Док је један од преломних датума новије српске историје, пуч и демонстрације у Београду 27. марта 1941, последњи пут уметнички релевантно обрађен пре више од четрдесет година, када је у продукцији ТВ Београд реализована серија Саве Мрмка "Слом 1941", карактер Чемберленове улоге у догађајима који су претходили избијању Другог светског рата ових дана је поново у центру пажње захваљујући Нетфликсовом филму "Минхен - на ивици рата", снимљеном по роману британског писца Роберта Хериса.

Да ли се сећате оне чувене сцене из Булајићеве Неретве када Сава Ковачевић ожеже рафалом из пушкомитраљеза по Кочи Поповићу, који се враћа из Коњица, где је као изасланик Врховног штаба учествовао у преговорима са немачким официрима?

Не брините, са вашом меморијом је све у реду, јер овде описане кадрове никада нису снимили ни Вељко Булајић, ни Шиба Крвавац, нити било који други југословенски редитељ. Симболичка атрактивност тог тренутка из историје Другог светског рата била је и остала исувише шкакљива да би се на његову екранизацију трошила популарност славних југословенских глумаца.

А да је неписани кодекс жанра партизанског филма дозвољавао тематизовање оваквих и сличних сивих епизода из четворогодишње борбе свих наших народа и народности против страних завојевача и домаћих издајника, онда би Саву Ковачевића, као у Делићевој Сутјесци играо Љуба Тадић, док би Кочу Поповића могао да одигра и неки статиста са задатком, јер су овакве сцене и иначе снимане из угла протагонисте који шкиљи преко нишана митраљеске цеви, док је антагониста тек лака мета чије залегање и хватање и најмањег заклона добра музичка тема чини још атрактивнијим.

Пошто је овај специфични жанр, сем оним занатским, био строго омеђен и недвосмиленим идеолошким регулама, сцена у којој Сава Ковачевић (који ће тог истог лета погинути на Сутјесци), љут због прагматичности својих надређених, пуца на Кочу Поповића (који ће тог истог лета, игноришући наређење Врховног штаба, успети да се пробије из непријатељског обруча на Сутјесци) никада није снимљена, баш као што, за сада, немамо приповетку или роман о Мартовским преговорима.

Вођени последњих дана зиме и првих дана пролећа 1943, преговори у Загребу између представника народноослободилачке војске и Вермахта били су директан наставак поменутог првог оствареног контакта зараћених страна у Коњицу. Партизанску делегацију чинили су Коча Поповић, Владимир Велебит и Милован Ђилас. За време боравка у главном граду НДХ, кажу, Коча Поповић је одлазио у биоскоп, Велебит је боравио у стану својих родитеља, док је Ђилас успео да обнови једну предратну сентименталну везу (не мисли се на Мирослава Крлежу!). Ову готово надреалну сезону мира у Аграму прекинуо је лично Адолф Хитлер, који је својим официрима наредио моментано прекидање свих даљих преговора са „бандитима".

Тиме су створени услови за измаштавање Валтера, Прлета, Тихог и свих осталих суперхероја југословенске поп-културе. Али, чак и да су ови преговори уродили било каквим плодом, генерације југословенске омладине тешко да би могле бити васпитаване на слици Коче Поповића који у пратњи немачких војника седи у тами загребачког биоскопа.

Уместо ове малограђанске жанр-слике, у нашу антифашистичку с(а)вест заувек се урезала сцена из Булајићеве Козаре у којој Бата Живојиновић, сакривен у мишију рупу, голим дланом пркоси оштрици шиљка фашистичке мрачне силе, успевајући да спасе своју ћеркицу, која само што је остала без мајке! 

Лист на ветру и мотор са приколицом

И заиста, ратове двадесетог века памтимо најпре по сликама. Човек не мора да зна ништа о узроцима и последицама Првог светског рата, о генези политичких борби које су довеле до избијања Шпанског грађанског рата, о укупном броју жртава палих током Другог светског рата, или о разлозима због којих је САД-у требало толико дуго да напусте Вијетнам, а да опет буде у праву када каже да врло добро зна о чему говоримо када говоримо о рату. Довољно је видети фотографије „солунца" Драгутина Матића - Ока соколовог, „Смрт републиканског борца" Роберта Капе, „Чеславу Квоку" Вилхелма Брасеа или „Напалм девојчицу" Ника Ута, па осетити сву драматику и ужасе које са собом доноси ратни вихор.

Ипак, једна од најчувенијих фотографија од којих је саздано колективно фотографско сећање човечанства на Други светски рат снимљена је непуних годину дана пре него што је Немачка напала Пољску.

На њој се налази британски премијер Невил Чемберлен и маше папиром који је неколико сати раније потписао са вођом немачког Рајха што је, према речима председника владе Њеног величанства, требало да представља гаранцију за дугорочни мир.

Један други предратни призор ухваћен оком камере својом енергијом готово да „гарантује" почетак рата у Југославији.

Реч је о чувеној фотографији снимљеној током демонстрација одржаних у Београду 27. марта 1941. године на којој скоро можемо и да чујемо како три мушкарца на мотору с приколицом узвикују пароле „Боље гроб него роб!" и „Боље рат него пакт!"

Препуњене историјским контекстима о којима историчари и други истраживачи још увек нису дали своју последњу реч, обе фотографије не престају да зраче својеврсном потребом да буду фикционализоване.

И док је један од преломних датума новије српске историје последњи пут уметнички релевантно обрађен још пре више од четрдесет година, у време СФРЈ, када је у продукцији ТВ Београд реализована троделна серија Саве Мрмка „Слом 1941", која је рађена по истоименом драмском предлошку Свете Лукића, карактер Чемберленове улоге у догађајима који су претходили избијању Другог светског рата ових дана је поново у центру пажње захваљујући Нетфликсовом филму Минхен - на ивици рата, снимљеном по роману британског писца Роберта Хериса. 

Минхенска конференција у књижевности...

Ако размишљања појединих савремених научника о карактеру данашњег поимања саме сржи историјске науке преточимо у тврдњу да историју више не пишу победници, него они који умеју добро да пишу, онда бисмо без имало оклевања могли да кажемо како су романи Роберта Хериса својеврсни уџбеници.

Најбољи пример овог готово савршеног споја научне озбиљности и приповедачког умећа јесте управо Херисов роман Минхен, изашао 2017, да би га код нас, у преводу Николе Пајванчића објавила београдска „Лагуна" две године касније.

Књига се бави врхунцем политичке кризе у Европи настале Хитлеровом решеношћу да, након анексије Аустрије, под окриље Трећег рајха стави и судетску област, која је после Првог светског рата припала новоформираној Чехословачкој. И док је Аустрија покорена без испаљеног метка, Чехословачка је намеравала да се брани, уздајући се у споразуме које је имала са Француском и Великом Британијом. За рат, међутим, војнички нису спремни ни Велика Британија, ни Немачка. И док Чемберлена о лошој опремљености ратне авијације и морнарице информишу његови министри, неки од водећих немачких генерала спремни су да евентулани поновни пораз на војничком пољу спрече ковањем завере против Хитлера.

Херис је за роман посвећен догађајима који су се одвијали непосредно пре одржавања и током самога трајања Минхенске конференције крајем септембра 1938. године, грађу прикупљао скоро пуних тридесет година. У причи о данима у којима су вођени мировни преговори који ће тек одложити почетак Другог светског рата, Хериса су пре свега интересовали улога и личност тадашњег британског премијера Невила Чемберлена, о коме је пре свега британска, а потом и светска јавност, до данас задржала искључиво негативан став.

„Садашњост сваке државе обликује тумачење њене прошлости", рекао је Херис поводом недавне премијере филма снимљеног по његовом роману. „Постоји јасна слика овога острва остављеног од свих, слабог, без икакве одбране, које је успело некако да се пресабере захваљујући искључиво својој снажној вољи. Па, ништа од тога није баш сасвим тачно. А Чемберлен је за мене трагични херој. Он не успева, али има нечега достојанственог у том покушају - ничега бедног, како се о томе редовно писало."

Чемберлен у датим историјским околностима судетске кризе заиста и јесте у средишту Херисове приповедачке пажње, иако су главни јунаци Минхена плод пишчеве маште.

Младог Енглеза и младога Немца, некадашње пријатеље са Оксфорда, судетска криза затиче на чиновничким местима близу Чемберлену и Хитлеру. Млади Немац уједно је и део групе састављене од државних службеника и војних старешина која по сваку цену намерава да заустави Хитлерове освајачке намере. Он долази у посед документа који доказује Хитлерове крајње намере и добија задатак да се током трајања Минхенске конференције по сваку цену нађе са својим некадашњим британским колегом, не би ли на време о томе обавестили Чемберлена.

Задовољавајући сва правила жанра историјског трилера, зналачки градећи напетост тако што све брже одвијање историјских догађаја прекида кратким излетима у безбрижнију студентску прошлост два главна јунака, Херис пажљивијем и знатижељнијем читаоцу пружа јединствену прилику да проникне у саму срж шекспиријанске историјске драме у којој се нашао Чемберлен.

Портретишући га очима младог и даровитог оксфордског ђака, Херис посеже за оном преко потребном крајњом субјективношћу без које нема књижевне истине. Као колатерални ћар оваквог поступка израња сва она империјална деликатност британског парламентарног система чија чак претерана посвећеност форми заправо представља његову суштину.

 ... И на филму

Готово ничега од свега наведеног нема у филму који је у Нетфликсовој продукцији режирао немачки редитељ Кристијан Швочов, а у коме улогу Невила Чемберлена тумачи Херисов добар пријатељ Џереми Ајронс. Иако је и сâм аутор размишљао о екранизацији свога романа и пре него што га је уопште објавио, па се његов литерарни предложак ритмом догађаја и визуелношћу створеног књижевног света напросто нуди филмској монтажи и кадрирању, филм Минхен - на ивици рата не добацује даље од јефтине, збрзане продукције чији је једини циљ да забави.

Чини се да би било много плодотворније да је од романа Минхен направљена краћа серија, јер би у њој онда било довољно места за драматизацију свих оних ситних детаља у којима и лежи Херисово приповедачко мајсторство.

Овако су гледаоци лишени неколико битних епизода, међу којима се издавајају сјајно дочаран лет авионом, те начин на који су и Немци и Британци третирали чланове чешке делегације, који су за време трајања конференције били заточени у соби хотела у коме је била смештена и британска делегација.

Такав површни приступ у екранизцији вишеслојног Херисовог текста чак је успео донекле да поништи и сву раскош Ајронсовог глумачког мајсторства. Па ипак, његов Чемберлен брани наведене Херисове речи о човеку од крви и меса који се суочио са Хитлеровим поимањем вођења међународне политике и који је из те борбе изашао као поражен, али ни у ком случају као понижен и исмејан.

Много горе по филм показала се одлука продукције да Хитлера глуми Урлих Матес, који је раније играо Гебелса у филму Хитлер, последњи дани, а да се у улози немачке девојке Лене, која постаје једна од бројних жртава насилног нацистичког режима, нађе Лив Лиза Фрис, коју памтимо по улози Шарлоте Ритер у серији Вавилон Берлин. Матес као да је све време глумио Гебелса који се маскирао у Хитлера, док је Фрисова и даље била једна те иста Шарлота.

Домаћа екранизација домаће историје

Чемберлен је место британског премијера уступио Винстону Черчилу у мају 1940. године, и није био међу живима када су 27. марта 1941. избиле велике демонстрације након што је Југославија два дана раније приступила Тројном пакту.

О узроцима и последицама ових демонстрација написано је много историјских радова и већина истраживача се слаже како је у овим догађајима своје прсте била уплела британска обавештајна служба. Било како било, војни пуч, немачки напад на Југославију, подизање устанка, грађански рат и стварање социјалистичке републике на тлу Краљевине Југославије учинили су да једна наша историјска личност доживи Чемберленову судбину.

Реч је о кнезу Павлу Карађорђевићу, кога Херис на једном месту чак и помиње у роману Минхен, али не у политичком контексту. А управо је незавидна политичка позиција у којој се овај љубитељ уметности нашао почетком Другог светског рата утицала на то да га ни више од осамдесет година након одласка у прогонство „не жели" ниједна од овдашњих историчарских струја.

За разлику од Чемберлена, кнез Павле је имао среће и са књижевном и са филмском фикционализацијом. Његов трагични историјски усуд успешно је оживљен у драми Слободана Селенића Кнез Павле, која је и извођена на сцени Југословенског драмског позоришта са Ирфаном Менсуром у насловној улози. А бесмртним га је учинио Стево Жигон у већ помињаној троделној ТВ серији Слом 1941.

Иако је у драмском предлошку Свете Лукића и редитељском виђењу Саве Мрмка улога кнеза Павла тек једна од епизода, јер је главни јунак ове идеолошки строго контролисане филмске приче управо сâм 27. март, Стево Жигон је од тек неколико реплика у тек неколико сцена у којима се појављује успео да створи личност коју ће при сваком гледању моћи да разуме свако ко то заиста и жели.

Један његов уздах у троделној ТВ серији Слом 1941 вреди више од целог Нетфликсовог филма Минхен - на ивици рата.

Имајући у виду Роберта Хериса, имаћемо, дакле, још много тога да научимо од Енглеза, али поредећи Стеву Жигона у улози кнеза Павла и Џеремија Ајронса у улози Невила Чемберлена, имали су и они шта да науче од нас.