Јапански филм "Drive my car", заснован на истоименој Муракамијевој причи из збирке "Мушкарци без жене", управо је добио Оскара за најбољи интернационални филм. Редитељ је радознало ушао у пишчев свет и надградио га држећи се постојеће емотивне арматуре.

Светски немир осећа се у ваздуху. Велики рат речима као да никад није ни престајао у овом веку - количине речи су заглушујуће, значења произвољна а смисла је све мање. Песници су одувек знали тајну - да истим тим варљивим речима, муку преобрате у племениту твар. Стваралачка истина је човеколика, за разлику од од информативне и медијске „истине". Црно и бело уосталом и нису боје. Где су нестале боје у данашњем свету?

Кад је тешко - ту су пријатељи. Књижевни пријатељи, писци које волимо да читамо, одлична су уточишта. Читање је, такође, само по себи пријатељска, умирујућа радња. Нема кривудавог скроловања, убрзаног прегледа - него јуначки идете на реч по реч, пасус по пасус, поглавље по поглавље.

Постоје књижевни познаници и књижевни пријатељи. Књижевни пријатељи су они писци због чијих књига се радујеш што идеш кући да би на миру наставио читање. Због којих ишчекујеш нову књигу и жао ти је кад је завршиш.

Брат Мураками

Неки од мојих књижевних пријатеља потичу из земаља у којима никада нисам била и чију културу не познајем ни у најмањој мери. Харуки Мураками, Јапанац, један је од њих.

Филм Drive my car (Повези ме), заснован на истоименој Муракамијевој причи из збирке Мушкарци без жене, управо је добио Оскара за најбољи интернационални филм.

Филм је освојио и три награде у Кану (између осталог и за најбољи сценарио), као и овогодишњег британског Оскара - БАФТА награду за најбољи филм ван енглеског говорног подручја.

При помисли на екранизацију текста књижевног пријатеља обузела ме је стрепња - да ли је уопште могуће превести на визуелни језик брата Харукија? Хоће ли се видети тај заводљиви ток који вас води од баналне свакодневице атомизованог појединца до наjдубљих слојева људске душе и мистичних тајни универзума? Како је могуће заменити те речи? Какав ли ће бити филм?

Није ово први филм настао по Муракамијевој прози. До почетка деведесетих, писац није пристајао на филмске адаптације: „Књизи је довољно да буде књига", изјавио је Њујорк тајмсу 1990. године. Касније очигледно мења став и настаје неколико филмова по Муракамијевим делима: јапански филмови Тони Такитани (2004) и Норвешка шума (2010) као и филм Burning (2018) корејског редитеља Ли Чангдонга - такође писца, који се у каснијим годинама посветио режији.

Унутрашња стања Муракамијевог света

Редитељ и косценариста филма Drive my car Рјусуке Хамагучи био је свестан ризика и упустио се и писање сценарија са колегом Такамасом Оеом: „Муракамијево писање на чаробан начин изражава свет емоција и зато људи пожеле да га адаптирају за филм. Али, заиста је тешко та унутрашња стања рекреирати на филму. Копали смо по Муракамијевом свету и откопали палату", рекао је Хамагучи.

Он је одабрао причу у којој нема надреалних елемената, карактеристичних за Муракамија, јер сматра да то на платну не би било уверљиво. У причи Drive my car, као што и истоимена песма Битлса говори, већи део радње одвија се у аутомобилу.

То је и привукло редитеља - због вожње, њему драгог филмског елемента, као и због уверења да разговори у колима имају посебну исповедну атмосферу можда баш због тога што се људи не гледају директно у очи.

Ху, добро је. Филм јесте Мураками - постигнута је атмосфера пишчеве нарације, сведеност ситуација и спољна хладноћа јунака испод којих куљају вулкани потиснутих емоција.

Жути Сааб црвене боје

Да се не ради о простој екранизацији приче, видљиво је и простим мерењем - филм траје три сата а прича има четрдесетак страна. Редитељ је радознало ушао у пишчев свет и надградио га држећи се постојеће емотивне арматуре.

У Муракамијевој причи главни јунак је глумац Кафуку који због слепе мрље на оку унајмљује возача који ће га возити својим омиљеним и вољеним жутим аутомобилом са платненим кровом марке Сааб на пробе и представе. Вожња колима и учење улога са касета његов су животни ритуал.

Унајмљени возач је ћутљива млада девојка која перфектно обавља задатак и временом између њих настаје чудно пријатељство током којег глумац исповеда своју бол због смрти супруге, такође глумице, која га је варала а да јој он никад није признао да то зна. 

Редитељ и сценариста Хамагучи није имао намеру да верно опонаша причу и очекивано следи детаље. За почетак, није био фасциниран ни поклоничким односом јунака приче према жутом Саабу са платненим, отвореним кровом. У филму је Сааб црвене боје! И има шибер кров!Шта ће рећи Харуки на ово?

Филм му се допао, како је изјавио Њујорк тајмсу, али признао је да се мало сморио кад је видео Сааб са кровом, мада се, каже, брзо навикао на то.

Тако је то са пријатељима, тачно знате шта ће да им засмета.

Иначе сматра да адаптације његових дела треба да буду слободне јер филмски језик то једноставно захтева. И свиђа му се филм.

Трећа Шехерезада

Његова прича Drive my car почиње ламентом главног јунака, глумца Кафукуа о две врсте жена возача: сувише обазривих или преоштрих. Иако признаје да постоји и трећа врста у које спадају жене које возе нормално, сматра да и код њих може да осети извесну напетост коју не осећа код мушкараца који су чак и просечни возачи.

Радња приче почиње у ауто-сервису код верног мајстора који се брине о старом добром Саабу и који ће му препоручити девојку возача.

Редитељ Хамагучи храбро је заронио у новелу разрадивши је тако да што даље одлази од Муракамијевог текста, више му иде у сусрет. Његов филм је лични, емотивни одговор на књижевни предложак. Оригинална прича је капија за улазак у свет писца.

Филм почиње уводним делом који приказује живот Јусуке Кафукуа пре него што ће доћи у ауто-сервис. У филму је он глумац и редитељ а његова жена је успешна тв списатељица која своје приче креира у току сексуалног односа, што је мотив друге Муракамијеве приче Шехерезада. После четрдесетминутног увода следи најавна шпица, као разделница две фазе живота главног јунака.

Комад огорчења

Филм измешта протагонисту из Токија у Хирошиму, где се одржава фестивал на којем режира Чеховљевог Ујка Вању. Мотив овог комада, тек назначеног у новели, филм широко развија. Редитељ Хамагучи позајмљује сопствене редитељске праксе главном јунаку који припрема представу са глумцима који изговарају текст на различитим језицима.

Чеховљев текст у филму функционише као хор у античкој драми који тумачи догађаје и рефлектује унутрашња стања актера. Инспиративна паралела са Ујка Вањом, комадом огорчења, изгубљених шанси и ресантимана, није одушевила критичарку Опсервера (The Observer) Венди Ајд, која сматра да је други део филма оптерећен Чеховом. „Превише Чехова и тросатна дужина ипак захтевају одговарајући начин размишљања", сматра критичарка.

Ово је најдужи филм од свих номинованих за Оскара, а редитељ са захвалношћу наводи да је имао пуну подршку продуцената за ово трајање. 

Хамагучи сматра да је успех филма првенствено резултат универзалности Муракамијевог наратива: „Прича о туговању је универзална, то је процес у којем нема пречица. Сви су изгубили некога, многи од нас знају како је то када треба почети живот испочетка."

Јунаку новеле Drive my car љубавник покојне жене објашњава: „Ма колико неког волео, сасвим се загледати у туђе срце је немогуће. Чак и ако то желиш, тиме само себи отежаваш. Али, ако се на то намериш, ако се само потрудиш, захваљујући том напору успећеш честито да погледаш у сопствено срце. Стога, оно што на крају морамо да урадимо јесте да се са својим срцем умешно, истински помиримо. Ако стварно желимо неког другог, онда нам не преостаје ништа до да погледамо дубоко и право у себе. Ја тако мислим."

Љубавна издаја, неисказане емоције, све се код Харукија ипак врти око предела срца: љубави, људског контакта и најдубљих тајни људске душе.

Зато нас у срце и погађа. Бар нас, из племена Муракамијевих књижевних пријатеља.