Сама кућа постала је позната широј јавности када се у њу уселила Јованка Броз, а данас је „славна" јер je, наводно, дом премијерке Ане Брнабић. У њој сам провела детињство.

Између средине и краја 50-тих година прошлог века мајка, отац, брат и ја живели смо у кући чија данашња адреса је Улица кнеза Александра Карађорђевића 75. Тада се та улица звала Булевар Октобарске револуције, да би касније била преименована у Булевар мира, а сада носи назив Кнеза Александра Карађорђевића.

Сама кућа постала је позната широј јавности када се у њу уселила Јованка Броз, а данас је „славна" јер je, наводно, дом премијерке Ане Брнабић.

И зато ми се чини да би било занимљиво да са вама поделим своја сећања на боравак у тој згради. Надам се да ми нећете замерити што та сећања нису увек прецизна, али била сам врло мала, а, како ми родитељи нису живи, немам где да их допуним.

Како смо се ми ту нашли, немам појма, али мислим да је то имало везе са тим што је мој отац био „цивилно лице у служби ЈНА". ЈНА је - за оне млађе који се тога не сећају - скраћеница од Југословенска народна армија. У сваком случају, у то време су у тој згради живеле 3-4 породице и, колико се сећам, сви су имали везе са ЈНА.

Кућа из детињства 

Цео доњи спрат је припадао једној породици, ваљда зато што је „глава" породице био неки пуковник (вероватно највише звање међу тадашњим станарима). Њихов стан се састојао из неколико соба у низу које су гледале према улици. На крају тог низа била је - данашњим речником речено - дневна соба (оригинално, вероватно, нека врста салона). Лепота те собе, бар за мене, била је у томе што се завршавала у полукругу (оним што Енглези зову bay window). Све собе су имале изузетно високе плафоне и међусобно су биле повезане исто тако високим дивним вратима, украшеним огледалима. Према задњем дворишту били су кухиња и купатило.

Ми остали живели смо на горњем спрату. До њега се стизало широким, полукружним дрвеним степеништем, на коме је, што се мене тиче, најлепши био углачани, дрвени гелендер. Кад год бих желела да се брзо нађем у дворишту или на улици, због важности неког догађаја, спуштала бих се низ гелендер као низ тобоган. Један од тих „важних" догађаја за нас је био и сваки Титов званични долазак у Бели двор. У његовој пратњи би у тим приликама увек били гардисти у плавим униформама на моторима. Они никада нису улазили у сам комплекс Белог двора, већ би остајали напољу паркирани пред вилом у којој смо ми живели. Ја бих се онда стуштила низ гелендер да прва стигнем до гардиста, који су нам дозвољавали да се пењемо на њихове моторе, око чега су се сва деца отимала.

Степениште се, иначе, завршавало огромним холом. Или је мени тај хол само изгледао огромно јер сам била мала? Било како било, до данашњих дана тај хол је мени остао у сећању као синоним за место где би могли да се одржавају балови какве сам виђала у историјским филмовима. Из хола се улазило у 5-6 соба, у кухињу и у купатило. Моја породица је користила две собе, кухињу и купатило. Собе су гледале према улици, кухиња је била на једном крају хола и гледала је на задње двориште, а купатило је било на сасвим другом крају хола и гледало је према Белом двору. Тераса која се налази поред статуе младе жене, која држи птицу у руци и окренута је према Белом двору, припадала је купатилу. Сећам се да је купатило било релативно пространо и да је на поду имало ситне црно-беле плочице. Да би ишли у кухињу, купатило или у спаваће собе ми смо морали да пређемо преко хола, који је био нека врста заједничке просторије.

И на горњем спрату су собе биле са веома високим плафонима и међусобно су биле повезане исто тако високим, дрвеним вратима. Та врата нису била украшена, а она која су раздвајала породице била су закључана.

И доња и горња кухиња имале су посебно степениште, смештено на ћошку куће према задњем дворишту. Док смо тамо живели није ми било јасно чему служи то степениште, сем ако му циљ није био да се после ручка ми деца што пре домогнемо задњег дворишта. Касније сам схватила да је то вероватно био само посебан улаз за послугу.

А двориште, ограђено са свих страна, заиста је било огромно. И по ондашњим и по садашњим стандардима. Излазило је на две улице, а у једном његовом углу била је мала, приземна зграда, направљена од истог материјала и у истом, мада скромнијем, стилу као и главна зграда. Не сећам се чему је служила, да ли је ту неко живео или је то била нека врста оставе. Из ове перспективе сам склона да верујем да је то оригинално био неки смештај за стално запослену послугу и баштована.

Воће у дворишту 

Уверена сам, наиме, да су власници, пре него што смо ми дошли, имали баштована, јер је читаво двориште било прелепо. А оно што нас је све највише веселило је чињеница да је у њему било засађено сво, али буквално баш сво воће које је тада у Београду постојало: вишње, трешње, кајсије, брескве, јабуке, крушке, дуње, мушмуле... Ми смо чак кроз прозор кухиње могли да беремо трешње. У сећање су ми се урезали и сусрети са пауновима у том дворишту. Старији су нам говорили да су ту долазили са имања око Белог двора.

Кућа је имала парно грејање (данас се каже „етажно грејање"). Котларница је била у подруму и, ако се добро сећам, користила је угаљ. Свака просторија у кући је имала сиве, тешке радијаторе. Касније изјаве како се Јованка Броз смрзавала због недостатка грејања могу само да протумачим тако да се или тај систем није одржавао или није имао ко да набавља угаљ и ложи ватру.

Док смо ми тамо живели, кућа је, изгледа, била у приватном власништву. Тата ми је касније причао да је власник на почетку сваког месеца долазио по кирију коју смо ми станари плаћали. Зато мислим да нису тачне све те приче и написи како је после 1945. године кућа конфискована а власник стрељан јер је био проглашен за „државног непријатеља". Верујем да је у државне руке прешла тек 1960. године. Те године су, наиме, све нас станаре иселили из ове виле. Образложење је било да држава преузима вилу као репрезентативни објекат за потребе прве Конференције несврстаних земаља која се, наредне, 1961. године, одржавала у Београду.

Убрзо после тога, сво воће у дворишту је посечено а уместо воћа су посађени разни четинари.

Очи у очи с Титом

Мој отац је касније поново једном био у тој кући током посете неке стране делегације, која је или тамо била смештена, или је тамо био неки пријем који су правили. И моја мајка је поново била у њој, као члан неке женске (личке?) организације која је ишла у посету Јованки Броз док је тамо живела. Брат и ја више никада нисмо крочили у ту кућу ни у то двориште. Нама су остале само магловите успомене из раног детињства. 

Али и брат и ја смо се често касније током похађања основне школе нашли пред капијом ове виле. С обзиром на то да смо обоје ишли у Основну школу „22. децембар" (данас се зове „Војвода Радомир Путник"), која је била најближа основна школа Белом двору, сваког 25. маја на Титов рођендан колективно би нас постројили пред улаз у Бели двор да машемо Титу кад иде да се сретне са пионирима скупљеним за ту прилику из читаве бивше Југославије. А мој последњи боравак пред том капијом био је посебно свечан: срела сам се очи у очи са Титом, лично.

Наставници српског језика у нашој школи су, наиме, мој писмени састав (тема је, наравно, била везана за Тита) изабрали као најбољи, па је одлучено да му ја, пре уласка у Бели двор, у име целе школе честитам рођендан. Титова колона, на челу с њим у колима отвореног крова, на трен је застала пред ђацима моје школе, ја сам издекламовала пола припремљеног говора (половину сам, због узбуђења, заборавила), изгрлила га и изљубила и - то је било то.

Био је то мој последњи боравак пред капијом виле која се данас налази на адреси Кнеза Александра Карађорђевића 75. Наредне године 25. маја, била сам у гимназији.