Кад нам се учини да „врабаца више нема“, видећемо их на стотине у неком жбуњу или на хиљаде у неком шумарку. Они, који у исти мах важе за симболе невиности, неспокојства и слободе – прете, изгледа, осталим, развијеним и супериорнијим птичијим врстама и можда једнога дана остану и једине птице на овом свету.

Сваке зоре буде ме вране. Тек сам почео, а већ лажем: не буде ме баш сваке зоре, јер дешава се, све чешће, да се пробудим пре него што оне пусте своје зле, огавне, крештаве гласове. Будан сам већ, и не чекам их, али онда се огласе: почну да се свађају међу собом, или да терају друге птице, или да износе свој прљав веш - јер само исповест може бити тако прљава као ранојутарње оглашавање тих одвратних створења.

Ни њихово силеџијско понашање, ни њихова гротескна посесивност (кад заузму неку територију, намећу се као донекле бојажљиви, но опет неумољиви тирани којима се све остале птице, а и људске уши, морају подредити), ни њихова ружноћа, па чак ни то што ми ремете живот, што ми угрожавају егзистенцију - не дају ми довољно снаге да превазиђем страх од казнених мера које следују политички некоректнима, од санкција које морају да фасују сви који се дрзну да се препусте говору мржње. Ја, заиста, не смем, па и не могу рећи да мрзим вране, иако ми се у тренуцима дечачког гнева јавља жеља да негде нађем или да направим праћку, да купим ваздушну пушку и да их поскидам с прозора, да их побијем у самоодбрани.

Антиапокалипса

Не би мени вране никад сметале да нису дошле до мог прозора, нисам гајио тако напорна осећања према њима док ми нису затровале живот. Нису ми сметале ни кад су ме јуриле по Узалудним ливадама (то је оно парче новобеоградског тла где се Аутопут сече с Улицом Омладинских бригада). Тада су, у својој грозоморној параноји, браниле гнезда са враницама које ја нити сам видео, нити сам намеравао да дирам. Али на ствари не треба гледати негативно, чак и кад за то имате све ваљане разлоге: ја се и дан-данас, то јест јут-јутрос, сећам времена кад су ме будили врапци, а не те језиве, ружне птичурине.

Немојте помислити то што сте помислили: нисам ја ни носталгичар ни апокалиптичар. Носталгичар свакако нисам, а ево како ћу вас уверити да нисам ни апокалиптичар.

Већ дуго се код нас наиме, мало-мало, па провуче прича да су „врапци нестали". Да „нема више врабаца". Вуче се та прича већ десетак година, ако не и дуже. Мени је индикативан био разговор који сам пре добрих седам-осам лета водио с Нешом Пилотом, другаром с којим сам се налазио на трчању, па бисмо тако заједно џогирали и причали. Неша је заиста пилот, није му то надимак, нити је он фан Кикија Лесендрића; професионални пилот, који је много времена провео у ваздуху, високо горе, за командама разних летелица. И тако мени једнога дана Неша, иначе аутентични антиапокалиптичар и антитеоретичар завере, док смо трчали по Шумицама, рече: „Ма, пусти те кемтрејлсе, пусти те рептиле: јеси ли приметио да више уопште врапца немаш где да видиш?"

Мене је Неша највише умео да забрине кад крене, некако, контра свог уобичајеног, умирујућег тока: кад ме нечим узнемири, односно кад наслутим да је он због нечега узнемирен. Елем, сутрадан, кренем ја у неку мању пешадију, и - шта се деси? Прво у неком жбуњу у Малом Мокром Лугу, па онда у шумарку на Стражарској Коси, па онда и у Кумодражу - врви све од врабаца, цвркут, писка, цика, весеље!

Има, дакле, врабаца и кад их ни пилоти не виде!

Или једни, или други

Недавно пак, сад, пре неки дан, допре до мене вест у којој се фантазмагоричност стапа са стандардном сликом свакодневице, а веродостојност са увек могућим илузионизмом: Србија увезла 50.000 врабаца!

Вест занимљива сама по себи, јер ко је икад чуо да се увозе дивље птице? Макар и оне чије се интелектуалне способности толико потцењују да, кад за неку ствар желимо да кажемо да је општепозната, то јест да је право чудо, па и блам, што наш саговорник за то није чуо, ускликнемо: па то и врапци на грани знају!

Пријатељица која ми је вест саопштила куне се да ју је чула у неком јутарњем програму на телевизији, те да јој је та вест објаснила масовни врапчји камбек на Новом Београду где она живи и у врапчјем друштву у локалном кафићу ужива.

Али те вести, међутим, на интернету нема. Патка, значи. Претрагом се лако може установити да се 50.000 увезених врабаца појављује само у чланку у којем се описује гламурозна журка Резе Пахлавија у Персеполису октобра 1971, којом је ирански шах прослављао 2.500 година Персијског царства. Да би прославу увеличао, кажу, шах Реза увезао је из Европе 50.000 врабаца (чему, зашто!?), који су три дана касније сви поцркали од пустињске жеге и врућине. Међу званицама на персепољској журци, „највећој на свету" били су и Тито и Јованка. Прича се да су маршалу шест година касније у Кини домаћини спремили за доручак печеног врапца, што је он с гнушањем одбио, рекавши, наводно: „Врапце не једем, јер су они пролетери птичијег рода".

Врапци Ван Пеа

А, кад смо код Кине, Ерих Кош у свом ремек-делцету „Врапци Ван Пеа" пише: „Деца су се одувек забављала гађајући их из праћки, а и сада радо потежу камењем на њих и одрасли људи, нарочито кад их нико не посматра. Сељаци их плаше страшилима и растерују клепетушама, а птичари, кад им се случајно ухвате у разапете замке или уплете у мрежу, љуте се, псују, истежу им и заврћу вратове. Нису на цени. Сви их сматрају најобичнијим птицама ниже врсте и најпростије расе, прљавим, ружним, брбљивим, прождрљивим, незаситим и себичним, путеним, неморалним и одвише врелим у љубави, а уз то некорисним, непотребним и штетним"

Не гађају људи - односно, не пожеле да гађају и убијају - само вране. Некима су, ево, и врапци на мети. Приповест Ериха Коша бави се, да сажмемо све у што мање речи, планским истребљењем врабаца у једној кинеској провинцији. Колико год волели птице или животиње уопште, разлоге за овакву одлуку покушајмо да пронађемо у следећем наводу из цитираног дела:

„Ху Син обуче тада чисте хаљине, опра ноге, обу нове папуче и онако хром у леву, искривљену ногу, упути се градоначелнику Ван Пеа. На комаду пергамента тачно је извео рачуне. Један врабац за један сат може да поједе мерицу жита, а пошто обданица у просеку траје дванаест часова, врабац за дан може да позобље тачно толико мерица жита. Десет врабаца десет пута толико. Стотину, односно хиљаду врабаца стотину и хиљаду пута више. И тако даље. Стотине хиљада, а можда и милиони врабаца - ко зна колико их има у Ван Пеу - могу да поједу стотине хиљада, па и милионе мерица жита, више од половине онога што троши град са свим својим становницима и што производи цела област Син Шијен која га храни. Излазило је да су грађани делили своју храну са врапцима, да су њихова деца делила свој хлеб са врапчијом и, ма колико то било непријатно, питање се постављало: једни или други? За једне и за друге више није било места на земљи."

Афродитина захвалност

Ех, Коше, сјајни пишче и, наравно, ех, администратори-губернатори моћних провинција Царства Средине! Па зар ви заиста нисте читали знаменитог митофила, митолога и митотворца Роберта Грејвса, а и остале ствараоце који су, у недостатку будућности, стварали прошлост? Није ли упамћено да је Афродита, грчка претеча римске Венере, иначе називана „богињом бесрамности", волела да се вози у златним кочијама које је вукао - ко? Пегази, орлови, небески носорози? Не! Врапци су је вукли. Штавише, на облачку сазданом од живахних врапчијих телашаца небесима су проношени и гласовити близанци Кастор и Полидеук, који је, провучен кроз римски маркетинг, добио комерцијалније име Полукс.

Врапци, дакле, не само што прате богове и полубожанства, већ их, заправо, вуку, па и носе. Митологија вероватно није забележила евентуалне изразе захвалности, али можемо себи предочити призор у којем Афродита, онако чулна, а од пене створена, испевава стихове набијене еротским, па и, хајде, бесрамним набојем: „Врапци моји, да вас није било / не би с' дупе божанско возило!"

Узгред, кад се већ дотакосмо Римљана, мала напомена: латински назив за врапца гласи passer (уз номинатив се, по пропису, наводе и генитив и род, па то изгледа овако: passer, passeris, n). У латинском је врабац средњег рода, а временом, у романској диверсификацији, та реч поприма обрисе пролазности, али и прелазности - француски глагол passer значи пролазити, проћи, пролетети, али и додати (некоме нешто).

Сањала си врапце?

Са политеистичког терена прелазимо у царство снова, где врапци такође заузимају контроверзно место.

У једном од најцитиранијих овдашњих сановника, уз иницијалну напомену да је врабац „симбол невиности, неспокојства и слободе" (зар свега тога заједно?), пише да је „ова птица у сну знак пријатних брига и невоља... сујета свих сујета, укратко - симбол свакодневне рутине и стрепње".

Сановник ми, даље, помаже да разбијем сваку могућу стереотипизацију и да помислим како ни оне вране што ме зором прогањају нису тако црне: „Ако сањате врапца, а он вам у сну цвркуће, то значи да ћете на јави чути неки ситан трач који ћете дуго памтити. Ако је врабац био тик крај вас и гласно цвркутао, то значи да вас неко много оговара."

Врабац, и онај наш чувени Врабац Подунавац, али зацело и Врабац Поморавац, или Врабац Амазонац - птичице су које, очито, имају и нешто превејано у себи. А превејаноме се ваља некако додворити, ако очекујемо икакву добит од њега. У сну врапца хранити наговештава да смо на прагу остварења материјалног добитка повезаног с макар привременим чулним ужитком, односно на корак од склапања брака: „Ако у сну храните врапца, то значи да ћете се, уколико сте жена, удати за успешног мушкарца, а ако сте мушкарац - да ћете се оженити богатом женом."

Надмоћна раса

Ерих Кош у својој приповести „Врапци Ван Пеа" наводи и делове из чланка објављеног у угледном локалном кинеском листу, у научној рубрици, истина при дну стране, под не баш најатрактивнијим насловом „О птичјим расама":

„Чланак је говорио о важности, чистоти и броју раса уопште, а учио читаоце да на земљи живи више од двадесет хиљада разних врста птица које се могу поделити у неколико важнијих редова, породица и раса... (...) Описујући сваку од ових врста, упознајући нас с њиховим основним расним особинама, распрострањеношћу, начином живота, врстом исхране, множењем и тако даље, чланак, онако узгред, у једном одељку обавештава: 'Што се тиче наших, нама толико познатих, градских, кућних и пољских врабаца, треба указати да они представљају расно нечисту врсту, насталу дејством разних дегенеративних утицаја. Не располажући племенитим својствима којима се одликују остале птице, нарочито певачице, они су, у циљу самоодржања, развили низ негативних црта (страсност, путеност, лукавост, дрскост, упорност, притворност, грамзивост) које их, мада ниже и инфериорније, чине опасним за више птичије врсте, па и за најчистије расе које они постепено, али сигурно потискују из градова и села одузимајући им животни простор, претећи да постану не само најбројнија птичија раса већ, можда ускоро, и једина преостала раса птица.'"

Не знам да ли би неки мало јачи одред састављен од тих, наводно увезених, педесет хиљада џивџана могао да долети овамо код мене, у Шумице, али не бих, све у свему, имао ништа против да растерају ове вране. Па да видимо да ли се заиста та јата чилих Давида не боје никаквих Голијата.