Одлуке аустралијских судова и политичких власти да ускрате визу Новака Ђоковићу разоткривају знатно дубљи проблем стања ствари у областима политике, колективне свести и друштвеног понашања који (у већој или мањој мери) карактерише све земље погођене данашњом пандемијом. Кратко речено, оне указују на политичке и друштвене процесе посредством којих се пандемијска здравствена патологија неминовно претаче у различите видове социјалне патологије.

Пресуђено је: Новак Ђоковић, светски тенисер број 1, представља вирус који прети здравом организму аустралијске нације. Он је опасност по јавно здравље, друштвену кохезију, ред и безбедност, због чега му се мора ускратити виза за улазак у земљу, што значи и учествовање на Отворном првенству Аустралије. Да није садашње ковид пандемије поверовала бих да се налазимо у Немачкој 30-тих година прошлог века којом је тада владала друга, идеолошка, пандемија са погубним последицама по цео свет.

Независно од историјских асоцијација и аналогија, одлуке аустралијских судова и политичких власти разоткривају знатно дубљи проблем стања ствари у областима политике, колективне свести и друштвеног понашања који (у већој или мањој мери) карактерише све земље погођене данашњом пандемијом. Кратко речено, оне указују на политичке и друштвене процесе посредством којих се пандемијска здравствена патологија неминовно претаче у различите видове социјалне патологије.

Опасност од пандемије ковида-19 дала је политичарима на власти у државама диљем света неслућене могућности контроле и усмеравања понашања сопствених грађана. Не само да су стекли моћ да прописују када се и куда људи крећу, да ли могу и како да раде и зарађују, са ким да се друже, како да жале и прослављају, већ и шта могу да говоре и мисле и у којој мери да штите интегритет свог тела и душе.

Пандемија им је, такође, пружила могућност увођења трајног ванредног стања и бесконачне изборне утакмице чији се резултати искључиво мере односом између броја заражених, мртвих и вакцинисаних. Како се ефикасност у борби са пандемијом самерава и на међународном плану, стање ствари са људским правима и слободама додатно је компликовано геополитичким надгорњавањима.

Одговор на пандемију

Државне и политичке мере које се доносе у склопу борбе са пандемијом (сматрали их нужним или не, о чему овде није реч) суштински су патерналистичког и ауторитарног карактера. Њихова замисао, по логици ствари, посматра суверене грађане као (политички) недораслу децу, несоцијализовану и непослушну, склону рушењу правила и заобилажењу забрана. То их чини потенцијално опасним по друштво и (здравствени) поредак. Власти, стога, оправдано преузимају улогу оних који, на ауторитаран али праведан начин, кажњавају непослушне и заводе ред, штитећи припаднике друштва од њих самих.

Ова патерналистичка улога подразумева, између осталог, могућност да по својој вољи одређују шта, ко, када и у којој мери представља опасност за јавно здравље и друштво у целини. То значи да додељују себи дискреционо право дефинисања норми „одговарајућег" и „друштвено одговорног" понашања које могу и да мењају по свом нахођењу. На овај начин, читаве категорије људи могу бити, сасвим произвољно (политичким-пропагандним-медијским-медицинским одређењима) криминализоване, а затим и социјално дискриминисане.

Релативно неутралну категоријалну поделу на оне који јесу или нису примили вакцину могуће је, на тај начин, брзо претворити у идеолошко разврставање на друштвено „опасне" и „безопасне", „одговорне" и „неодговорне", „безобзирне" и „несебичне" - већ према логици раширених стереотипа. То се управо у пандемијском свету догађа и то је осетио и Новак Ђоковић на својој кожи, мада није једини.

Будући да је здравље у врху вредносних приоритета сваког појединца релативно мало је оних који нису спремни да „љубе своје ланце". Пандемија је омогућила данашњим властодршцима степен друштвене кохезије који ни један политички програм или политичка идеологија у савременом добу не би постигли. Друштвена кохезија у доба пандемијске ауторитарности, као и у случају сваке политичке ауторитарности, не заснива се на друштвеном договору већ на сили једних и покорности других.

Сужавајући до крајности могућност појединчевих избора и аутономног деловања, безобзирно задирући о сферу приватног живота, захтевајући потпуну послушност и одобравање донетих уредби и „мера", патерналистичко и ауторитарно деловање власти довело је, нужно, до повећане ауторитарности самих грађана. Непрестано застрашивање у сврху оправдавања ригорозне контроле, положај инфантилне зависности од доносилаца важних друштвених одлука и непредвидивост задовољавања егзистенцијалних потреба морали су да се одразе и на друштвену свест.

Виши ауторитети

Ако је тачно да 70% аустралијских грађана подржава одлуку о протеривању Новака Ђоковића (у шта сумњам) то би била добра илустрација пораста субмисивне ауторитарности у том друштву. Она се, по правилу, испољава у беспоговорном одобравању одлука „виших ауторитета", немилосрдној примени правила на „оне испод", у сумњичавости и неповерењу у међуљудским односима, у одсуству емпатије и саосећања. На ширем друштвеном плану, манифестује се у жигосању „неподобних", у социјалном изоловању оних који „одступају од правила" и у зазирању од свих који се сматрају „странцима".

Мада су ови политички и социјални процеси присутни у свим деловима света, није случајно што је управо Аустралија била поприште тако великог спортског скандала.То је земља са историјом најдужег пандемијског „затварања" (262 дана) и са највећим процентом (91,6%) вакцинисаних (узгред, државу у којој би оволики проценат људи гласао за постојећу власт називали би тоталитарном и недемократском). Зато су се аустралијски званичници нашли пред тешким задатком да објасне рекордан пораст броја заражених почетком јануара 2022. (парадоксално, управо у време када су Новака Ђоковића држали у притвору). Као и да, у светлу те чињенице, оправдају онолику репресију над сопственим народом (затварање, полицијски час, хапшења, уцене).

Поставио се проблем како сузбити нарастајуће фрустрације јавности, како одвратити пажњу грађана од ових застрашујућих бројки и, не мање важно, како упркос свему обезбедити победу на наредним изборима. У ту сврху најважније је било убедити присилно вакцинисане грађане да нису узалуд издали сопствена уверења?

Слоган „правила су правила" унисоно се користи у циљу оправдавања репресије према сопственим грађанима и према тенисеру Ђоковићу. Понављају га и власти и део јавности, као и сви други изван Аустралије који одлуку о његовом протеривању здушно подржавају. Мада се овај слоган позива на принципе владавине права и поштовање закона, у датом политичком контексту он није ништа друго до алиби једног ауторитарног режима и поклич догматског ума који креће у лов на вештице: „сви морају да се повинују", „нико не сме бити поштеђен", „нико нам не може промаћи".

Кафкијанска заврзлама

Тешко је, наиме, поверовати у постојање владавине права (једнакости пред законом) у држави која свом имиграционом министру, тј. извршној власти, даје овлашћење да побија пресуде суда по сопственом нахођењу. И у којој судије могу побити његове кафкијанске бирократске заврзламе само из формалних разлога. Чини ми се као да је Едмунд Берк, познати политичар и мислилац из 18. века, имао на уму данашње стање људских права у Аустралији када је упутио следеће упозорење: „Нема горе тираније од оне која се спроводи под плаштом лоших закона" (парафразирано).

Мада је Новак Ђоковић тек колатерална жртава растуће пандемијске ауторитарности, никако није случајно одабран. Мета на његовим леђима давно је нацртана тенденциозним ширењем негативних медијских стереотипа који су били и основ одлуке министра за имиграције да му ускрати улазну визу.

Он је, наиме, био и остао „странац" у свету „елитног" тениског спорта који се сопственим талентом и трудом попео на сам врх, не одричући се при том свог порекла, прокажене земље и сопствених чврстих уверења. Виђен је и као „странац" у свету у којем се све мери вредностима новца и зараде пошто тврдоглаво одбија да прода своје принципе у име неке обећане удобније будућности. У контексту пандемијске ауторитарности он такође одступа од „нове нормалности".

Мада заступа само свој лични став, и никада и нигде није пропагирао општи отпор вакцинацији, проглашен је за негативан, антиваксерски, модел. Управо је тај стереотип властима послужио као оправдање његовог срамног протеривања „из разлога здравља и доброг реда, а све у јавном интересу" (sic!), упркос томе што је на турнир дошао позван, под условима који су му претходно предочени.

Вирус личног интегритета

Ако ћемо право, Новак јесте метафора „опасног" вируса слободоумности и непокоравања који би могао да зарази не само аустралијску, већ свеколику понижену светску јавност. Тај вирус зове се „лични интегритет" и у данашњем добу пандемијске ауторитарности не толерише се и не прашта.

Ипак, начин на који су га је третирале аустралијске власти и део јавности током ове афере - сувишак агресивности и непотребно понижавање - показује да су свему „кумовали" и неки други политички и социјалнопсихолошки разлози. Може бити да је власт обузела паника због могућности губитка тоталне контроле над животима својих грађана и да за то окривљује Ђоковића. Може бити и да су сви они који су се покорили правилима и мерама пандемијске ауторитарности супротно својим уверењима, подстакнути Новаковим примером, по први пут јасно сагледали размере своје личне недоследности и грађанског понижења. Фрустрирани тиме, намерили су да му се свете.

А могуће је обухватније објашњење које надилази конкретан Ђоковићев случај и односи се на општији проблем функционисања аустралијског друштва у условима дуготрајног „закључавања", посебно у региону Викторије.

Неки осврти на овај проблем објављени су и пре него што је Новак ступио на тло Аустралије. У њима се описује начин на који политички режим користи пандемију као изговор да „легитимише нелегитимно и нормализује незамисливо", напуштајући либерално-демократске принципе, полажући право на ванредну политичку моћ и служећи се методама полицијске државе. Описују се и услови који доводе до тога да само аустралијско друштво постаје све више ауторитарно, предрасудно, неповерљиво и сумњичаво, а све мање слободарско и безбрижно, какво је некада било.

У светлу ових анализа, однос власти према Ђоковићу по доласку у Аустралију можемо тумачити као вид уобичајене и широко примењиване праксе дехуманизације и кршења људских права имиграната од стране имиграционих власти (смештање у „злогласни" имиграциони хотел, одуговлачење у доношењу одлука, поништавање судских пресуда, понижавање и груба депортација под оружаном пратњом). А однос дела јавности према њему као израз (надамо се, привремене) индуковане ксенофобије праћене склоностима ка стигматизацији и остракизму.

Све у свему, Аустралијанци су успели да скину Новака Ђоковића са листе учесника свог турнира - а његова голгота је, зато, пред целим светом скинула њима гаће.