Филмови о Џејмсу Бонду увек су представљали огледало у коме глобални Запад приказује своју политичку моћ, а та слика никада није изгледала конфузније, нити страшније: Руси су и даље зликовци, тероризам је и даље глобалан, „црни животи“ су и даље „битни“, али истовремено безбедносни систем самом себи представља највећег непријатеља и креатора криза које сам касније решава, са све високопарним фразама о „заклетви да ће се служити отаџбини“. И мада ништа не функционише, и мада је систем бушан као сир, сви се праве луди. Управо то представља највернију слику савремене глобалне обавештајне заједнице у овом филму.

Двадесет седми филм о Џејмсу Бонду и пети у коме гламурозног британског шпијуна игра Данијел Крејг, након што је у биоскопе стигао са пар година закашњења, упркос амбициозној продукцији и емотивној причи остао је у сенци питања „ко ће бити следећи Бонд". Филм који редитељски потписује Кари Џоџи Фукунага под називом Није време за умирање (можда би примеренији био превод „Лоше време за умирање", или чак „Нема времена за умирање") знатно је квалитетнији и узбудљивији од свог претходника Спектре, чије је рупе у великој мери покрпио, али и даље није успео да оправда „цеђење суве дреновине" из Крејговог Бонда након врло солидне и уметнички заокружене трилогије која је завршена са Скајфолом 2012. године.

Једна од последица овог „замора материјала" било је и то што је западна јавност у кудикамо већој мери била заинтересована за питање „шта даље са Бондом", него за сам филм. Наравно, у контексту владајуће идеолошко-политичке климе у Холивуду, ово питање је у преводу значило „када ће Бонд да еволуира из постојећег мизогиног, токсично-маскулиног и патријархалног идеала Привилегованог Белог Мушкарца" у „тајног агента за ново време", кога би у идеалним околностима играо припадник неке мањинске етничке или културне заједнице, жена, или - идеално - обоје.

Иронично, сам филм - који иначе у великој мери представља галиматијас комитетски склепаних општих места за широкопојасно повлађивање глобалној публици - директно одговара на овај културолошки изазов, представљајући публици „новог агента 007" - харизматичну, дрчну и опасну црнкињу Ем Номи (игра је Лашана Линч), која је „наследила Бондову шифру" након што је остарели Џејмс отишао у пензију.

Резултат овог експеримента је прилично очигледан - не само да педантна, професионална, и озбиљна Номи не може да „попуни Бондове чизме" ни као оперативац, ни као шпијун, а камоли као икона популарне културе, него не успева чак да засени ни Ив Манипени, коју од Скајфола наовамо врло убедљиво игра, такође црнкиња, Наоми Харис, да не помињемо бравуру коју је за свега десетак минута на сцени извела латиноамеричка лепотица Ана де Армас, чији је споредни лик у својој сенци оставио цели остатак филма.

Проблем, наравно, уопште није у Лашани Линч, која је врло компетентно и убедљиво одиграла тренираног професионалног убицу MI6; проблем је у томе што „007", упркос фрази коју више пута понављају у филму - није само број.

Стари кадар

Ових дана кориснике друштвених мрежа пасивно-агресивно је бомбардовао чланак о новом Бонду из лондонског „Економиста", који читаоци, наравно, углавном нису могли да прочитају јер је за то потребно претплатити се на електронско издање овог листа, али је зато био наглашен исечак у коме се тврди да „јавност греши" када пружа отпор „црном и женском Бонду", јер Бонд „није персона, него скица" (outline), његов лик се исцрпљује у ригидном десигнатору његовог имена и шифре и евентуално у афинитету према вотка-мартинијима, док све остало може да буде препуштено слободној машти сценаристе и редитеља.

Овај филм, међутим, показао је да то једноставно није тако. Бонд представља хладноратовску икону западне цивилизације управо зато што отеловљује онај њен фундаментални аспекат који данас у Холивуду није политички коректан - он је осиони и арогантни бели мушкарац из високог друштва коме су због његовог социјалног статуса сва врата отворена, и који управо зато сматра да је његово природно и богомдано право да гази преко мртвих да би добио оно што хоће.

Црнац или жена не могу бити убедљиви у тој улози из простог разлога што Џејмс Бонд отеловљује један расни и родни стереотип. Холивуд је претходних деценија у настојању да своје ликове учини пријемчивијим за шароликију публику имао низ успешних „операција замене пола", односно „бојадисања" иконичних ликова популарне културе: падају на памет „Марвелови" Ник Фјури или Мајлс Моралес, поменута црна Ив Манипени, или сјајна Џуди Денч у улози М у ранијим „Бондовима", баш као што је Луси Лиу убедљивије одиграла „докторку Вотсон" у америчкој серији о Шерлоку Холмсу од класичних енглеских глумаца као што су Мартин Фриман и Џад Лоу у другим остварењима о славном детективу. Међутим, на сваку овакву успешну замену дођу бар три усиљене и бесмислене, где је усиљена промена расе или рода главног јунака, уместо средства за оплемењавање приче, била сама себи сврха.

Џејмс Бонд је свакако један од таквих ликова - ако хоћете да темељно измените оно што он јесте, морате да га одбаците у целини. Проблем је у томе што, ако савремени Холивуд можда интимно и жели да се ратосиља Бонда као „хладноратовског диносауруса чије је време прошло", он то не може да учини јер - нема ким да га замени. Прича о културолошки превазиђеном тајном агенту тако постаје прича о читавој једној генерацији која је изградила данашњи привилеговани Запад, на чијим плећима стоји данашња расно, класно, родно, и еколошки освешћена глобална цивилизација, који су у међувремену постали политички неподобни и „непријатни реликт прошлости", али без којих цели систем и даље не може да функционише, јер није у стању да им произведе задовољавајућу замену.

Шпијунска мелодрама

Није време за умирање све време управо остаје разапет између те потребе да се публици прикаже оно што већ пола века воли да гледа - бандоглавог и осионог британског аристократу беспрекорних манира са вишком тестостерона и мањком емпатије који нестрпљиво цепа суптилне обавештајне мреже и завесе спаваћих соба заносних лепотица, и потребе да се Бонд „превазиђе", „трансформише" и да „еволуира" у нешто политички и идеолошки подобније. Притом је тему „превазиђености Бонда" већ убедљиво - и у овој, Крејговој инстанци - убедљиво тематизовао Сем Мендез у Скајфолу и Фукунага ту није имао ништа нарочито смислено да дода. Односно, оно што је додао претворило је Бонда из шпијунског трилера у - мелодраму.

Без сумње, није била реч о недостатку талента или креативности - први део филма представља класичног Бонда у једном од најбољих издања откако је шифра 007 додељена Данијелу Крејгу. Сцене у Карибима, уз незаборавне епизоде већ поменуте Ане де Армас и Џефрија Рајта, могу да стоје раме уз раме са највећим дометима франшизе. Сучељавање Бонда са Блофелдом у затвору било је толико добро да је чак оправдало постојање иначе бледе и досадњикаве Спектре. Најзад, аутомобилска јурњава у Норвешкој с малим дететом које разгорачених очију седи на задњем седишту, додала је фактор „спилберговског" узбуђења на који нисмо навикли у шпијунским акцијашима.

Основна тема филма, међутим, једноставно није дорасла задатку. Притом, није чак реч о томе да је она лоше одабрана као начин да се Бондов лик учини човечнијим и емотивно зрелијим, већ просто у томе да је то све учињено усиљено и неубедљиво. Питање породичног живота и лојалности обавештајних агената је само по себи омиљена и добро истражена тема, која стоји у темељу неких незаборавних филмова као што су Морелових 96 сати из 2008, Земекисови Савезници (2016), или, у крајњој линији - Хичкокова Озлоглашена (1946). Уосталом, српска шпијунска серија Државни службеник беспрекорно је пренела ову тематику у реалије балканских обавештајних игара, при чему је Милан Марић одиграо улогу „Бонда у улози оца" кудикамо убедљивије од Крејга у овом филму.

Паралелна читања

Основни утисак који Није време за умирање оставља на крају јесте да је филм плод једног бездушног, али веома педантно спроведеног маркетиншког истраживања тржишта. У питању је у великој мери камелеонско дело које садржи „понешто за свакога", и које је баждарено на такав начин да се може смислено „читати" из потпуно различитих идеолошких перспектива. На тај начин он представља два потпуно различита филма, у зависности од тога из које перспективе одлучимо да му приступимо.

Један од та два филма представља причу о „пензионисању Бонда", не као конкретног агента, већ као идеала. Филм нам на више нивоа (мада суптилније од Мендезовог Скајфола) шаље поруку да је Бонд превазиђен и застарео: пензионисан је, његова шифра је додељена агенту која отеловљује нове вредности обавештајне службе, изгубио је контакт са реалијама обавештајних односа у свету, мање пије, не швалерише се, и постепено се претвара у очинску фигуру којој Служба више није на првом месту, већ примарно размишља како да збрине своју породицу.

На крају филма Бонд више и није Бонд, и нема другог избора него да умре. Притом је мисија обављена, свет спасен, и ништа га не спречава да седне у своја скупа кола и одвезе се у луксузни хотел са прелепом дамом испод руке, али он то више неће. Он хоће „жену, кућу, и породицу" које не може да има. Он је потрошен као оружје и као икона, и преостаје му само да достојанствено сиђе са сцене и препусти шпијунирање у новом свету новој генерацији шпијуна.

Гледано из друге перспективе, имамо сасвим други филм: пензионисани обавештајац реактивира се из пензије након што се испостави да су светске обавештајне службе потпуно изгубиле контакт са стварношћу и способност да иоле компетентно раде свој посао. Активирање овог „старог кадра", који ствари решава „у духу старе школе", једини је начин да се цели обавештајни систем спасе од потпуног колапса, при чему Служба више није у стању ни да обавља најбаналније задатке - да проверава биографије својих сарадника, контролише контакте затвореника у изолацији са спољним светом, нити да пронађе своју дугогодишњу сарадницу која се крије у својој властитој кући. У филму се испоставља да чизме 007 ипак може да попуни само Џејмс Бонд лично, а ако је раскалашни гламур и охола саможивост нешто што треба да буде превазиђено, онда се оно превазилази у смеру једног изразито конзервативног идеала - очувања породице и (крајње мачистичке) „заштите нејачи".

Другим речима, са једне стране имамо Службу која отеловљује и промовише „прогресивне вредности", која више није способна да на елементарном нивоу штити јавну безбедност, која без икакве транспарентности организује ваздушне ударе на територију стране државе како би прикрила последице властите безбедносне брљотине, а са друге стране имамо аристократски идеал „привилегованог белог мушкарца" који се у свом том геополитичком лудилу жртвује - да би спасао жену и дете. На метанивоу Бонд силази са сцене јер за њега на сцени више нема места, са друге стране иза њега остаје празнина, јер нико други није ни способан, ни вољан да ради то што он ради.

Теорије завере, дубока држава и приватизација безбедности

Ако се филм чита политички, добијамо још већи галиматијас и шаренило различитих идеја и мотива. Притом се снажно осети да у филму постоје слојеви који су настајали у различитим политичким моментима током претходних неколико година. С једне стране имамо слику „некомпетентних обавештајних служби прошараних корумпираним политичким кадровима", што су недвосмислено отровне стрелице које циљају на кадровску политику Трампове администрације, са друге стране имамо причу о завери да се глобално становништво „прочисти од генетски означених неподобних елемената" путем масовног прокужавања лабораторијски произведеним вирусом који таргетира само особе са унапред дефинисаним генетским сегментима ДНК (притом је ово биолошко оружје је настало у тајним лабораторијама у Енглеској и Русији), која као да је дошла са неког QAnon или антивакцинашког форума.

И главни негативац је на сличан начин „комитетски састављен" тако да „окида" реакције код свих кључних идеолошких група на Западу - он је „руски тровач" који различитим отровима ликвидира непоћудне личности без обзира на колатералну штету, он је такође и „руски хакер" који са лакоћом долази до података из најбоље заштићених информатичких система страних међународних служби и међународних криминалних организација, али је истовремено „бели мушкарац" који неодређено сугерише да постоје „расне групе" које треба „очистити" са планете.

За публику са јефтинијим улазницама, ту је карикатурални руски научник Валдо Обручев који, додуше, ради на нелегалном пројекту биолошког оружја који британска обавештајна служба развија самоиницијативно и без икаквог знања своје владе (нити у било ком тренутку планира да је о томе обавести), али је истовремено кукавички превртљивац који забија нож у леђа свом великодушном послодавцу и одлази да ради исти посао за лоше момке у лабораторији која изгледа као сет за снимање серије Чернобиљ; овај кукавни љигавац потпуно арбитрарно и ван карактера прети црнопутој оперативки „да може избрисати целу њену расу са лица земље" како би јој дао за право да га у наступу праведног гнева баци у базен киселине (невезано за то што је од својих шефова претходно експлицитно добила налог да га ликвидира као, подразумева се, неугодног сведока).

Овај раскорак између „трамповске" и „посттрамповске" епохе светске политике види се на сваком кораку - креатори филма нам истовремено поручују да „обавештајним службама управљају морони" чије брљотине могу све да нас побију, и да је војно-безбедносни апарат једина брана која стоји између мирног сна грађана планете и недефинисаних униформисаних терориста са не баш најјасније формулисаним мрачним циљевима и лошим руским акцентом.

И није само реч о томе да улога Уједињеног Краљевства као „глобалне суперсиле", која самоиницијативно и без ичијег знања и дозволе ракетним нападима бомбардује територију ни мање ни више него Русије, никада није изгледала неубедљивије. (Једино заједничко што са овом филмском флотом Њеног величанства има онај британски бојни брод који се недавно дао у бежанију након што су на њега припуцали Руси поред Крима, јесте стратегија „прави се луд и не признај ништа".) Ствар је у томе да ми сада имамо слику војно-безбедносног система који више не покушава ни да симулира да одговара некаквим конкретним државним или националним интересима земље.

Безбедносне службе у филму су очигледно приватизоване и криминализоване, њихови тајни пројекти оружја масовног уништења немају никакву политичку контролу, нити оне полажу било какве рачуне када то нелегално оружје препусте у руке међународних терориста. Нити полажу било какве рачуне када, без икакве комуникације са властима своје државе нити са савезницима из других држава, буквално киднапују властиту флоту и нареде нелегалне ракетне нападе на туђу територију само да би прикрили своје сопствене безбедносне брљотине.

Филмови о Џејмсу Бонду увек су представљали огледало у коме глобални Запад приказује своју политичку моћ, а та слика никада није изгледала конфузније, нити страшније: Руси су и даље зликовци, тероризам је и даље глобалан, „црни животи" су и даље „битни", али истовремено безбедносни систем самом себи представља највећег непријатеља и креатора криза које тај исти безбедносни систем касније решава, са све високопарним фразама о „заклетви да ће се служити отаџбини". И мада ништа не функционише, и мада је систем бушан као сир, сви се праве луди, и управо то представља највернију слику савремене глобалне обавештајне заједнице у овом филму. 

Како преживети смрт шпијунског жанра

Без икакве сумње, командир Џејмс Бонд већ деценијама представља реликт прошлости и (баш као други инструменти силе западног блока, попут НАТО-а или Ције) од пада Берлинског зида упорно покушавају да „нађу непријатеље који ће оправдати њихово постојање". Свака верзија Бонда одговарала је својој епоси међународних односа - Шон Конери је био Бонд атомског доба у време када су шпијунске игре још увек биле деликатне а свет на ивици нуклеарног рата; Роџер Мур је са својом гламурозном и кловновском разметљивошћу најавио епоху реганизма у којој ће архинепријатељ - СССР - бити коначно поражен управо на плану културне политике; Броснан је био Бонд епохе апсолутне америчке хегемоније где се свака прича о патриотизму и националним интересима губила у глобалним технократским процесима. Крејгов Бонд почео је као покушај да се цели концепт истргне из реалполитичких оквира којима је све мање прилагођен и врати у оквире филмског жанра у коме најбоље функционише, и прва три филма су то беспрекорно урадила, указавши јасно на једину будућност коју ова франшиза може да има.

Судбина Џејмса Бонда је уједно судбина жанра шпијунског филма, који у свету дигиталних токова информација одавно представља тему епохе, а не савремености. Баш као што костимирана драма представља једини жанр у коме се могу снимати убедљиви филмови о гусарима и мускетарима, о каубојима и револверашима, или о авијатичарима-асовима, тако и шпијунски филм - ако претендује на икакву убедљивост - мора или да напусти своје устаљене жанровске обрасце (укључујући и онај ултимативни: углађеног мачо-мушкарца који пијуцка вотка-мартини док очијука са лепотицом која ће му одати тајне своје државе), или да се потпуно затвори у жанр и одбаци сваку претензију на савременост. Најубедљивији филмови о Бонду који су снимани претходних деценија придржавали су се управо овог правила, и - баш као прва половина Није време за умирање - бриљирали су управо када су се обликовали по носталгичним правилима жанра, док су обавезно испадали смешни у настојању да „иду у корак са временом".

Ово исто важи и за све озбиљне филмске алтернативе Бонду, било да је реч о пародијама или копијама. Урнебесне пародије о Остину Пауерсу, генијално нијансиране француске комедије о тајном агенту OSS 117 Мишела Хазнавичијуса, технички савршена биоскопска екранизација шпијунске серије из шездесетих Шифра UNCLE Гаја Ричија, или интелигентна деконструкција целе Бондове франшизе коју је развио Метју Вон у свом серијалу Kingsman, сви ови филмови, сваки на свој начин, били су вернији духу Џејмса Бонда о већине новијих филмова о самом Џејмсу Бонду, били су „бондовскији од Бонда". И сви су они по правилу били жанровски „ишчашени из стварности" како би омогућили „суспензију неверице", која представља основни проблем са којим се филмови о Бонду све чешће сусрећу.

Да ли је, онда, заиста време да Џејмс Бонд оде у пензију? Да ли је Џејмс Бонд мртав? Заправо, пре се може рећи да је мртав свет који га је изнедрио и који је деценијама бранио. Попут храбрих каубоја који штите незаштићене фарме од најезда крволочних Индијанаца, попут Индијане Џонса који спасава мистичне реликвије из руку окултних нацистичких секти, попут капетана Џека Врапца који слободно крстари карипским морем, и Џејмс Бонд може да опстане само као јунак једног времена и једне историјске естетике. Шпијунски филмови који претендују на савременост мораће или да се преселе у свет рачунарских центара и страних амбасада чији јунаци нису гламурозне убице у скупим оделима са вотка-мартинијем у руци, већ аналитичари, новинари и узбуњивачи попут Едварда Сноудена или Џулијана Асанжа, или ће - као у случају већ поменутог Државног службеника - морати да се преселе на неки меридијан и у неку културу која није гадљива на гламурозни и мизогини идеал кога отеловљује агент 007.

Али ако класични шпијунски филм чека иста судбина класичних вестерна или акционих филмова Реганове епохе - који су данас политички неподобни у култури која их је изнедрила и за коју су изборили победу у Хладном рату - остаје и даље оно питање које западна јавност грозничаво поставља самој себи: „шта даље?" Бонд је мртав, али шта после Бонда? Да ли Запад данас уопште има снаге да произведе тако јарке иконе глобалне популарне културе попут оних које ових одбацује као политички неподобне? Чини се да нема, и да је стратегија Холивуда да ове старе попкултурне иконе „ребрендира и модернизује" до непрепознатљивости, и да се нада да то нико неће приметити. Проблем је што се примећује.

И у новом Џејмсу Бонду се итекако примећује. А у следећем ће се, како ствари стоје, примећивати још више, све док се публика не одустане од Бонда и док се не окрене „другим, бондовскијим Бондовима". Или док холивудски продуценти не одлуче да им се од подилажења идеолошким трендовима више исплати да франшизу врате њеним коренима. Знамо да знају како, питање је само да ли хоће. И да ли смеју.