Дневничке белешке Милована Ђиласа, писане од јануара 1989. до његове смрти априла 1995, управо објављене у издању „Вукотић медије“ у књизи под насловом „Распад и рат: Дневник, 1989-1995“, представљају историјско сведочанство о догађајима који су пратили распад Југославије, али доносе и увид у интимни свет једног од најпоузданијих сведока епохе. Ђилас у дневнику бележи размишљања о политичким процесима и протагонистима југословенске трагедије, говори о својим осећањима, надама и разочарањима и описује сусрете и разговоре с многим личностима тадашње јавне сцене, међу којима значајно место заузима његов најближи пријатељ Матија Бећковић. За портал ОКО Матија Бећковић пише о овој књизи и о свом пријатељству с Милованом Ђиласом.

Време је учинило да Милован Ђилас водећи дневник од 1989, до 1995. године нехотице напише роман и испева химну пријатељству и љубави.

Тим обртом стварне личности су претворене у књижевне ликове, а историјски догађаји у литерарне мотиве.

У сваком случају, сведочанство о једном времену од најверодостојнијег сведока постаје свевремено и може се читати најмање на још један начин да (заједно са Писмима из затвора) посмртно крунише његово животно дело.

Иако време које описује памтимо и знамо и како је почело и како се завршило, књигу читамо као да не знамо ни шта је било ни шта ће бити.

Милован Ђилас је узео перо у десетој години живота, а испустио га десет дана пре смрти. За толике деценије рукопис му се исписао толико да је људе и догађаје описивао лако и формулисао једноставно, из прве руке, са неупоредивим мајсторством.

Огледао се у свим књижевним родовима, а од свега што је писао можда је надмашивао и себе и друге у хроникама, мемоарима, дневницима, писмима, саопштењима, записима писаним на лицу места.

У дневнику Распад и рат каже и да сам му идеју да води дневник ја дао па и заборавио. А ја нисам заборавио само то него и пола живота који ми је својим дневником повратио. Срећом нисам знао да записује оно што сам говорио, јер да сам знао и о томе водио рачуна - не би ништа ваљало.

Он је пријатеља у кога је посумњао да води дневник и записује његове речи, опоменуо да то не чини и одмах додао да би им чак и у том случају време одузело контекст и учинило небитним.

Док је водио дневник, једном приликом ми је, онако узгред, напоменуо: „То ће бити ваша аутобиографија".

Тек кад је „Вукотић медија" објавио његов дневник видео сам да је Милован Ђилас исписао моју аутобиографију боље него што бих ја умео. Зато сам је већ ставио међу своје књиге.

Жао ми је што дневник није водио од 1966. године када смо се први пут срели и упознали и отад се тридесет година нисмо раздвајали.

Сâм је говорио да пре мене није имао пријатеља сем политичких. И политичка пријатељства су дубока и искрена, али се распадају на партијским пленумима и конгресима. Ја сам му био први и једини пријатељ неистомишљеник. И пријатељство неистомишљеника показало се искреније и чвршће од свих других.

Сину Алекси је рекао: „Жао ми је да умрем једино зато што Матија неће имати најбољег пријатеља."

Мени је предлагао „да изаберемо неко лепо брдо и да се на њему заједно сахранимо".

У тестаменту је написао да ја и Алекса одлучимо „о месту и начину његове сахране".

То не би никада написао да није знао како ћемо одлучити, јер смо о томе често и детаљно разговарали.

Његов дневник је ремек дело. Модерни роман. Поема у славу пријатељства и љубави међу људима.

Ова „херојска личност коју је савест нагнала да се побуни против тираније", како је написано на Ордену Слободе којим је одликован, трудио се да у политици буде реалан и практичан, а испадао нереалан и фантаста. Иако није ништа погодио ни предвидео шта ће бити, његова вера није попуштала.

Веровао је да се Југославија неће распасти, да рата неће бити, да се Срби и Хрвати не могу раздвојити... И кад је све било како није веровао да може бити, није ништа накнадно исправљао ни одустајао с вером у будућност као једином надом.