Два научнофантастична остварења базирана на класичним делима овог жанра обележила су овогодишњу филмску и телевизијску јесен. То су нова екранизација романа "Дина" Френка Херберта коју потписује канадски режисер Денис Вилнев и чија се биоскопска дистрибуција ускоро очекује, и серија "Задужбина" по романима Исака Асимова. Шта им је заједничко?

Прије неки дан се десила необична ситуација у мом комшилуку. Дјевојчица је чула јечање из подземног контејнера (оних које наводно постављају да би се непријатни мириси мање ширили). Када је њен отац, зубар, дошао да извиди, очекујући да су нека обијесна дјеца убацила мачку унутра, схватио је да се ради о човјеку који је, нејасно како, био заглављен између контејнерске кесе и зидова тубе која води ка смећу. Ватрогасци су се веома брзо појавили и спасили невољника. Човјек, чије име и даље нико не зна, после ко зна колико времена нашао се на сигурном, али није рекао ни ријеч него се окренуо и отишао својим путем, као да се ради о нечем свакодневном, уобичајеном. Присутнима није остало ништа сем да погледом испрате човјека, нијемо гледајући једни у друге, размишљајући да ли се оно чему су присуствовали стварно догодило, или су били подвргнути експерименту, масовној хипнози.

Овај догађај ме је подсјетио на причу из Јерусалемског Талмуда. Извјесни сељак је схватио једног јутра да му је стока побјегла са имања. У паничном страху, забринут за преживљавање своје породице, сељак креће у потрагу, махнито тумарајући околином. У том трагању, случајно открива скривени пролаз којим за секунд из Израела стиже у Вавилон. Штавише, Талмуд наводи да су три особе (од којих је најпознатији Јаков) у Старом завјету такође овако „скратиле пут", односно извеле кефизац хадерех (קְפִיצַת הַדֶּרֶךְ - Qəfiẓat haDéreḫ). Питам се да ли је и наш невољник доспио у подземни контејнер случајно скративши пут негдје, прошавши кроз портал, димензионалну капију или црвоточину, да пређемо у домен научне фантастике. 

Чекајући Дину

Филмски догађај ове јесени је нова екранизација романа Дина Френка Херберта, дјела у чијем средиштву је „скраћење пута", кефизац хадерех или како га Херберт прекрстио квисац хадерах (kwisatz haderach).

Ово је трећа екранизација дјела, коју овај пут потписује сјајни канадски режисер Денис Вилнев, аутор ком sci-fi није стран, јер се у жанру већ доказао филмовима Истребљивач 2049 (Blade Runner 2049) и Долазак (Arrival). Није ни чудо што су фанови серијала, као и сви поштоваоци научне фантастике, да не кажем залуђеници, нестрпљиво очекивали биоскопску премијеру.

Ово ишчекивање је додатно зачињено једногодишњим одлагањем премијере филма, учинивши тако овај блокбастер својеврсном жртвом пандемије коронавируса. Дина је требало да стартује октобра 2020, али је продукцијска кућа, суочена са многобројним затварањима биоскопа, филм пребацила за ову годину, планирајући тако да максимализује продају биоскопских улазница. Тако се премијера, испраћена огромним овацијама, одиграла на фестивалу у Венецији овог септембра, а код нас долази крајем октобра.

Серијал Дине, а нарочито прва књига, вјероватно је најреакционарније научно-фантастично дјело. Можда је 10190. година, али о њој не слушамо из уста просвијећених научника и храбрих а одважних истраживача. Умјесто тога, стање ствари нам предочава принцеза Ирулан, говорећи нам о свијету који више личи на феудалну Европу (и Азију) умјесто на неку галактичку утопију. Планете се дају у феуде грофовским породицама по дозволи CHOAM-а (удружења Еснафа) у сарадњи са Ландсрадом (својеврсним Домом Лордова), а над свимa предсједава Цар, који је више фигура за рјешавање потенцијалних спорова.

Популација је изразито религиозна, а у књизи доминира вера зенсуни, амалгам будизма и сунитског ислама, популарна код нижих слојева, израбљиваних. Месијанска пророчанства су на свим странама, а једна од веома честих ријечи је „џихад", термин који се у овом универзуму користи у неутралном или позитивном контексту. Кључни спор се дешава око планете Аракис, јединог мјеста које посједује „зачин", кључни ресурс, галактичку нафту.

Биће јако занимљиво како ће филм приказати Фремене, религиозни покрет отпора који живи по пећинама и у борби је са технолошки супериорнијим непријатељем. Упркос томе што нису фундаменталисти као талибани, биће изазовно посматрати како то да ови пјешчани људи, склони терористичким и скривеним акцијама, примају у своје редове главног јунака Пола Атреида, који ће их, као њихов месија (Муад'Диб) повести у борбу за ослобођење од колонизатора. Да ли ће публика у њима видјети Авганистанце, Ирачане, Либијце, а у Харконенима, императору Шадаму и његовим елитним Сардаукар јединицама НАТО и САД? Сазнаћемо.

Да ли је уопште Вилнев био храбар да употријеби ријеч „џихад" у самом дјелу, или га је замјенио нечим друштвено-прихватљивијим? Можда би Фремени били филмичнији у добу у ком се и крај Рамба 3 завршавао посветом муџахединима, али данас су они итекако медијски „опасни". 

Асимовљева Задужбина

Ово није једина јесења посластица љубитељима научне фантастике. Крајем септембра, у продукцији AppleTV, стартовала је Задужбина, адаптација серијала књига Исака Асимова које с правом сматрамо једним од темеља научно-фантастичне књижевности.

Ово није први покушај преношења Задужбине на велики или мали екран, али сама природа књиге, која у себи има велики број ликова који се не задржавају дуже од неколико поглавља, док је у средишту истоимени пројекат који се простире на хиљаду година, просто је била неухватљива.

Овај подухват потписује Дејвид Гојер, који је највише успјеха имао као сценариста Ноланове Бетмен трилогије и велико је питање да ли ће успјети, макар у некој мјери да пренесе сагу са којом се у жанру могу једино мјерити Кларкова остварења из циклуса Одисеје и Раме.

Премиса Задужбине је наизглед проста - у далекој будућности човјечанство живи у благостању Галактичке империје, апсолутном миру и технолошком развоју. Ипак, Хари Селдон, оснивач психоисторије, примјећује да је империја пред распадом и да су се пукотине већ појавиле, те је само питање времена када ће потпуно пропасти, враћајући човјечанство у варваризам и миленијуме ратова. Селдон, нажалост, ту пропаст не може зауставити, али Задужбина, основана на његов предлог, треба да осигура да период варваризма траје много краће. Тако нас Асимов кроз неколико књига упознаје са различитим јунацима који кроз пет стотина година пролазе многобројне кризе, налик на догађаје из Римског царства, Византије и Европе у средњем и новом вијеку.

Досадно је више понављати, али и ове адаптације су показатељ да филм и телевизија 21. вијека пате од недостатка оригиналних идеја, само продуцирајући наставке, римејкове и адаптације. Када је већ тако, лијепо је видјети да се појављују адаптације дјела која долазе из реда комплекснијих и тежих за обраду.

Потрага за црвоточином

Дина је књига у којој се расплет открива у првих педесетак страна, и има у себи јако изражену ноту грчке трагедије гдје су преплићу предсказање будућности са оним што се тренутно дешава (те се већи дио радње одвија у уму главног јунака) и чији квалитет почива на неуобичајеној нарацији у којој је осликавање свијета можда и битније од саме радње.

Задужбина, с друге стране, нема главног лика, нема правог антагонисту, али има мноштво културолошких референци те анализу цикличности историје па ју је, у погледу екранизације, тешко ухватити и за главу и за реп. Самим тим, фанови морају бити заинтересовани за успјех и филма и серије, надајући се да ће то довести до оживљавања новог високобуџетног вала научне фантастике. У последње вријеме овај жанр је махом био осуђен на производну траку неинспиративних суперхеројских филмова „Марвел продукције", као и на још немаштовитије свемирске блокбастере у чијој се неинвентивности посебно истичу Дизнијеви Звјездани ратови.

Осим времена изласка, ова два остварења имају још једну заједничку црту, коју дијеле са оним израелским сточарем (а можда и са оним човјеком из подземног контејнера). Иако није у првом плану, мотив „скраћења пута" је важан за оба дјела. У Дини „скраћење пута" представља генетску манипулацију која треба да доведе до стварања изабраног квисац хадераха, особе која ће моћи да види у прошлост својих предака, али и у будућност, користећи поменути зачин са Аракиса. Скраћење пута је тако начин да се загосподари универзумом не кроз војна освајања, него кроз особу која ће превазилазити временска ограничења, скраћујући у глави пут између онога што се десило и онога што ће настати, видјевши све што је било и све што ће бити.

Задужбина, у којој се „скраћење пута" нигдје не помиње, у ствари још очигледније носи тај мотив. Идеја романа и главни заплет се састоје у томе да се Задужбином скрати период варваризма и да се човјечанство опорави за један, умјесто за тридесет миленијума. Асимов, поштовалац идеја Арнолда Тојбнија, тако је желио да у својој књизи замисли друштво које превазилази идеју по којој је сва историја циклична и састоји се од правилног раста, опадања и пропасти цивилизација и по којем се цивилизације понашају као цвјетови. Задужбина тако нуди скраћење пута, хиљадугодишњу пречицу ка опоравку, уз вјеру да су просветитељски идеали увијек могући.

Постављајући овакву мисао у центар, Асимов и Херберт нису усамљени међу писцима „свемирских" романа. Књига коју идентификујемо са жанром, као и филм рађен из њеног предлошка, Одисеја у свемиру има у својој суштини исту тематику. Црни монолит, било да га сусрећу човјеколики мајмуни на почетку, научници на Мјесецу или астронаут Дејвид Боуман на крају Одисеје, оно је што доводи до напретка човјечанства, што га подиже на следећу љествицу свијести; еволуција није процес који траје еонима, него скраћење пута скоковима које спроводи мистериозни објекат (иза ког стоји ванземљска раса или Бог, зависно од тога питамо ли Кларка или Кјубрика).

Ако идемо даље, скраћење пута ћемо наћи најчешће у описивању свемирских путовања било да се ради о књигама, серијама или филмовима. Негдје се та путовања обављају помоћу ворп погона, хиперсвемира, скока или некако другачије, али сви они скраћују путовања јунацима кроз безнађа свемира, омогућујући радњи да се одвија.

Не треба заборавити ни путовања кроз вријеме, било да се ради о одласцима у прошлост или будућност, као још једним начином скраћења пута за Мартија МекфлајаДоктор Хуа и било ког другог Путника кроз вријеме (што је и име протагонисте оригиналног Велсовог романа Временска машина).

Пречица не постоји

Скраћење пута је тако очито психолошки мотив, али и душевни тег који притиска човјека и са којим се он свакодневно бори, те није ни чудо зашто је тако уобичајен у научној фантастици. Овај жанр јесте ескапистички, али те ескападе нису нужно игнорисање реалности, већ заправо размишљања како реалност превазићи, како стварност боље описати, хиперболом је пребацујући у далека свемирска пространства и времена будућа.

Осјећајући стеге и окове реалности, каквог год аспекта оне биле, постоји једна која их све уједињује - пролазак времена. Колико год нам, изнова и изнова, природно било да вјерујемо у месије и месијанске догађаје, налазили их у политичарима, идеологијама, религијским лидерима или организацијама, на крају се увијек разочарамо, схватајући да само пролазак времена подиже свијест и мијења ствари, тјерајући их напред.

Сваки покушај скраћења пута тако бива осуђен на пропаст, остављајући нас да чекамо хегеловски „развој свијести о слободи". Самим тим, рекао бих да је скраћење времена, скраћење пута, ултимативна научна фантастика, фантазија која се може чињенички потковати али је у пракси неизводива, лајт-мотив сваког футуризма и утопистичког наратива.

Некад се пут скраћује особом, некада идејом, некада напредном технологијом. Заједничко је свима да вјерују да нам будућност управо то доноси - рјешење нашег главног страха и немира, да можемо скратити пут и доживјети далеко више од онога што нам нуди кратак и пролазан живот. Скраћење пута је заправо бијег од дугог хода ка смрти.

Треба истаћи да су и сами аутори жанра неријетко били свјесни овога. Серијал Звјездане стазе имају принцип „Примарне заповјести" по којој официри Звјездане флоте не смију да се мијешају у проблеме ванземаљских раса ако су оне на нижем цивилизацијском нивоу, чак ни у случају рата. Образложење се налази у томе да би уплитањем у догађаје примитивнијих од себе, претјерано утицали на њихов развој и даљи „раст", онемогућувајући им посебност и прије свега еволуцију. Просто, не може бити скраћења пута.

Доктор Келвин, главни јунак Лемовог романа Соларис, долази до туробнијег закључка - суочен са планетом-океаном, чије моћи превазилазе свијест како човјека тако и човјечанства уопште, схвата да је покушај истраживања нечег тако ванземаљског, нечег апсолутно страног, само чин бескрајне људске ароганције. Докле год човјек није у стању да схвати себе, своја хтијења, све оно подсвјесно које заправо утиче на њега, не може претендовати да скрати пут тако што ће истраживати нешто тако различито од себе. Мислити да можемо ријешити мистерије универзума, постанка свијета, вјечности док немамо појма о себи самима, озбиљно је залуђивање. Рјешења унутрашњих дилема нећемо наћи споља, колико год трагали.

Тужан закључак је да скраћења пута неће бити, да се самим тим ни од смрти не може побјећи. Упркос томе што морамо ићи дужом стазом, на тој стази нас чекају занимљива филмска и телевизијска остварења. Па и ако нас разочарају, наћи ћемо задовољство у томе - да вичемо на њих како су издали оригинал. И то је спортска дисциплина за себе.