На самиту лидера ЕУ и Западног Балкана, одржаном 23.јуна у Бриселу, показало се да упркос свим претњама од руских тенкова који само што нису ушли на Балкан - што је аргумент који су поједини лукави балкански лидери потурали у свакој прилици како би бар донекле извукли неку корист од украјинске муке - од подстицаја, макар симболичног, за наставак процеса приближавања Европској унији није било ништа. Северна Македонија и Албанија нису добиле датум за почетак преговора, Косово није добило визну либерализацију а Босна и Херцеговина није добила ни статус кандидата. Статус кандидата за чланство добиле су Украјина и Молдавија.

Европска политика проширења је пре свега политичко питање, то је потврдила одлука Европске уније да Украјини и Молдавији додели статус кандидата за чланство. Земље „Западног Балкана" могу да причекају, закључак је самита лидера ЕУ и Западног Балкана који је одржан 23. јуна у Бриселу.

Колико ће времена да проведу у тој „чекаоници без светла и грејања", како је недавно у једном гостовању описала статус кандидата Србије и Црне Горе Натали Лоазо, бивша министарка за европска питања и посланица владајуће партије Емануела Макрона у Европском парламенту, немогуће је предвидети, зато што критеријуми за излазак из тог својеврсног европског „чистилишта" нису они који су прокламовани - усаглашавање политика кроз отварање „кластера" и дисциплиновано испуњавање обавеза и захтева које вам испостављају из Брисела.

Критеријуми су, дакле, политички и геополитички. Криза коју је изазвао рат у Украјини је то само оголила.

Критеријуми за чланство

Пажљиви тумачи европских кретања и политике проширења нису били изненађени. Румунију и Бугарску су, уосталом, примили пре петнаест година много брже него што је било предвиђено, упркос томе што ове земље нису испуњавале услове. Предвиђања су испрва била да им предстоји двадесет година преговора, колико је трајало усаглашавање са Шпанијом, Португалијом и другим земљама пре њих, али су примљени дупло брже. Разлог је био исти као данас у случају Украјине и Молдавије - Русија.

Разлика је што је тада у ЕУ постојао какав-такав ентузијазам за даље ширење, који је у међувремену ишчезао. 

Проширење на земље источне и централне Европе 2004. и 2007. године изазвало је такав потрес - како у јавном мњењу старих чланица, тако и када је реч о функционисању европских институција, о буџету, приоритетима ЕУ и политичком сензибилитету - да је ова тема од тада постала табу. Европска унија се нашла у немогућности да превазиђе супротности на њеном западном и источном крилу које блокирају њене институције. То је главни разлог зашто више не постоји ни најмања жеља да се приме нове чланице; ове које су већ ту једва могу да се сложе око кључних питања везаних за опстанак Уније и њену будућност.

Геополитика кандидатура

У томе је смисао и разних предлога о другачијем устројству ЕУ који су протеклих година стизали из Париза и Берлина - било да је реч о конфедерацији или груписању земаља у кругове са различитим степеном надлежности, што се своди на стварање чврстог језгра држава које одлучује о главним питањима политичке и монетарне уније и политичких формација у њиховој орбити у којима би биле земље са мањим надлежностима, везаним пре свега за заједничко тржиште. У оваквој политичкој клими о проширењу није било ни речи, осим у извештајима Европске комисије о напредовању, односно назадовању земаља Западног Балкана на европском путу.

Али рат у Украјини је ово променио. Геополитички разлози су поново постали важни. Сукоб је дочекао Европску унију неспремном, усред оклевања како да се извуче из сопствене институционалне кризе. Омиљена реченица коју су европски лидери понављали протеклих месеци је да је Европска унија увек напредовала у кризама. Пре ће бити да је у кризама принуђена да доноси изнуђена решења, а потврђивање статуса кандидата за чланство Украјини и Молдавији је таква одлука.

Уз вест о кандидатури Украјине одмах су уследила објашњења да је у питању пре свега политичка одлука, важна је симболика, а да је сам процес придруживања нешто друго, она чекаоница о којој је говорила Макронова посланица у Европском парламенту.

А шта ћемо с Балканом?

Кандидатура Украјине и Молдавије је водила до логичног питања: „А шта ћемо са Балканом?", односно са Западним Балканом. У овај геополитички концепт који је настао у Бриселу угуране су све балканске земље које су остале ван уније, рачуна се и Косово. Ове земље се посматрају као јединствен блок из безбедносних разлога - уколико се натерају да сарађују, мањи су ризици од избијања нових сукоба, којих се прибојава Европска унија.

Показало се, међутим, да упркос свим претњама од руских тенкова који само што нису ушли на Балкан  - што је аргумент који су лукави балкански лидери потурали у свакој прилици како би бар донекле извукли неку корист од украјинске муке - од подстицаја, макар симболичног, није било ништа. Северна Македонија и Албанија нису добиле датум за почетак преговора, Косово није добило визну либерализацију а Босна и Херцеговина није добила ни статус кандидата.

Хрватски председник Зоран Милановић је одлуку Европског савета да не позове Босну и Херцеговину у чланство назвао „хладном, циничном и садистичком издајом" и „хрватском политичком трагедијом".

Земље Западног Балкана, које се већ двадесет година муче са поглављима и кластерима, нашле су се у чуду када су откриле да њихово упињање да се додворе чиновницима у Бриселу нема утицаја на то да ли ће брже или спорије у Европску унију, већ да је то пре свега ствар интереса земаља које о томе одлучују.

Политичка заједница

Француски председник, који је дуго имао резерву према чланству Украјине у ЕУ, променио је мишљење пред пресудне парламентарне изборе у својој земљи, најпре да би се показао у другачијем светлу од опозиције која има резерву према Кијеву. У исто време је изнео идеју формирања европске политичке заједнице која треба да уследи као утешна награда за оне који ће још дуго да остану у чекаоници. Ова нова политичка формација би требало да их охрабри да не изгубе наду.

Процес пријема у ЕУ је дугачак и може да се заврши неуспехом, као у случају Турске. Са новом методологијом за Балкан, усвојеном 2020. године, земље могу да напредују, али могу и да назадују у овом процесу, ако се процени да нису спремне да уђу у „европску породицу", без обзира што породица не може да се договори о кључним стварима везаним за њено функционисање. Када од вас траже да делите европске вредности, да ли се мисли на вредности које заступа Француска или на оне којима се дичи Пољска или Мађарска?

„Нисам фрустриран, жао ми је Европске уније", рекао је у Бриселу фрустрирани Еди Рама, објаснивши да су Албанци за разлику од Срба религиозно привржени европским интеграцијама.

Александар Вучић је приметио како нема вајде од кукања и плакања, јер се ничему није ни надао, а и како би када Србију само што нису казнили због тога што не уводи санкције Русији, иако је, на пример, велики број посланика у новом француског парламенту против санкција Москви јер сматрају да се тако неће зауставити рат.

Премијер Северне Македоније, Дмитар Ковачевски, још један фрустрирани балкански лидер, одбацио је Макронов предлог политичке заједнице, као да се он нешто пита.

Балкан тако остаје у европској „чекаоници без светла и грејања". Колико дуго ће још морати да чека зависи од тога да ли ће Европска унија уопште успети да превазиђе дубоку кризу у којој се налази.