог друштвеног система. То је прича о обезљуђењу у оба смера. Љубав, брига, племенитост - шта је то било? Иковци су стигли до чудовишног цинизма, нетрпељивости, до „позитивних елемената новог градског друштва", рећи ће Брук горко. Родитељи одбацују своју децу, егоизам звери је начин преживљавања, промискуитет је сурогат љубави. Створен је поредак - преживети по сваку цену. То није сценски документарац о глади, већ драматична метафора. Поређења ужасавају: „Зар градске средине Запада са својим суровим материјализмом нису племе Ик у џиновским димензијама", написао је Брук.

На бетонској клупи предворја Факултета драмских уметности, Брук седи сада већ уморан. У крилу држи шестогодишњег црнчића, глумца из представе Племе Ик. Као да хоће да заштити дете, да га утеши, да се нежношћу искупи због грозе кроз коју ће дете пролазити на сцени. Велике дечије црне очи, и благост плавих Брукових.

„Наравно да је позориште у кризи", каже. „Погледајте овај свет, у каквој је он тек конфузији. Али, у позоришту бар видим излаз."

Не бих се зачудио да је рекао: „Пoзориште може да спасе свет..." Али није. Пре тридесет година, када је био „најмлађи земљотрес светске сцене", можда би то и рекао...

(НИН, 1976)