Мирис са коже и из телесних отвора сваке особе одраз је генетичких компоненти имунолошког система, а улога носа у свему томе јесте одабир генетички различитог партнера, што омогућава мешавину наследног материјала која са еволуционог становишта гарантује већу отпорност на разне узрочнике болести.

У свим временима, од праисторије па до данас, мирис никога није остављао равнодушним, а особине су му изучавали врачеви, шамани, алхемичари и трговци; у садашњем добу, са несмањеним интерсовањем њиме се баве индустријски и медицински психoлози, физиолози, електрофизиолози, неуролози и чираво мноштво -олога.

Мирис и његово чуло први су испречени између природе и човека и, за разлику од тона и слике, који се лако описују речима, за мирис су потребне метафоре. То је разлог што сви знамо за Рембранта и Моцарта, док би се ретко ко могао сетити неког од славних парфемиста, попут Маурицијуса Франгипанија, који је са својим следбеницима и те како утицао на специфичност наше цивилизације. Квалитет мириса не може се приказати сликом и речима. 

Слепило за мирисе

У случајевима губитка неког од чула, показује се чудна ситуација у свим језицима света: глувоћа је кад неко не чује, слепило је кад се не распознају објекти на светлости дана, а кад неко не осећа мирисе? Нема речи која би описала такво стање, без обзира што стотине хиљада људи не распознаје мирисе, углавном због претрпљених повреда лобање и мозга или болести. Латински израз anosmio користи се само у медицини, говори да нема мириса и ништа више од тога.

Иако се већина светских језика, а можда и сви, према неспособности стварања одговарајуће речи за неосећање мириса односе маћехински, само у Европи се сваке године потроши више милијарди евра да би се људи намирисали мошусом, амбером, ружиним уљем, ванилом или многим другим мирисима.

С друге стране, индустрија непрестано трага за новим мирисима, иако се одавно располаже репертоаром од 1.200 тзв. „основних нота", које се комбинују, распоређују и аранжурају на различите начине. Сваки нови аранжман и комбинација мириса јесте нова креација, изведена из већ постојеће основе - као и у музици. Нови аранжман - нова креација!

„Моћ мириса није за потцењивање, јер он улази у тело и мозак као што ваздух који дишемо улази у плућа", пише Патрик Зискинд у свом роману Парфем из 1985, чије је пребацивање на филмско платно забрањивао пуних двадесет година.

Зискиндов роман Парфем продат је у 60 милиона примерака. Чувени и многима знани хит рок групе Нирвана Scentless Apprentice, са албума In Utero из 1993, инспирисан је овим романом.

Како ради нос

Способност мирисања је најстарија и најважнија потреба сваког организма и његовог нервног система. Чак и најпримитивнијим једноћелијским створењима мирис сигнализира место где се налази храна. Оног тренутка кад је први кичмењак изронио из воде, његов мозак се бавио хемијском анализом околине. Чуло мириса постоји знатно пре чула укуса, вида и слуха.

У суштини, мозак се у почетку бавио искључиво мирисањем. Његови други анатомски делови које данас видимо у животињском свету, укључујући и човека, по свом времену настајања током еволуције, знатно су млађи од оних делова који су задужени за тумачење мириса.

Сва друга чула, говор и језици, као и све оно што Homo sapiens подразумева под логиком и разумом, нису потисли важност првог чула. На скали разума, међутим, место чула мириса није на некој нарочитој висини, али при оријентацији у времену и простору и у доношењу брзих одлука тешко је рећи ко је међу чулима господар а ко слуга. Кад човека нос негде вуче, он по правилу својом свешћу никако не може објаснити шта му се у ствари догађа.

Пошто мирис продре кроз ноздрве до мирисне слузнице и њених 30 милиона ћелија, сензори, тј. рецептори, који су разасути по слузници, усмеравају мајушне антене према ваздуху који улази кроз ноздрве.

Пас, чије је чуло мириса неупоредиво осетљивије од човековог, располаже са 210 милиона ћелија у носној слузници, а у великој је предности над људским родом и по броју рецептора. Он их има око 1000 и сви они оцењују молекуле који „миришу", а долазе удахнутим ваздухом.

Али, ни човек није тако немоћан. Са својих 350 различитих рецептора у више слојева мирисне слузнице, он распознаје око 10.000 различитих мирисних акорда. На несрећу, генетичке анализе које су недавно спроведене показују да је људско чуло мириса знатно слабије него пре неколико милиона година, а тенденција слабљења се и даље наставља.  

Комуницирати мирисом 

Ситуација је још гора кад је реч о способности регистровања феромона који се ослобађају из пљувачке и са површине тела, а преко којих животиње комуницирају међу собом. Животиње поред мирисне слузнице поседују и нарочити орган који је задужен за ловљење феромона.

Тај инструмент познат је и као Јакобсонов вомероназални орган (ВНО), у човековом носу је закржљао и представаља реликт; дугачак је око 10 милиметара, а широк 1 милиметар. Он, у суштини, не функционише јер има само око 5 рецептора измешаних са осталим из носне слузнице. У животињском носу, ВНО је начичкан са 200-300 типова рецептора, а задатак му је да преко феромона распозна припаднике своје врсте.

Закржљали ВНО човека један је од разлога због кога би вишедеценијска дискусија о људским феромонима могла бити окончана, једанпут за свагда. Али, остаје и питање на које нема дефинитивног одговора. Уколико је човек током еволуције изугубио способност хемијске комуникације са припадницима своје врсте, због чега је мирис његовог тела тако интензиван?

Ниједан други примат нема у свом пазуху мирисне жлезде као што их има човек. У људском пазуху лучи се врло компликована мешавина хормона званих стероиди, масних киселина и још најмање 100 других и међусобно различитих супстанци. 

Слушај шта ти нос каже 

Истраживачи са Берклија у САД утврдили су да андростадион, дериват тестостерона, који се лучи у зноју мушког пазуха, позитивно делује на хормонски контролни центар у хипоталамусу мозга, што се види на функционалној магнетској резонанци (ФМР). Такође, мирис овог деривата из пазуха буди и сексуалне жеље испитаника.

Хипоталамус је интегрални део мозга и налази се на његовој доњој површини која лежи на бази лобање. Он је тик испод таламуса, а надоле се као левак наставља у хипофизу. Регулише телесну температуру, унос и излучивање воде, концентрацију шећера у крви и метаболизам масти. Управља аутономним нервним системом, али и лучењем хормона из хипофизе, спавањем, глађу и жеђу.

За хипоталамус је знао Леонардо да Винчи и истакао га је на својим цртежима можданих шупљина. Микеланђело Буонароти га је приказао као детаљ обриса фреске „Стварање Адама" на своду Систинске капеле у Ватикану. На фрески Господ додиром своје руке даје Адаму дух и разум.

Линда Бак, која је за свој научни рад добила Нобелову награду, регистровала је у људском наследном материјалу (ДНК) чланове сасвим нове класе рецептора, који говоре о постојању међуљудске комуникације феромонима.

Француски стручњаци су утврдили да секрет и мириси који се ослобађају из 100 жлезда око брадавица женске дојке утичу на бебе током сисања млека, као и на њихову усисну снагу.

После удисања мириса зноја особа које су биле под стресом због страха, појачавају се одбрамбени рефлекси свих добровољних испитаника.

Било како било, нос је нека врста водича кроз живот, а и анатомски гледано истурен је напред као претходница. Од слузнице носа креће многотрачни аутопут којим мириси у салвама улазе у мозак и завршавају у седишту емоција - лимбичком систему. Овај систем је одговоран за емоционални живот, а у њега пристигли мириси убацују се и комбинују са другим осећајима и улазе у процес упамћивања, а касније, током повлачења података из меморије, стварају асоцијације. Све то се догађа без учешћа виших центара у великом мозгу, тј. без учешћа свести.

За разлику од чула вида, укуса, слуха и додира, која немају приступ можданим хемисферама пре него што претходно прођу кроз контролни сигурносни релеј познат као таламус, два нервна мирисна снопа пролазе одмах испод чеоних режњева мозга, не прекидају се, већ имају директан приступ лимбичном систему, најстаријој и можда, најважнијој структури у мозгу, којој дугујемо сопствене емоције, емоционалну интелигенцију и емоционални живот уопште.

Таламус као контролни релеј контролише количину упућених информација са периферије и обрађује њихов интензитет, чиме избегава затрпавање мозга непотребним и безначајним информацијама. Кад је мирис у питању, тога нема. Homo sapiens је препуштен само своме носу и пред мирисом је беспомоћан, јер мирис улази у мозак без задршке, заобилазећи таламус као релеј и осигурач. 

Одлуку о томе да ли је нешто пријатно, или пак гадно, доносимо тако несвесно, у тренутку, кад, на пример, помиришемо ружу или на непцу осетимо укус поквареног меса. Пролазећи поред пекаре или посластичарнице из којих се шире фини мириси, многи неће одолети и окренуће главу порема извору мириса, јер им је пробудио асоцијације и нагнао их да се присете неког пријатног догађаја из детињства и породичне кухиње. 

Мирис мајских звончића

Скорашње откриће способности сперматозоида за разликовање мириса, објашњава како ове микроскопске ћелије са репићем успевају да без грешке превале поприлично дугачак пут до јајне ћелије и да је оплоде. 

Наиме, јајоводи производе мирис сличан мајским звончићима, а на глави сперматозоида налази се 20 мирисних рецептора, који су врло слични грађи оних рецептора који се налазе у мирисној слузници носа човека.

У лабораторијама Лос Анђелеса и Бохума утврђено је да мирис мајских звончића, који је идентичан мирису јајовода, не само да сигнализира прави пут којим би спераматозоид морао да се креће, већ му удвостручава и брзину кретања. Рецептори на главици сперматозоида распознају две хемијске материје, буржеонал и цикламал, који миришу као и мајски звончићи.

Обе материје - алдехиди - користе се у индустрији, јер прашковима за машинско прање веша дају пријатан мирис. Међутим, биолози су идентификовали и једну хемијску материју потпуно супротног дејства, ундеканал, која блокира сперматозоидове рецепторе, чинећи га слепим и неспособном за оријентацију, тако да несрећни сперматозоид, практично, губи способност проналажења и оплођавања јајне ћелије.

Колико је ово откриће важно за медицинске послове може се само наслутити. Установљено је да човек који носем не препознаје мирисе мајског цвећа производи сперматозоиде без рецептора за те мирисе, дакле неспособне за оплодњу. Другим речима, нечија стерилност могла би се, понекад, утврдити тестом на мирис мајског цвећа.

Флеменски одговор

Нос игра једноставну, али врло значајну и пожељну улогу у сексу и разможавању. Мирис наводи различите полове једне на друге, чак и кад су животиње на међусобно великој удаљености.

Дивље животиње њуше своју прилику за парење, при чему њихова њушка и одигнута глава означавају положај познат као „флемен". Глава је управљена у правцу ветра, њушка се истура напред, а ваздух се под притиском убацује у носну шупљину и усмерава на Јакобсонов ВНО, који је смештен на горњој површини непца, тј. на дну носне шупљине.

Споља гледано, истурена њушка и горња усна уврнута нагоре, типичне су гримасе које указују да је животиња идентификовала позицију партнера за парење. Такво гримасирање, тј. „флеминг" ослобађа пут до ВНО и истовремено ка њему потискује мирисне молекуле.

На овај начин се открива и мирис мокраће неких од чланова исте врсте, а процењују се и неки други фактори, укључујући постојање или непостојање еструса, тј. физиолошког стања животиње у коме је она спремна за парење, као и колико је времена прошло од настанка тог стања.

Јакобсонов ВНО, задужен је за перцепцију феромона, а нарочито је добро развијен у мачака и коња, који су најпознатији по "флемингу". „Флеминг" је тако нарочито препознатљив међу пастувима кад осете мирис мокраће кобиле у еструсу.

Сличну реакцију испољавају и тигрови, лавови, жирафе и ламе. Међутим, кад су у питању коњи, „флеминг" се виђа и кад пате од стомачних болова. Људски еквивалент „флеминга" је инстинктивно повлачење усне нагоре, при суочавању са нечим дегутантним.

Важно је омирисати животног сапутника

Озбиљна научна истраживања бавила су се деловањем феромона међу људима различитог пола. Мушки зној, у коме се налази феромон андростенол, делује привлачно и изазовно на жене у фази овулације. Али, кад је андростенол у експерименту напрскаван по горњој усни мушкарца, Евине кћери би остајале индиферентне и не би показивале знаке повећаног интересовања за било каквим контактом.

Клаус Ведекинд, са Универзитета у Лозани у Швајцарској, указује да постоји шест типова мириса људског тела, при чему су они пријатни или непријатни, зависно од онога ко их осећа и тумачи. Оно што је за неке испитанике пријатно или неутрално, за друге је неподношљиво. У суштини, тврди доктор Ведекинд, сваки мирис људског тела буди позитивна осећања, уколико није интензиван.

Мирис игра важнију улогу него што се то обично мисли. Истраживач Ведекинд указује на свој чувени научни екперимент са знојавим мушким мајицама: жене које су оцењивале одлике мириса мајица, по правилу су за најмање непријатне мирисе проглашавале оне чији су власници по генетичким одликама били различити од њих.

Ово је у савршеној сагласности са биолошким правилом, које говори да што су родитељи генетички различитији то им је потомство здравије. Чак, у једној анализи мириса тела брачних парова показало се да се најређе разводе они парови који се по мирису највише разликују, а да су најчешће разведени они чији су телесни мириси скоро идентични.

Мирис испарљивих етарских уља са коже тела сваке особе одраз је генетичких компоненти имунолошког система, а улога носа у свему томе јесте одабир генетички супротно грађеног партнера, што омогућава мешавину генетичког, тј. наследног материјала, који са еволуционистичког становишта гарантује већу отпорност на разне узрочнике болести.

Мера смрада и стечена навика носа

Сви људи и жене стварају мирисе који се појављују са површине њихове коже и природних отвора. На крају крајева, првобитна улога парфема била је прикривање мириса људског тела које неокупано, као што знамо, уме да мирише непријатно. Многе бактерије које на кожи живе као сапрофити, тј. у мирољубивој коегзистенцији са телом, одмах се устремљују на зној и почињу да га метаболишу, што нос, наравно, региструје. (Сапрофити су организми који храну и енергију апсорбују осмотски, из ткива и сокова који су у фази распадања; најчешће су то безопасне бактерије, паразити и биљке).

Свима је познато да се зној најчешће може осетити и видети по лицу, длановима, стопалима и под пазухом. Кад знојење причињава проблем и власнику и околини, онда се говори о хиперхидрози, болести од које пати најмање један одсто светског становништва.

Заударање и таласи непријатних и неспецифичних мириса предмет су изучавања многих стручњака за биофизику. Они трагају за смрадом који се ослобађа из појединих индустријских продуката, попут оних који се уграђују у аутомобиле.

Мера смрада је тзв. олф, јединица коју је 1988. године увео професор Оле Фангер са техничког универзитета у Линдбију, у Данској.

Очигледно, јединица је добила назив по почетним словима његовог имена и презимена. Све до седамдесетих година прошлог века, сматрало се да непријатни мириси у затвореним просторијама настају због присуства људи и због испарења са њиховог тела. Данас знамо да се, такође, испарава и материјал који је искоришћен за зидање зграда и опремање ентеријера.

Нос реагује на промене и брзо се навикава на мирисе, па чак и кад су непријатни, што свако ко је спавао у соби са више особа врло добро зна. Због тога се препоручује стална промена парфема, јер неко због стечене навике свог носа на један исти парфем стално додаје нове и нове количине раније употребљаваног парфема, остављајући на околину утисак неодмерености.

Што се тиче прича о људима који се одликују емитовањем ужасно непријатних мириса због зноја, који, наводно, из сваке поре њихове коже лучи смрдљиве хемијске материје, мора се рећи да у пракси ствари стоје другачије. Постоје знатно непријатнији мириси зноја него што је уобичајено, али је таква ситуација прилично ретка.

С друге стрене, не постоје ни особе са перфектном природном комбинацијом мириса који се, углавном знојем, емитују са површине тела. Сви људи и жене ослобађају мирис који се појављује са површине њихове коже и природних отвора и то је неизбежно.

Мирисни маркетинг

Олфактивни систем обично се спаја са језиком, тј. густативним системом, чинећи тако хемосензорни комплекс, будући да обе компоненте комплекса претварају хемијске сигнале у перцепцију. Помоћни олфактивни систем региструје феромоне. За радове на олфактивном пољу, Линда Бак и Ричард Аксел добили су 2004, године Нобелову награду за физиологију.

Као референтна вредност на скали смрада јесте мирис човека. За баждарење служи низ оштрих мириса разних хемијских растварача. Кад ваздух постане препун различитих мириса, онда делује успављујуће.

Тако је у једној данској школи показано да побољшање квалитета ваздуха у учионицама појачава памћење и убрзава учење за 15 одсто. Али, ако се свежем ваздуху дода специфичан парфем, попут лимунског, поред свега осталог побољшава се и концентрација. Из тих разлога, Британци од средине прошле године препоручују мирисање возачевог седишта и околине лавандом, пеперминтом и циметом, јер су разни тестови са применом ових мирисних материја показали побољшање менталних перформанси за воланом.

Утицај на расположење који испољавају како пријатни тако и непријатни мириси, довео је до новог типа маркетинга. Оговарајући мирис у одговарајућем амбијенту повећава обрт, пре свега због атмосфере доброг расположења. У мирисном маркетингу одлучујуће је исправно дозирање, јер и најпријатније мирисне ноте неподношљиве су у претераним концентрацијама.

Суперносеви за 9.000 мириса

Захтеви великих продајних кућа, хотела, казина и чак музеја за олфактивним услугама (придев олфактивно означава сензорни систем којим се региструју мириси) повећали су се после нараслог броја експерименталних доказа о утицају мириса на расположење купаца, као и на њихову жељу за потрошњом новца - само да би се нешто купило.

Да би се дошло до праве ароме која свима одговара, потребан је озбиљан и дуготрајан посао. Има више компанија које се баве микстурама за хотелске ланце које желе да ваздух у њиховим просторијама буде испуњен благим мирисом који делује умирујуће и ствара утисак узвишености, што гости воле.

Да би се неко бавио тако важним пословима, којим се у суштини камуфлирају природни мириси и уместо њих људима севира нешто што би они желели и волели да осете, неопходан је пре свега изузетно осетљив нос, а потом, машта и све остало што иде уз такав бизнис.

Највећи светски произвођач арома „Givaudan" из Цириха, у својим лабораторијама има посебно надарене стручњаке и сензитивне носеве који распознају и до 9.000 разних мириса.

 Да би се удовољило носној слузници захтевних и пробирљивих купаца, људи са суперносевима поред скупих мириса развијају и ароме за обичну козметику, средства за прање веша и чишћење подова и санитарија.