Корона је постала политички фактор. Ушла је у политичку коалицију са широким антиваксерским покретима који долазе из различитих идеолошких праваца, али их све спаја бес, релативно висока склоност насиљу и генерално неповерење према тековинама Просветитељства, осим према радикалном тумачењу постулата „свога тела господар“. Човек увек-опозиционар и мала девојчица Корона склопили су политички пакт, постали комбинована јединица друштвених промена на путу у нови средњи век. Како и зашто, објаснио је Бруно Латур.

Већ другу годину Корона пролази кроз људску расу као десертни нож кроз путер, иако је њено оружје друго - копља уздигнута из пинк-виолетне куглице. Тај вирус није јак да истреби људску расу, али довољно је упоран да одвикне од навика уређеног друштва. Ни у победи ни у поразу Корона није живи актер, већ само присутни. Некада провинцијалка из колоније шишмиша, са еволуционим скоком на homo sapiensa постала је глобални актер. Она је хибрид, „чупави објекат", како ствари настале у комбинацији природе и људске акције назива француски антрополог Бруно Латур. 

И поред тога што се вирус евидентно доказао као успешан у обичном убијању појединаца, у ерадикацији физичких егзистенција по случајном узорку, није тешко видети да је корона већа опасност за колектив.

Довољно је само закорачити неколико корака унатраг, на тренутак зачепити уши пред вриском антиваксера и бацити поглед кроз новију историју, да се схвати права драматика садашње ситуације. Да, овај вирус убија, али његова леталност је још у повојима. У тој области он још учи, тражи модус како да се шири, а да не убије домаћина. Или како да убије само домаћина, а да се сам извуче. Успешно убија, нема сумње, али ни близу у оном постотку по коме је био познат његов рођак САРС-1 из сезоне 2002/03. 

Прави таленти короне леже у њеној способности да разара друштвено ткиво. У тој је вештини већ развила завидне способности, и то користећи релативно једноставна средства псеудоморфозе. Може се рећи и мимикрије, али како је вирус биолошки ни жив ни мртав, више кристал него бактерија, псеудоморофоза је бољи термин, иако се у овом тексту употребљавају као синоними.

Корона је способна да се представи као нешто што није, као фактор слободе, неспутаности, будућности, одбране људских права, индивидуалних права, „наше деце", светлости, трансцендетног логоса, па зато ко год је против ње, угрожава све те вредне елементе којима одвајкада тежи људска раса. Ко год као конформни члан друштва, као послушна овца, попусти и против ње се вакцинише, тај гази слободу као централну антрополошку вредност!

Државе као мимикрије друштва

Технички, ова епидемија је оголела мимикрију државе, а подржала друштвену мимикрију вируса.  

Мимикрија Короне је у томе да је успела да у своју антипросветитељску војску мобилише широки фронт људи уздуж и попреко читавог глобуса. Техника је свуда иста: преко растакања подсистема као што су здравство, економија, школство, друштвени ред, безбедност, подела рада која је створила професионализацију, специјализацију, у крајњој линији знање и науку, изнутра се разара надређени систем - друштво.

Модели по којој се државе супротстављају том тренду су такође свуда исти. Како не знају да разговарају са људима, државе разговарају са угроженим подсистемима и покушавају да зауставе њихову дезинтеграцију. Не знају, јер су државе обични сервиси. И кад назовете сервис за поправку кућних апарата, централа ће вас прошетати кроз дигитални мени пре него што евентуално наиђете на живог човека, који уз то још нема појма како да вам помогне!

Државе сервисирају друштво, док се главна комуникација између подсистема и људи одвија испод нивоа државе. Државе тек посредно штите људе, у првој линији оне штите подсистеме. Зар би иначе слале властите људе у рат, у одбрану подсистема државни углед/национална част?

Наравно, државе су актуелно све агресивније у заштити читавог букета подсистема зато јер реагују из нагона самоодражња. Зато што су узеле право да се поистовећују са друштвом. Но у пракси оне то и јесу, друштво.

Помислите само како би изгледала Србија, Аустрија, Немачка, не д'о бог Сједињене Државе, да мрежа државне присиле - а државе су по месту рођења организована присила - нестане преко ноћи, а остане само „друштво"? У које стање првобитног насиља би се homo sapiens вратио, пре него што би открио нове форме друштвене интеграције? Клима и планета би на тај начин сигурно биле спасене, али цивилизација homo sapiensa не.

Коронин марш кроз институције

Више него ишта до сада, Корона је успела да стргне завесу са митологизација државе као институције и њене изданке представи огољене као сервисере и практичаре, као занатлије рационализације и оптимализације.

Кад је аустријски министар здравства Волфганг Микштајн на прес конференцији прошлог петка био упитан зашто тера људе на вакцинацију, кад она очито не штити од заразе, рекао је: „Штити деведесет одсто од клиничке слике која захтева лечење у болници, деведесет четири одсто да се не заврши на одељењу интензивне неге". Тако разговарају државе са својим подсистемима, у статистикама и бројевима, људи само ослушкују и прислушкују њихов разговор.

Истовремено, Корона се сакрила у друштво, у њему мобилисала слободарске духове тако што им се представила као чуварица хуманистичких вредности слободе, индивидуалности и права на приватни избор. Поносни и самостални примерци homo sapiensa, заједно с вирусом који је тек пре две године изашао из Платонове, пардон из шишмиш-шпиље, кренули су у заједнички марш кроз институције.

Вирус као хибридни актант

Побуњена индивидуа и неискусни вирус у комплету, као јединка, хибрид, збирни актант, оклопно-мобилни ансамбл хуманог и а-хуманог, ноге и копља у акцији без главе - какав изазов за људску будућност!

Под „хибридом" се не мисли на човека који има вирус, који се с њим бори, који се од њега лечи код куће или у болници, у оба случаја користећи услуге и ресурсе неколико друштвених подсистема. Мисли се на човека и вирус у симболичком уједињењу унутар нове, све снажније идеологије антипросветитељства. 

Тај ансамбл, јединица, хибрид, како год се назове, директно води до Бруна Латура (1947), француског социолога, философа и антрополога, чији сам помен вређа и понижава главну линију академских институција.

Академски свет, схваћен као „школска наука" у истом смислу под којим се каже „школска медицина", зазире од Бруна Латура. Да, чује се у тим круговима, он је паметан, образован, инвентиван, креативан, добро пише, повремено и предаје, али свеједно је алхемичар и мистичар. Прави злато од гвожђа, дружи се с минералима и пужевима, пропагира измешани електорат живе и неживе материје, расписује изборе за парламент у коме ће седети представници врста, фракције људи, животиња, биљака, минерала, и природних сила.

Кад сам давно на семинару из социологије културе споменула Бруна Латура, професорка Михаела Пфаденхауер и асистент поцрвенели су и сагнули главе. Ах, тај гласноговорник вулканских стена и вируса! За асистента разумем, мислила сам, млад је и вероватно још није никад разговарао са силицијумским једињењима и топлотним проводницима, али она предаје роботику као фактор друштвених промена. Шта је њој непријатно кад се спомене Латуров „парламент ствари"?

Парламент ствари, политичка фракција чупавих објеката

У својој књизи Politiques de la nature, која се појавила 1999, Латур разлаже стратегију за спас природе. То је врло скраћено тумачење, јер већ изјава да се ту „спасава природа" делом фалсификује његове тезе, пошто то претпоставља да неко споља, из људских творевина политике, државе и науке, спасава одвојену природу.

Напротив, ми смо сви заједно, по Латуру, колектив људи и колектив ствари, удружење живих, кристалних и минералних, сви згураних у Геји као у концепту неуронске мреже. Будући да је Латура неопходно поједноставити за ширу употребу, при чему сам сигурна да и он сам себе преводи да би се разумео, довољно је рећи да је то књига о философији климатских промена.

Издавачи са енглеског подручја, као и са простора бивше Југославије, ту су књигу такође превели верно оригиналу, као Politics of nature, односно Политика природе загребачке издавачке куће „Мизантроп". (Мизантроп - какав сјајан nomen est omen за Латурове хибридне актанте.)

Поента је: сви су се држали конзервативног оригиналног наслова. Једино се у немачком преводу та књига зове Парламент ствари (Зуркапм, 2001, пет издања до сада). Немачка култура подједнако воли и симболичко и буквално. Ствар је култролошке природе, симболи у немачкој традицији имају физичку везу са стварима које симболизују. То је некад гротескно, али у овом случају тачно и прецизно.

Да, Латур у тој књизи говори о парламенту ствари, о живо-неживом изборном телу, о парламентарним домовима хуманог и а-хуманог, о хибридним јединкама типа коњаник-коњ-лук-стрела, о политичким програмима „ћелавих" и „чупавих" објеката. Заправо о ћелавим и чупавим стварима, јер Латур уопште захтева укидање појмова „објект" и „субјект", и њихово превођење у колективе мешовитог онтолошког статуса. Конкретно у овом тексту је пресудан дух српског језика, где је прецизније рећи „чупави објекат" него „чупава ствар".

Ево како Латур, уз мале додате интервенције за јасније пресликавање књиге од триста страна на три, објашњава револуционарну прилику у којој „ћелави" и „чупави" а-хумани преговарају са људском расом:

Револуционарна прилика: „Политичка екологија не може да сачува природу. Ако се под природом подразумева хијерархијски редослед живих и неживих бића, онда је политичка екологија у пракси уништење природе. Колонија пужева може да угрози регулацију вештачког језера, Голфска струја да промени ток, заборављена гомила шодера да постане нови екосистем, кишна глиста може да Амазонију претвори у бетон. А кад се то догоди, поређати људе, ствари, животиње и биљке по важности постаје немогуће. (...) Када страствени еколози пророчански узвикују: 'Природа умире!', немају појма колико су у праву. Хвала богу, природа умире. Да, велики Пан је мртав! После смрти Бога и Човека, мора на крају да се повуче и Природа. Било је и време, у противном би свака политика постала немогућа."

Ћелави објекти: „Фундаменталистичка или 'дубинска' екологија, она која руши и баца бомбе за спас природе, чији се борци везују за дрвеће и слично, то уопште није еко-логос, већ еко-терор. Код дубинске екологије се хијерархија бића састоји од модерних, ћелавих, глатких, неризичних у једној линији као на ниски поређаних објеката - од космоса до црва, од Мајке Земље, преко људског друштва, до мајмуна и слично. Под изговором да нас ослобађа антропоцентризма, фундаменталистичка екологија нас поново гура у мрачну Платонову шпиљу, као да никад ништа нисмо видели него сенке на зиду."

Чупави објекти: „За разлику од дубинске (...), политичка идеологија ће сумњати у себе саму, осетиће слабост и стид сваки пут када наиђе на бића која поседују несигурне, непредвидиве повезнице са околином. То је добро, јер чим једна ситуација показује комбинацију која се разликује од очекиване - дакле увек! - политичка екологија ће веровати да се преварила у прогнози. Из кривог респекта према природи и она је склона класификацији живог и неживог по важности. Али управо по својим неуспесима, управо онда кад је приморана да одмрси чупаве објекте неочекиваних форми, објекте који радикално искључују сваку употребу појма природе, тек је тада политичка екологија коначно у свом елементу. Јер постаје нова и креативна, јер нас води са странпутица модерности и спречава неконтролисано размножавање неризичних ћелавих објеката."

Доместикација чупавих и рашчупаних

Преведено с Латурове политичке екологије 1999. на политичку праксу 2021: док је вирус короне бивствовао у шишмишима (ако је дошао одатле), био је ћелави објекат, и то један врло ниско позициониран у парламенту ствари. Није се јављао за реч. Оног тренутка кад је ушао у друштво и позиционирао се као мобилизаторски фактор низа људи и повео их да у његову одбрану иду на барикаде против државе, науке, медицине и цивилизацијски култивисаног разума, постао је чупави објекат.

То конкретно значи да је напредовао у парламентарној хијерархији. Уста не затвара. Постао је гласноговорник антипросветитељске фракције у парламенту ствари. То јест, није проговорио, барем не језиком разумљивим за ширу публику, али свеједно комуницира, и то у формули коју Бруно Латур сажима између два пола: између „ја говорим" и „чињенице говоре за себе".

Прво значи: „ја, мали вирус" говорим кроз људе који не желе државну контролу над властитим телом, макар ме без одбране пустили у себе да се боље упознамо.

Друго: „чињенице говоре" преносе медицинари, инфектолози, виролози, епидемиолози, математичари и логичари, сви они који у ове две године полако, полако почињу да разумеју језик мале Короне. Сви они покушавају да је одмрсе из асоцијација и колектива у које се у међувремену убацила, и да је из статуса чупавог објекта врате у глатки и ћелави, из човека у шишмиша.

Не иде. Да је људска раса полетно потрчала на вакцинисање против короне, као што је некад трчала на имунизацију против туберкулозе, парализе, богиња, колере или дифтерије, можда бисмо Корону и изместили из првих клупа да с галерије посматра парламент ствари. Овако, само смо је измучили и дали јој прилику за мутације.

У првим месецима прошле године, виролози су говорили, и то масовно: то је страшан вирус, али на нашу срећу лењ је, не мутира. Лењ? Врло брзо се показало да није лењ, само је рационалан и економичан. Није имао разлога да се мења - био је нов, медицина га је гледала као зец змију, није било медикамената, вакцине, није било ничег осим застрашујућег искуства из године 2002/03 с његовим рођаком САРС-1. Како је наука хватала корак у борби против Короне, тако је она хватала корак са људским светом политике, социјалним навикама, страстима и идеалима. 

САРС-1 смо као вирус избацили кроз врата, САРС-2 нам се као политички фактор вратио кроз прозор. И сада је Корона ту. И није сама, ушла је у политичку коалицију са широким antivax покретима који долазе из различитих идеолошких праваца, али их све спаја бес, релативно висока склоност насиљу, генерално неповерење према тековинама Просветитељства, осим према радикалном тумачењу постулата „свога тела господар".

Човек увек-опозиционар и мала девојчица Корона склопили су политички пакт, постали комбинована јединица друштвених промена на путу у нови средњи век.

„Чупави објект" - то би код аутора те синтагме био човек који вуче своје предмете за собом, некад као путник с уредним кофером, некад као конзерве на нози.

Ко из ових метафора није схватио суштину „парламента ствари", а заинтригирала га еко-теорија радикалнија од теорија Грете Тунберг, не мора да чита Латурову књигу. Довољно је да одгледа Аватара Џејмса Камерона из 2009. „EYWA", неуронска мрежа која повезује фиктивну планету Пандору, пресликани је Латуров „парламент ствари".

Камерон покрао Латура. Корона раскућила Просветитељство. Слободар Херберт Кикл кренуо да провоцира грађански рат у Аустрији.