Филмови на чијим шпицама се појављује име Жозеа Ђованија су као добар блуз. Говоре нешто о усамљености и издаји, о крхкости људског материјала, о залудности одметништва, о трагичном бегу од слободе, о необичном поимању части и оданости. Када се на крају филма појави француска реч „FIN“ и кад се светла у биоскопској сали упале, илузија још увек траје. Омађијани гледалац узима непостојећи шешир, облачи нестварни кишни мантил и излази у ноћ да као Лино Вентура потражи издајице и ситне душе и да им јебе све по списку.

Велики сам љубитељ француских гангстерских филмова из 60-их и 70-их година прошлог века. Била је то љубав на први поглед. Чим сам на прљавом платну параћинског биоскопа „Авала", украшеног траговима нечијих ципела, угледао - у филму Звер је пуштена - незаборавну фацу Лина Вентуре, постао сам фан. У том узрасту нисам разумевао психолошке и егзистенцијалне конотације испричаних прича. Било је, међутим, довољно акције, мувања и занимљивих глумаца да ствар привуче пажњу. Нисам ништа знао о питањима слободе, интегритета, морала, злочина, казне, пријатељства, издаје и одметништва. У мраку загушљивог биоскопа, загледан у покретне слике, наслућивао сам велику драму која се на платну одвија.

Пасионирани сам читач филмских шпица од раног детињства. И најавних и одјавних. Памтио сам као папина мазга. Научио сам имена режисера, глумаца, сценариста, камермана, аутора музике. Име „Жозе Ђовани" врло рано ми је привукло пажњу. Појављивало се редовно на шпицама француских гангстерских филмова. Углавном као сценаристе и аутора романа по којима су филмови снимљени, касније и као редитеља. Запамтио сам то име.

Годинама касније, кад је популарност француских гангстерских филмова већ избледела, сазнао сам Ђованијеву животну причу. Она превазилази филмску маштовитост. То је сторија о човеку који је, као неки уклети акробата, пола свог века плесао, без заштитне мреже, на танкој линији која раздваја живот од смрти, добро од зла. Руку крвавих до лаката, утонуо у грех и порок, с репутацијом издајника и убице, Жозе Ђовани је у 33. години, као неки кабуки глумац, збацио са себе љуштуру криминалца и навукао одежду писца и сценаристе.

Затворски круг

Ко је Жозе Ђовани? Одговор на ово питање није нимало једноставан. Тешко је ствар размрсити. Најбоље је кренути редом и полако.

Човек касније у животу познат као Жозе Ђовани родио се као Жозеф Дамијани, 22. јуна 1923. године у Паризу, у породици досељеника са Корзике. Отац, полукриминалац и коцкар, и стричеви и ујаци, гангстери и разбојници, одредили су правац у којем ће се Жозефов живот одвијати. И поред доброг образовања стеченог у престижним париским школама (College Stanislas De Paris и Lycee Janson de Sailly), млади Корзиканац је рано скренуо с правог пута. Ствари су постале драматичне током Другог светског рата.

Жозеф Дамијани је у том периоду постао криминалац и колаборациониста. Био је члан разних политичких организација вишијевске Француске, од „Jeunesse Et Montagne", коју је контролисао Пјер Лавал, до фашистичке партије ППФ (Parti Populaire Francaise) Жака Дориоа.

Жозефов ујак, прононсирани криминалац, Анж Пол Сантолини, познат као Сантос, увео је свог сестрића врло рано у подземни свет париског трга Пигал. Подводачи, проститутке, црноберзијанци, зеленаши, џепароши, бандити и плаћене убице постали су Жозефови пријатељи.

Ујка Сантос је на Пигалу имао кафе у који су најчешће долазили припадници Гестапоа и њихови француски сарадници. Жозефов старији брат Пол већ је био члан тог друштва и припадник вишијевске парамилитарне организације „Milice", основане уз немачку помоћ. И млађи Дамијани се прикључује том друштву.

Жан-Пјер Мелвил - славни редитељ с којим је Жозеф Дамијани алиас Жозе Ђовани касније сарађивао у филмском послу - у књизи Мелвил о Мелвилу Руја Ногејра прича виц који најбоље описује корзиканско-гестаповске везе: „Гестапо из улице Вилжист представљао је париски огранак корзиканско-марсејског Гестапоа, што је током рата довело до настанка чувеног вица. Неко куца на врата. Преплашени станар пита: ‘Ко је?' А са друге стране врата зачује се глас који с тешким корзиканским нагласком одговара: ‘Немачка полиција.'"

Како се рат ближио крају, ствари су постајале све горе. Криминал је постао посао којим се млади Жозеф бавио. На репертоару су биле уцене, изнуде, киднаповања, пљачке, отимачине и убиства. Најчешће су на мети били Јевреји. Највећи злочини у којима је учествовао млади Дамијани десили су се после краја рата, у мају 1945. године.

Прво су 18. маја 1945. Жозеф Дамијани и његова екипа опљачкали и убили Хаима Коена, и његов леш бацили у Сену. Неколико дана касније, 31. маја 1945, иста екипа је опљачкала браћу Пежо, велетрговце електричним материјалима. Присиљени мучењем, браћа Пежо су им дала 125 златника. То им није спасло живот. Разбојници су их убили и њихове лешеве закопали у шуму близу Версаја.

Жозеф Дамијани је ухапшен почетком јуна те године. Два пута му је суђено. У Марсеју је 20. јула 1946. године осуђен на двадесет година робије и одузимање грађанских права. Осуђен је због чланства у немачким фашистичким организацијама, посебно због активности које је имао као припадник злогласне фашистичке групације „Schutzkorps".

Две године касније, 10. јула 1948. године, Жозеф Дамијани је у Паризу осуђен на смрт због убиства браће Пежо и Хаима Коена. Девет месеци је чекао у ћелији да казна буде извршена.

Захваљујући ко зна каквим везама и подземним каналима, његов отац је успео да испослује помиловање. Венсан Орио, председник Француске, преиначио је 3. марта 1949. године смртну казну у доживотни принудни рад. Неколико година касније, Рене Коти, следећи председник Француске, укинуо је казну Жозефу Дамијанију. У 33. години живота, 4. децембра 1956, он је, после једанаест и по робијашких година, био слободан човек.

Експеримент in vivo

У том тренутку прича се мења. Тамо где су били злочин и фашизам долазе литература и филм. Жозеф Дамијани постаје Жозе Ђовани, напушта каријеру криминалца и постаје писац.

Шта је довело до овог преокрета? Како се одиграо тај чин менталне алхемије? Осуђеник на смрт је Албера Камија подсећао на „совуљагу застрашену светлошћу". Један његов лик у роману Куга каже: „Мене је занимала она риђа совуљага, тај прљави догађај када прљава окужена уста објављују човеку у ланцима да ће умрети и припремају све да, у ствари, и умре после дугих и дугих ноћи агоније, у којима је отворених очију чекао да буде убијен". У таквој атмосфери Дамијани је провео девет месеци чекајући да гиљотина одради свој посао.

Може се само претпоставити каквим је налетима страха, бесмисла, анксиозности и безнађа била изложена личност младог Корзиканца. Затворска ћелија претворена је у лабораторију у којој се in vivo изводио експеримент који треба да покаже какве промене личности изазива дуга изложеност дејству ужаса, ништавила и страха од смрти.

Сусрет са смрћу мења људе на кардиналан начин. Перспективе се промене, приоритети преуреде, открију се нови животни ракурси, битно и небитно замене места. Тако је било и у случају Жозефа Дамијанија. Чекање досуђене смрти довело је до реструктурације личности, снажних увида и иреверзибилних промена. Зар се није нешто слично десило и са Фјодором Михајловичем?

Злочин се исплати

Још у затвору је Жозеф Дамијани, на наговор адвоката, почео да пише. Затворска искуства, робијашке приче и казаматске судбине стављао је на папир. По изласку из затвора, у складу са чином животне диверсификације, наставио је са списатељским послом. Његов каснији живот говори да се злочин ипак исплати. Препричавајући, наиме, своја разбојничка искуства и затворске догађаје у којима је учествовао, Ђовани је створио респектабилни књижевни опус који је имао снажан одјек. Нарочито у филмском свету.

„Он је просто прибележио приче које су му у затвору причали други затвореници. То је присећање на све што је у затвору научио", говорио је Мелвил о Ђованијевим књигама. „Машта нема улогу у његовом списатељству." Све је направљено од горких истина сазнатих у мемљивим ћелијама најстрожих француских затвора. Његови романи су постали уџбеници из којих су француски синеасти могли, из прве руке, да сазнају све о ономе што су звали „le milieu pourri". Синтагма се односи на друштвени ареал у којем су моралне и људске скрупуле потпуно компромитоване и у којима се живот одвија по другим правилима.

У овом тренутку добро је присетити се тираде коју против криминалистичких романа излаже Др Х у чувеном роману Фридриха Диренмата Обећање (Џепна књига, 1960).

Он каже да је та врста књижевног дела „узалудно траћење времена", да се у њима „вара и подмеће", фабуле су „логично конструисане", оптерећене моралистичким предрасудама и погрешном премисом да се „злочин не исплати". Др X, „бивши заповедник полиције циришког кантона", сматра да се „стварности не може доскочити логиком", злочину нарочито. Ствари се у тој области одвијају на ирационалан и случајан начин. Логика не игра никакву улогу.

Ово Диренматово дело је двапут филмовано. Једном 1979. године, у филму Обећање Алберта Негрина с Росаном Брацијем у главној улози. Други пут 2001, под насловом Завет, у режији Шона Пена, са Џеком Николсоном и Бенисиjом Дел Тором.

Ђованијеви романи, базирани на пресним животним фактима и писани из некњижевне перспективе, успевају да избегну Диренматове замерке и да пруже оригиналан увид у свет криминала. Тај паралелни универзум, у којем су случај и импулс главни покретачи збивања, а одсуство логике круцијално обележје, донет је у Ђованијевим романима фрапантно аутентично. Врата су отворена. Синеасти су пожурили кроз њих.

Одмах по изласку из затвора, 1957. године, под новим именом Жозе Ђовани, објавио је први роман Рупа. До смрти (умро је 24. априла 2004. године у Лозани) објавио је укупно двадесет четири романа. Велики режисери - Жан-Пјер Мелвил, Жак Бекер, Клод Соте, Робер Енрико, Жак Дереј, Ален Корно и други - снимали су филмове по њима.

Филмографија му је још богатија. Као писац, сценариста, аутор дијалога и режисер, Жозе Ђовани је учествовао у преко тридесет филмских пројеката. Неки од њих су у самом врху француске и светске кинематографије.

Жакобова лествица

Један критичарски суд може да помогне у разумевању доприноса који је Ђовани дао кинематографији. Изрекао га је Жил Жакоб. Пре него што је постао легендарни директор Канског филмског фестивала, Жакоб се бавио филмском критиком. Био је луцидан и уважаван критичар. У једном тексту покушао је да нађе везу између три, по његовом мишљењу најбоља француска гангстерска филма: Рупа (Le Trou, 1960) Жака Бекера, Врели асфалт (Classe tous risques, 1960) Клода Сотеа и Други дах (Le Deuxieme souffle, 1966) Жан-Пјера Мелвила. Испоставило се да је Жозе Ђовани оно што их повезује. Његово име појављује се на шпицама сва три филма. Он је написао романе по којима су ови филмови снимљени, а за два је сарађивао у писању сценарија.

Пријатељство, лојалност, издаја, професионализам, лични интегритет и оно што зову „част међу лоповима" теме су којима се Ђовани опсесивно бавио у својим романима. Са искуством разбојника, издајице, робијаша и осуђеника на смрт, он је могао оригинално и уверљиво да третира те садржаје. То је уједно био и основни предуслов за настанак филмских ремек-дела које Жакоб спомиње.

Подробнији приказ Бекеровог филма Рупа, најбољег снимљеног по Ђованијевим романима, показује како се преко књижевности и филма долази до врхунске уметности. Како се један конкретан затворенички чин претвара у универзалну метафору.

Прстима и ноктима

Жак Бекер је филмску каријеру започео као асистент Жана Реноара. Касније је, као редитељ, снимио тринаест целовечерњих филмова, од којих је најпознатији Не дирај у лову (Touchez pas au grisbi) из 1954. године. Филм Рупа, по роману Жозеа Ђованија, последњи је који је снимио. Многи га сматрају и његовим најбољим филмом. Бекер није стигао да заврши монтажу овог филма. Умро је у току тог процеса. Имао је педесет три године. Филм је завршио његов син Жан.

У истоименом роману Ђовани прича причу о бекству из затвора у којем је и сам учествовао. Као редитељ, Бекер је у филму направио неколико занимљивих потеза, који су нагласили аутентичност збивања. Све главне улоге доделио је натуршчицима. Један од њих, Жан Кероди у улози Ролана, био је и учесник догађаја о којима се у роману пише. Такође, у филму нема музике. Саундтрек чине природни звуци и шумови карактеристични за затворски амбијент.

Бекер је себе као филмског редитеља видео као „неку врсту ентомолога". Из велике близине, како би се рекло, посматрао је ликове у својим филмовима. У Рупи се под његовим имагинарним микроскопом налазе четворица осуђеника из једне ћелије, којима се на почетку филма, изненада, придружује и пети. Прва четворица планирају бекство из затвора. Са својим наумом упознају и изненадног придошлицу.

Копање тунела који ће робијаше одвести на слободу чини окосницу филма. На почетку и на крају тог посла налазе се две сјајне сцене. На почетку је четвороминутна секвенца у којој осуђеници гвозденом шипком скинутом са кревета разбијају бетонски под ћелије. Затвореник Ролан започиње посао, кад се умори додаје шипку Манију, а овај је касније прослеђује Жоу. Непрекидно четири минута гледам тај тежак покушај да се разбије бетон и да се начини први корак ка слободи. Све је снимљено у једном кадру. Гледалац може да осети страшан напор потребан да се тај посао обави. Висцерални ефекат је снажан. Сцена се доживљава плућима, мишићима, дијафрагмом, прстима и ноктима.

На крају, кад тунел буде ископан, Гаспар и Мани подижу поклопац канализационог шахта и гледају свет са друге стране затворских зидина. Праскозорје је, ретки аутомобили пролазе, улице су сиве и прљаве. Њих двојица, као пацови или бубашвабе вире из канализације и гледају. Песничко питање „Да ли ће слобода умети да пева...?" нужно се намеће. Док гледате те две људске главе како вире из канализације и слушате њихов лапидарни разговор, некако се намеће и нужно одречан одговор.

Бекство, наравно, не успе. Издао је онај придошлица с почетка филма. Ту опет долазимо до Мелвила, који има занимљиву тезу да је издаја једина константа у људском животу: „Верујем да је издаја једна од основних мотивација за људске поступке - много више него што је то љубав". Самоћа је једини лек против таквог поретка ствари. Ако нећете да будете издани, морате бити сами.

Жак Бекер је успешно на филмски језик превео дебитански роман Жозеа Ђованија. Ђовани је пак своја затворска искуства транскрибовао на књижевни језик. Многе сурове и горке ствари изгубљене су у тим узастопним преводима. Добијено је, међутим, аутентично уметничко дело које говори о микрокосмосу затворске ћелије. Затвореници су приказани као истрајни, међусобно одани људи који умеју да се организују и функционишу као група. У једној књизи пише да је Бекер, уз Хауарда Хокса, најбоље умео да артикулише вредности које демонстрира група људи у граничним ситуацијама.

Буди друг

Филм Клода Сотеа Врели асфалт даје најбољи приказ тзв. мушког пријатељства. Однос између Абела и Ерика, односно Лина Вентуре и Жан-Пола Белмонда, најпоетичнији је приказ те врсте релације забележен на целулоидној траци.

Хладни, стамени, уморни, кô од брда одваљени Вентура и млади, танушни, суптилни Белмондо, који као да је у Сотеов филм пристигао из неке нежне песме Жака Превера, ступају у однос који је непревазиђен егземплар чистог пријатељства, у складу с дефиницијом коју Жан-Пјер Мелвил спомиње у Ногејровој књизи:

„Шта је пријатељство? То је кад усред ноћи позовеш пријатеља и кажеш му: ‘Буди друг, узми свој пиштољ и брзо дођи код мене.' А онда зачујеш одговор: ‘У реду, ето ме за минут.' Ко је спреман на то?" Белмондов Ерик Старк је спреман на то.

У једном сјајном тексту посвећеном овом филму, Бертран Таверније каже да је Вентура инсистирао да Соте режира филм. „Питао сам Клода шта му прво падне на памет кад се спомене Ђованијев роман. Он је одговорио: ‘Човек иде низ улицу. Десет метара иза њега двоје деце га прати'". То је Вентури био знак да је Соте разумео на прави начин емотивну основу дела и да ствар не може да омане.

Жан-Пјер Мелвил, „Американац у Паризу", највећи је редитељ француских гангстерских филмова. СамурајЖацаЦрвени круг итд. Он је 1966. године снимио филм Други дах по истоименом роману Жозеа Ђованија. Ђовани је једном приликом рекао Бертрану Тавернијеу да су дијалози и заплет у овом филму деведесет осам одсто његово дело.

Мелвил тврди другачије, али то није ни важно. Важно је да је Други дах још једно филмско ремек-дело снимљено по роману Жозеа Ђованија. Прати се туробна одисеја Гија, бегунца из затвора, који као зомби главиња кроз промењени свет са оне стране затворских зидина.

Лино Вентура је Ги. Тежак, сморен, усамљен, прогоњен. Све што му је преостало су част и поштење. Ове две моралне категорије, наравно, имају другачији садржај у свету криминала. У сваком случају, у том окружењу представљају највећу вредност. Вештом сплетком полицијског инспектора Блоа, Ги буде доведен у ситуацију да изда, да постане цинкарош - најомраженији лик у криминалном миљеу. Инспектора Блоа, далеког рођака Игоовог инспектора Жавера, одлично глуми Пол Мерис. Било како, Ги сада мора да скине цинкарошку љагу са себе. Како се круг затвара и живот ближи крају, постаје свестан да му је част криминалца једино што има.

У завршној сцени, манипулативни инспектор Бло учини да бележница у којој се налази доказ да Ги није издајица и цинкарош доспе до новинара. На тај начин он чува одметнички, да не кажемо разбојнички, интегритет смртно рањеног криминалца.

Између полицајаца и криминалаца у Мелвиловим филмовима постоји „узајамно саосећање", нека врста „братског односа". Преплитање мотива „пријатељства и кодекса подземља с песимизмом и фатализмом интровертних јунака" - које се у једној књизи наводи као главна одлика Мелвилових филмова - никад није успешније приказано.

FIN

Филмови на чијим се шпицама појављује име Жозеа Ђованија су као добар блуз. Говоре нешто о усамљености и издаји, о крхкости људског материјала, о узалудности одметништва, о трагичном бегу од слободе, о необичном поимању части и оданости. Када се на крају филма појави француска реч „Fin", и кад се светла у биоскопској сали упале, илузија и даље траје. Омађијани гледалац узима непостојећи шешир, облачи нестварни кишни мантил и излази у ноћ да, као Лино Вентура, потражи издајице и ситне душе, и да им јебе све по списку.