"Пиксели, браћо моја, резови и оптика, а не блебетање и глуматање. Прапорце да не помињем... То је шифра за овај век чија петина је већ прошла", пише Милутин Петровић, редитељ филма и телевизијске серије "Нечиста крв - Грех предака" у тексту о транспоновању литерарног дела на екран и разлици између књижевног језика и језика покретних слика.

Насумице отварам страницу из једне од књига Борисава Станковића. Преписујем одломак:

„- Није, није то!...
И тако са свима. Ни у кога није налазила оно што је сневала, читала. А она је много сневала, много, много! Ти снови, те ноћи, та топлина, драж, туга, то, то... Ноћи, ноћи! ... Звезде трепте, прозори отворени, сенке од дрвета падају у собу. Све спава..."

Овај случајни узорак из приповетке је Печал (Сабрана дела Борисава Станковића, Просвета/ Слово Љубве, књига шест, страна 116).

Када се читају ове речи јасно је да се ради о аутентичном, ватреном књижевнику, чији језик буди у нама низ слика и осећања. У данашње време када нам се при читању књига јаве слике (на пример о сенкама дрвећа које падају у собу) и осећања, онда то обично везујемо за филм, у ствари за наша бројна искуства гледања у екране. Биоскопске, телевизијске, екране рачунара и телефона који нас окружују и са којих „читамо" већину ствари које уопште знамо о свету око нас. Штавише, многи љубитељи уметности сматраће овакве реченице идеалним за екранизовање, за прављење филмова или серија које ће их узбудити исто као када су читали књигу.

Али погледајмо поново горњи пасус. Ту нема никаквих слика, пасус се састоји од разних словних знакова, прво једна хоризонтална цртица „-", па неке линијице распоређене у облик „Н", па сличан али другачији симбол - „и", па искривљена цртица са тачком - „ј", онда скоро као неки круг - „е", затим нека чудна кукица коју распознајемо као зарез и све тако даље. Сваки писмени човек ни не примећује ово. Напросто чита. Чита, мисли и осећа пратећи оно што му писац сугерише речима. Ми МИСЛИМО тако што знамо тај ЈЕЗИК, језик књижевности, говорни језик записан графичким знаковима. Тај језик постоји дуго и постао је део нашег бића. Све што опажамо, осећамо, доживљавамо, све су то елементи ЈЕЗИКА који тако лако подразумевамо.

„На почетку беше реч", то уствари значи да без речи не би било наше свести о сопственом постојању. Да немамо речи којима су изговорени или записани појмови, џаба би нам биле очи, уши и мозак. Ми видимо, чујемо, мислимо, ми постојимо само унутар тог чуда које се зове језик.

Бора Станковић је пример једног ванредног познаваоца тог писаног језика, те вештине коју је искористио да би стварао ПРИЧЕ. Од речи и појмова који су доступни свима, приповедач по својој вољи прави неко сасвим ново, измаштано постојање којег није било пре него их је он измислио. Тако настају песме, приповетке, романи. Зато је језик божанска ствар, због тога се сматра да је неко створио све ово око нас и нас саме, зато што НИШТА не постоји ако језика нема.

Када се објашњава структура атома, или кретање галаксија, то није „научна истина", како наивни верници данашњице мисле, већ само једна ПРИЧА, која не постоји без чудног, заводљивог, дивног али измишљеног језика који се зове математика. У мисији креирања „научне приче", те питагорејске утопије, „божанствени" језик бројева је наравно помогнутог и појмовима, дакле речима већ раније упакованим у нашу свест, речима које се сабирају и множе све од оне прве речи, оне која беше на почетку.

ОК, ево још једног језика:

На питање шта видите на горњој слици, већина хомо сапиенса ће одговорити - главу човека, лице или тако нешто. Ако питам шта је ово у средини, одговориће да је то нос. Међутим сасвим је јасно да је то неколико тамних линија на светлијој позадини. Та једна линија за коју кажу да је нос не постоји ни на једном лицу. Нема никакве линије ни око нашег носа нити на носу, ево погледајте се у огледалу - нема линија. Одговор сваког човека је, међутим, такав зато што ми сви већ неколико десетина хиљада година, још од пећинског сликарства, ЗНАМО тај ЈЕЗИК и зато те разне линије у нашој свести ЧИТАМО као појмове. Можда су оне руке на зидовима пећине била она прва, на-почетку-беше-реч?

Кључеви медијске писмености

Последњих стотинак година у Вавилонској кули појавио се још један језик - филмски језик (не волим тај назив, волим да га зовем језик покретних слика, јер шта је онда са телевизијом, рекламама, јутјубом, спотовима...). Без свести о том језику, и течном читању његових реченица практично је немогуће сналазити се у данашњем свету, тој џунгли екрана са којих нас напада ново постојање. Нема пећине у коју се можеш склонити од таквих нових предатора.

О том феномену едукује, истина прилично површно, област коју називају „медијска писменост". Ипак та писменост је област која је можда најважнија „екологија" савременог света, јер пре ће нас убити екрани него топљење глечера.

Мислим да већ неколико генерација каснимо са увођењем предмета „језик покретних слика" у ниже разреде основних школа. Такозвано ликовно образовање бави се оним линијама којима се црта нос и глава човека, језиком којим су озбиљно овладали шамани још пре писане историје. Ове покретне слике међутим нападају свако новорођенче већ од првих месеци живота (тренутно у облику Пепе прасета) и све говори да теже да те нападе умногоструче.

Језик покретних слика је веома сложен и традиционално се састоји од две врсте података - визуелних и звучних. Зато се често, на пример у савременим законима, урадци тог језика називају аудио-визуелним делима. Даћу један пример сличан овима горе.

Када на екрану видите фигурацију особе са револвером која гледа слева надесно и која отвори уста а чује се „Хеј, Жико!", те уз одговарајући звучни ефекат сукне пламен из цеви оружја у његовој руци, а онда уследи рез па угледате фигурацију мушкарца који се окрене и гледа сдесна налево, те пада уназад док му из груди шикне црвена течност, мозак сваког данашњег становника планете Земље ће процесуирати да је онај први управо пред нашим очима убио Жику. А опет, скоро сваком паметнијем човеку је јасно да није.

То су наравно два независно снимљена кадра (на почетку беше кадар?) спојена том новом алатком људских језика који се зове монтажа. И тако у бескрај могу да се дају примери онога што подразумевамо гледајући филмове, као у случају оних линија-слова или оних линија-носева... Ми МИСЛИМО кроз језик, ОСЕЋАМО кроз језик који „говоримо" и зато га подразумевамо, не схватавши да ништа не постоји ван тог језика који смо НАУЧИЛИ.

Ми мислимо да видимо глумца који пада погођен револверским зрном, а у ствари видимо брзу измену раличито осветљених пиксела груписаних у фигурацију попрсја човека, а промене у распореду тих пиксела дешавају се тако брзо да нашем очном апарату и мозгу промиче чињеница да се ти (иначе статични!) визуелни подаци смењују.

Такође, оно „Жико!" које чујемо није глас глумца него мешавина разних звукова (међу којима је и снимак гласа глумца) који померањем мембране звучника, скривеног ту негде око екрана, узнемире ваздух баш тако да ваше уво региструје илузију нечега што јако подсећа на глас другог људског бића.

Ово можда звучи као неко претенциозно или ситничаво теоретисање (мада је бизарно једноставно за разумети), али заиста ми је досадило да се о феноменима који су конструкти језика филма расправља искључиво у уском и уображеном сокаку академске теорије књижевности, зачињене аматерском психологијом и социологијом за почетнике.

Оно што могу да покрију тумачења експерата за књижевност је само питање фигурације унутар језика покретних слика. То што нека жена са благим осмехом седи испред прозора са склопљеним рукама на крилу веома површно објашњава Леонардову Ђоконду. Фигурација голих жена на кревету има на хиљаде, али јединствен је смисао Гојине или Веласкезове слике. Ради се о другичијим језицима и само у случају слика које су фигуративне ми ЈЕДНИМ ДЕЛОМ о њима можемо причати кроз њихову тематику.

Ствар је много компликованија и само ћу натукнути о њеној сложености кроз пар „зен" мисли великих сликара. Један се зове Пабло и он је рекао: „Када ми нестане плава, узмем црвену". Такође је рекао: „Свако дете може од сунца да направи жути круг, али само добар сликар може од жутог круга да направи сунце".

Други велики сликар чије је име Алфред рекао је „теме мојих филмова ме занимају исто онолико колико сликара мртве природе занима да ли су јабуке на столу слатке или киселе". 

Језик покретних слика

Филм нема друге него да „говори" (тачније да се „пише") на језику покретних слика. Тај језик у себе наравно укључује елементе старијих језика, као што све на свету у себи носи „днк" онога што му је предходило.

У случају филма то су свакако елементи ликовног језика (формат, композиција, цртеж, линије, сенчење, фигурација, илузија перспективе...), затим језика музике (у појму покретне, дакле у трајању, скривени су ритам и темпо), па тек онда састојке преузете из говорних и писаних језика. Чак и када се ради о тако очигледној важности онога што се (погрешно) зове драматургија (ради се о сценарију, не драми) и ту су сва старовременска правила подређена новом језику у коме имамо илузију да се слике крећу и смењују пред нашим очима.

Филмски пројекат који полази од књижевног дела, такође нема другог пута него да говори својим, филмским језиком. Тај језик може бити бољи или лошији, али засигурно ће бити лош ако верује само том другом, пишчевом језику или покушава да буквално преведе његове писане реченице. Опчињен дубином и снагом, на пример оних горе наведених Бориних речи, за учинак ће имати досадно и немушто парче покретних слика. Добиће жути круг који није сунце. Нека несретна глумица ће из петних жила покушавати да одглуми осећање од кога је уздрхтала када је прочитала да „ни у коме није налазила оно што је сневала, читала".

У тој узбудљивој мисли изреченој књижевним језиком, нема ничега што може бити чинилац добре филмске реченице. Од слика биће видљива само претенциозна умишљеност Аутора (а у ствари буквалног гугл транслејтера) да ће гледаоци филма осетити оно што је он осетио када се суочио са језиком писца.

Зато сада насумице отворам неку страницу сценарија за Нечисту крв, Војислава Нановића и преписујем:

„ЦРКВА-ДАН
Изненада пред цркву у пуном галопу дојашу два наоружана турска аскера. Бесно окрећу и заустављају коње. Један од њих скида са ункаша убијеног шугавог пса, завитла њиме и баца га на црквени трем, право испред улаза. Затим поново ободу коње и враћају се правцем из кога су дошли. Слуге са трема разбежале су се у страну. Просјаци су поскакали са степеништа један преко другог."

Осредња литература, зар не? Може се учинити веома површном у односу на оно узбуђење које доносе праве Борине реченице. Али управо то су реченице које су написане да би се од њих правио добар језик покретних слика. Јасне су композиције, још јаснији покрет. Има ту још много посла али назиру се фигурације ликова, затим ко на коју страну иде, где се ко окреће, где могу бити резови и шта звук треба да уради ваздуху који ће забрујати у шкољци вашег увета.

Ове реченице је написао Воја Нановић, човек који је разумео Борине реченице, али још више од тога, који је разумевао језик покретних слика. Није случајно што је тај нови језик блицкригом завладао целом цивилизацијом, претећи да комплетно постојање преведе у неку нову мета-димензију.

Језик покретних слика најсложенији је за који до сада знамо и којим причамо приче једни другима. Уосталом, којим разумевамо и доживљавамо свет око себе.

За писање књижевности писац мора бити захвалан једној гусци из чијег крила је ишчупано перо. Пар деценија касније фабрици пенкала „Паркер". Још мало касније компанији „Ремингтон" којa је правила фантастичне машине за писање ...

Да би се пак писало филмским језиком, језиком покретних слика, потребне су многе фабрике. „Ари", „Цајс", „Пантер", „Роско", „Мекинтош" и још десетак сличних технолошких гиганата. Затим, потребни су помоћник режије, први асистент, други асистент, швенкер, фар мајстор, расветљивачи, гардеробери, шминкерке и још пар стотина квалификованих и талентованих људи.

Шпица за филм Аполо 13 наликује списку свих људи који су радили на лету те ракете. Ето толико је компликовано „перо" овог језика којим, на пример, говоре артефакти попут серије Нечиста крв.

Алхемија, моџо, алгоритам, магија, уметност, занат, или како год звали ту сложеност језика који „читамо" док буљимо у екране, можда коначно заслужује да се њиме баве они који се у њега разумеју а не затуцани лудисти још од гимназије заљубљени у гушчија пера романтичарских песника. А у гимназију су ишли половином прошлог века.

Такви људи обично мисле у категорији - јеси ли видео сцену кад Пера убија Жику? То је негде и у реду. Као и у сваком причању прича, важно је да читаоци замишљају сенке на плафону усамљенице, виде голу лепотицу на кревету, сунце које сија са уљане слике, или глумце који убијају један другог... То значи да су омађијани и да подразумевају лакоћу којом читају језик који користимо ми са ове стране књиге, слике, екрана... Проблем је само да је необично да мађионичарске трикове анализирају они који мисле да је она лепа асистенткиња стварно претестерисана.

Пиксели, браћо моја, резови и оптика, а не блебетање и глуматање. Прапорце да не помињем... То је шифра за овај век чија петина је већ прошла.