Ако је судбина Милана Милишића парадигматична за српско-хрватске односе односно Србе и Дубровник, судбина Стевана Тонтића је не мање парадигматична за српско-бошњачке односе и место Срба у данашњем Сарајеву.

Стевана Тонтића сам први пут видео за шанком кафане преко пута тада још увек руинираног сарајевског Хотела Европа. Била је нека година из прве половине прве деценије двехиљадитих. Знао сам му лик са новинских фотографија; тако сам га препознао. Стајао је и пио пиво. Није био висок, односно стас му је био нижи него што сам из неког разлога мислио. Ту близу су се налазиле просторије Српског културног друштва „Просвјета".

Значи, заиста се вратио, помислио сам, и било ми је драго. И било ми је кул видети га у тој кафани. Мени је тада било, рецимо, двадесет шест - двадесет седам година и већ сам био старији од просечног госта тог локала. Њему је било скоро шездесет. Коју годину касније, газду те кафане ће да оптуже за ратне злочине.

У то време сам много волео Тонтићеву књигу „Изабране пјесме" коју је 1988. објавио сарајевски издавач „Веселин Маслеша". Избор је направио Марко Вешовић који је написао и јако надахнут предговор под насловом „Милешевски анђео у Берлину".

Сарајево је мали град па је била јавна ствар да су Гаврило Граховац, Иван Ловреновић и Абдулах Сидран неколико месеци раније послали писмо Тонтићу у Немачку позивајући га се врати. У то време многи су још мислили да су у историји старог Сарајева ране деведесете биле само зарез, а не и тачка, односно да ће се сви они људи носталгично помињани у присећањима на „дане поноса и славе" једанпут заиста вратити. Кад се Тонтић вратио, то је могло да изгледа као први корак.

Седам-осам година касније, преселио сам се у Београд. Годину-две после, Тонтић се преселио у Нови Сад. Виђао сам га у Србији, али нисам знао да се заиста преселио док ми то сам није рекао једног кишног послеподнева у кафани „Сунце" код Дома омладине. Пре него што сам и могао да га упитам зашто, рекао је: „А знаш и сам како је доле".

Ако је судбина Милана Милишића парадигматична за српско-хрватске односе односно Србе и Дубровник, судбина Стевана Тонтића је не мање парадигматична за српско-бошњачке односе и место Срба у данашњем Сарајеву.

Бити Србин

Рођен 1946. у селу Грдановци, надомак варошице Лушци Паланка - којој су локалне власти средином деведесетих биле промениле име у Муслиманска Паланка - Тонтић се већ у раној младости у Сарајеву афирмисао као песник.

У годинама уочи рата, у својим раним четрдесетим, сигурно је корачао ка статусу живућег класика. Две антологије које је уредио и објавио непосредно пред рат у сарајевској „Свјетлости" - „Новије пјесништво Босне и Херцеговине" те „Модерно српско пјесништво" - већ и својим насловима, односно генитивом у случају првог и придевом у случају другог, сугеришу да је Тонтић, слично раније Меши Селимовићу, себе - по завичајној припадности - сматрао делом књижевности Босне и Херцеговине, а у смислу националном и језичком делом (интегралне) српске књижевности. Те две припадности су се природно испреплетале, не угрожавајући једна другу.

За разлику од разних других сарајевских песника - не само српских - Тонтић није напустио Сарајево у првим данима и недељама рата. За разлику од неких других јавних фигура са српским именима и презименима, Тонтић у опкољеном Сарајеву није осећао потребу театралним исказима показивати лојалност локалној власти. У то време је чак написао есеј „Бити Србин" о коме би вредело и требало засебно писати.

 О мукама и проблемима које је имао због свог порекла није касније волео да говори. У полемици коју су непосредно након рата водили (данас покојни) Жељко Цвијановић и Озрен Кебо, први, и сам Сарајлија, лапидарно се дотакао Тонтићевих ратних прикљученија. Било како било, изашавши из Сарајева, Тонтић се није задржао ни на Палама ни у Београду, него је продужио у Немачку.

Сарајевски рукопис

И раније доста окренут немачким литерарним утицајима, Тонтић је у егзилу успео да оствари вероватно највише од онога што може очекивати песник малог језика који не жели да мења језик односно да пише на усвојеном језику, званичном у земљи новог боравка. Живео је, дакле, у Немачкој годинама као, како се то каже, професионални писац.

Изашавши из Сарајева, Тонтић је у Београду, у издању „Времена књиге" објавио „Сарајевски рукопис", књигу песама која се показује као један од највреднијих књижевних дела која тематизују рат у Босни и Херцеговини.

Књигу отвара својеврстан пролог, десет листом антологијских песама написаних уочи рата, међу којима је и она с насловом који је као да је уклесан у камен: „У плиткој Европи у дубокој Азији".

Следи осамдесетак песама писаних у самом рату, међу којима је прва она која се зове „Граница" са уводним стиховима:

Не мичући с кућног прага,
не одмичући се ни лакат од женина скута,
пробудих се у новој држави,
каже ми знанац.

Тонтић се, дакле, после десетак година вратио у ту нову државу и у град у којем је провео највећи део живота. Очито је још веровао у нешто у што ће након неколико идућих година по свој прилици престати да верује.

Добра слика тога колико се Сарајево променило између почетка двадесет и првог века и почетка његове друге деценије је то што је Тонтићев повратак ипак био тема од јавног интереса, док је његов одлазак протекао у потпуној тишини.

Кад будем одлазио

У Београду, између Сарајева и Новог Сада, све до смрти Тонтићеве по правилу су излазила прва издања његових књига. Читајући их из ове перспективе, чини се да је све више размишљао о смрти. „Христову луду" (Архипелаг, Београд, 2017) отвара песма „Кад будем одлазио" у чијој првој строфи је и фраза „у освит великих празника".

И заиста, Тонтић је умро уочи Светог Валентина, једног од највећих празника глобализованог света и Сретења, дана државности Србије и ваљда највећег српског националног празника.

У једној путописној белешци Семездина Мехмединовића, лирском извештају са књижевне вечери коју су Мехмединовић и Тонтић уочи рата одржали у Бихаћу, забележене су Тонтићеве речи да је свом оцу поставио крст као надгробни споменик, а онда је на тај крст уклесао звезду петокраку, зато јер му је отац био и хришћанин и комуниста.

За разлику од свог оца, Стеван Тонтић није надживео свој свет. Након што је посетио завичај с јесени 2015, можда и последњи пут, написао је: „Ко ће и гдје укопати наше земне остатке, то нас се много и не тиче, кад већ не знамо ни када ни гдје ћемо умријети." Одмах испод те реченице стоји локација где је написана: Нови Сад.

Као да са те две речи даје одговор на последњи део изнад написаног питања.

Умро је, дакле, где и Душко Трифуновић. Међу последњим уредничким пословима које је Тонтић направио јест избор из Трифуновићеве поезије под насловом „Тумач тираније и друге песме" у издању београдског „Службеног гласника" 2017. године.

Вест о Тонтићевој смрти јавио ми је Срђан Секулић, млади песник са Косова и Метохије кога су живот, љубав и поезија преко војвођанског избеглиштва одвели у Сарајево. Била је субота поподне, био сам у београдском кафићу чији ентеријер и атмосфера нису превише различити од оног сарајевског у коме сам пре двадесетак година видео Тонтића. Ако више и нема Тонтићевог света, помислио сам, захваљујући песницима попут Секулића његова поезија ће наставити да живи.

„Историја је змија која убија и репом", забележио је негде песник. Историја књижевности је змија чији ујед нека дела чини трајном вредношћу. Тај змијски отров Тонтићевим стиховима одавно кола.