НАТО је гајио и одгајио резолутност Кијева да никад нигде ни у чему не пристаје на стварне компромисе, а сад се повукао и оставио га на цедилу. Да није тако, зашто би се прошлог петка украјински председник Зеленски извикао на НАТО? С којим правом он бесни на ту модерну симахију, ако не с правом превареног?

Време обрачуна са малодушнима, хладнокрвнима и попустљивима на европским културним просторима стигло је муњевитом брзином. Већ на сам дан руског напада на Украјину, 24. фебруара, у медијима немачког говорног подручја почеле су прозивке руских уметника глобалних каријера „да се јасно одреде".

Ана Нетребко и Валериј Гергијев су врх Путиновог леденог брега „колаборатера-културњака" свих нација, који се лоцира, премерава као Фигаро своју собицу, и разбија у тоталном моралном притиску. Сваки „да, али" глас славодобитно се гура из јавног дискурса. „Један мање", гласи културна политика Европе овог тренутка.

Издајице да-али типа су они који кажу „да, ја сам против руског напада на Украјину, али...". Оно што следи, тај аргументациони „али" варира низ да би углавном завршио на истом. Да је од 2014-2015, плачи земљо европска, било небројено прилика да се рат избегне. Да је Москва крива за цивилне жртве у Украјини, али да је НАТО, вођен англосаксонским интересима с обе стране Атлантика врло свесно дражио Русију надајући се оваквом исходу. Да је НАТО тестирао Русију, а сад Русија тестира НАТО. Да су европски гласови како „Украјина нема цену" врло неодговорни, јер је „цена" Украјине у том контексту пропаст Европе на више планова. Да су Руси добри пријатељи и опасни непријатељи, па ако та фина дистинкција измиче Американцима, европске нације је врло добро разумеју. 

Да, ја сам против руског напада на Украјину, али... Кијев свесно одбија договор с Москвом, продужавајући патњу цивила, надајући се да би НАТО ипак преломио, као што већ јесте једном, у случају Србије 1999.

Кијев на цедилу

НАТО је гајио и одгајио резолутност Кијева да никад нигде ни у чему не пристаје на стварне компромисе, а сад се повукао и оставио га на цедилу. Да није тако, зашто би се прошлог петка украјински председник Зеленски извикао на НАТО? С којим правом он бесни на ту модерну симахију, ако не с правом превареног?

Да ли је НАТО можда украјинска територијална одбрана? Јесте? Није? Нема тога што не могу да поднесем ако се каже јасно. Само без „али", у овом случају. Ана Нетребко има право на „али", НАТО не.

Скоро сваки дан врх НАТО савеза даје службене изјаве да неће ући у рат с Москвом. Колико вреде такве гаранције? Двадесет и четири сата, кад их треба стално понављати?

И каква је то тактика украјинског вођства, надати се Трећем светском рату као начину за заустављање регионалног рата! Или је то напротив само лукава стратегија за заустављање климатске пропасти планете Земље? Избрише се људска раса, у времену полураспада од неколико квадрилиона година природа се опорави, преостали примерци homo sapiensa измиле из пећина с иконом Грете Тунберг, и ето нас на новом почетку. Dr. Strangelove reloaded. 

Можда нас украјински конундрум све спасава, а не уништава. Можда је заиста време да се размисли и о тој оптимистичкој опцији. Go on, Stoltenberg, just proceed!

Позитивне стране доброг пораза се неоправдано занемарују

Извињавам се херојима и херојским духовима у њиховом узлету ка звездама, али ја сам трезвени пацифиста-практичар. Не само на украјински рачун. Да сам којим случајем била у српској делегацији у Рамбујеу, имала неку моћ, прихватила бих Анекс Б без реплике. Не би био потребан никакав оракел да ми каже шта се у противном спрема, бомбардовање и одсецање Косова.

Да сам била нешто у вођству хрватских Срба средином деведесетих, потписала бих план З-4 у секунди, јер бих знала шта у противном долази, интеграција Крајине силом у хрватску државу. Никад не бих '91. послала тенкове на Хрватску. Да сам била шеф полиције на Новом Београду исписала бих мандатне казне свима који су бацали цвеће на тенкове.

Јуродива нисам. Вероватно бих села за сто са Туђманом и делила Југославију, с тим да бих се договореног и држала. Шта друго ради НАТО све ове године него дели свет? Шта ради Путин овог тренутка, него управо то, с тим да он има на уму много мањи свет од оног на који је НАТО бацио око.

Када сам 1997. за хрватски „Ферал Трибуне" радила интервју с Хансом Магнусом Енценсбергером, добар део разговора се вртео око бенефита ратног пораза. Немачко економско чудо је продукт пораза из 1945. Сходно томе, образлагао је Енценсбергер, Србија, која је изгубила у ратовима деведесетих (ОК, мало је гледао у будућност) развијаће се економски брже и боље од Хрватске, која је победила у том рату. Победе улењују, порази бистре ум, био је његов аргумент.

Надам се да Србија неће протраћити, неће олако проиграти бенефите тог пораза. Времена су тешка, војске се опет окупљају, туђе војске, велике и моћне, не занимају их финесе, неутралитет и да-али-клубови. 

Revenge! About! Seek! Burn! Fire! Kill! Slay! Let not a traitor live!
(Шекспир, Јулије Цезар, 3.2)

Валериј Гергијев је избачен из Минхенске филхармоније где је био шеф диригент. Избачен је као гост диригент из Миланске скале, Њујоршке филхармоније, хамбуршке Елбен филхармоније.

Оперска певачица Ана Нетрепко је сама пошла за њим, односно не толико пошла колико пожурила да предупреди избацивање. Чак и тако, након што је објавила да се до даљег повлачи, њујоршка Метрополитен опера је на четири стране света обзнанила да је неће ангажовати ни кад све ово заврши.

Нетрепко је пре тога на инстаграму објавила како она воли Русију, али да има и драге пријатеље у Украјини, да је то све њој јако тешко, али да уметницима треба допустити да раде у политички неутралном простору. Није помогло.

Фина, на класичној музици и емоцији опера образована коментаторка листа Ди Пресе, 1. марта пише: „Нетрепко и Гергијев су Путинови корисни идиоти."

Фине, образоване, уметнички наклоњене душе прозивају по медијима оперске куће које се нису осветлиле у комплементарним бојама украјинске заставе, музеје који су читава четири дана оклевали да учине то исто, да прилагоде лого, да издају саопштења страшна као војске под заставама.

Прозивају се бивши европски политичари који седе у управним одборима Росњефта, Гаспрома, Руске државне железнице. Неки, као бивши аустријски канцелари Керн и Шисел, демонстративно дају оставке, као да је тај тип дравнокапиталистичких синекура икад по себи био моралнији него што је постао сад кад је Путин напао Украјину.

Обнављају се херојски наративи, брише се „постхеројско време" као декадентна мрља на ратничкој историји европских нација. У фељтону под називом „Слава херојима? Да, зато што им следује" Ди Пресе се 1. марта захваљује Украјинцима што нама, Европљанима, помажу да се сетимо бенефита херојске смрти.

Слава херојима? Да, али. На том је таласу Атина ушла у рат са Спартом 431. пре Христа и изгубила га четврт века касније. Треба ли рећи да је то био крај атинске демократије, крај њеног просперитета?

„Без политике крви, зноја и суза ЕУ неће моћи да постане сила каква би желела да буде" пише познати аустријски коментатор у Ди Пресеу 4. марта. Зашто „крв, зној и сузе" ми постхеројски чујемо као „висока инфлација, назадовање привреде и смрзавање"? Није ли баш добар живот учинио ЕУ силом? А и логички ту нешто није у реду, јер са доследном политиком крви, зноја и суза, ЕУ само може постати онај тип силе каква је Русија. Или каква је Америка на путу да постане. Зашто европски новинари трче да се баце на мач сиромаштва?   

Велика смрт доноси велику славу, писао је Хераклит. Њега лично су појели гладни пси на улицама Ефеса. 

„We will be satisfied! Let us be satisfied!"
(Шекспир, Јулије Цезар, 3.1, о хомогенизацији масе)

Може бити да ја тако пишем јер не волим Украјинце. Ту има нешто. Али Русе исто тако не волим, осим Булгакова, а он је био напола Украјинац. Немце сигурно не волим, иако је био један период, тамо негде око 2012, кад су ме чинили врло поносном. Довољно је било да неко спомене како је Ниче тонуо у лудило у леденој и мрачној соби у Базелу, Schützengraben 45, да се растужим над великом и трагичном суудбином немачке нације. Успут и да окривим швајцарске калвинисте јер су унели хладноћу у срце Европе.

Аустријски дух ми је јако близак, јер то је изразито шармантан и духовити дух, али не бих рекла да сам икад била искрено заљубљена у њега. Нисам сигурна ни колико волим Србе, јер ни за тренутак не желе да се виде очима других, али Слободана Селенића волим од прве до последње књиге јер исправља ту фалинку.

Не волим Енглезе никако, иако волим Шекспира. Кад год дођем до места где је Магбет убио сан, спремна сам да подносим властите несанице без роптања. Не волим Американце, јер су отели стари Рим и од њега направили blueprint за крвави универзални дизниленд. Не волим их јер су отели и Периклов говор палим Атињанима у рату са Спартом 431. пре Христа и од тог раноантичког пропагандног комада скројили модерну глорофикацију велике смрти. Истовремено се кунем у Џона Апдајка, чикашке архитекте, Џексона Полока и Марка Ротка (упс, Рус!).

О Кинезима нећу ни да говорим. О томе какви су Јапанци написала сам манускрипт за који немам издавача.

Да цитирам Бетовена, ако сам неког заборавила да увредим, извињавам се.

Срце као аутобус 

Аy, that's the rub, говорио је Хамлет кад је мешао сан и смрт.

Ај, у томе је невоља, да срце није аутобус. Ко год каже да воли нације колективно, живи у илузији. Свако ко каже да воли Русе, лаже да у његову/њену љубав стаје 150 милиона људи. Неки из тог броја су статистички гледано убице, лопови, на друге начине агресивни људи, деструктивне особе, опасни идеолози, културни изолационисти, религиозни фанатици. Исто важи и за Украјинце.

Ко може да каже да у његово/њено срце у љубави стане 330 милиона Американаца? Сви у тоталу, укључујући и оне представнике те велике нације, који бесрамно шетају НАТО по Европи, гурају га до последњих метара пред руске границе, занемарујући, шта више надајући се, да ће Москва изгубити нерве и јурнути у освету?

Распад Совјетског Савеза, која иронија! Није највећа трагедија двадесетог века, то не, али да је то био руски поклон Западу, у миру испружена рука једне империјалне и опасне нације која се уморила самовања, какво је то само грандиозно бацање доброг историјског момента било! Какво расипање беневолентних историјских епизода којих човечанство има тако мало.

У свим тим народима, споменутим или не, постоје међутим живи људи које јако волим. Али о томе се и ради у овом, као и свим претходним ратовима од деведесетих наовамо, да је појединац истеран из минимума индивидуалне слободе.

Чак и без рата који индивидуе без остатка претвара у колективе, свако би требало да се пита, колико стварних људи он/она уопште може да воли? Не нације, не велике групе згуране у тесне симболичке корсете, већ колико конкретних људи? Особе с именом и презименом, које било рођењем или избором истина припадају некој нацији, другачије не би могли до пасоша, али се за љубав квалификују по другим критеријумима - по пријатељству, интересу, судбини, духовности, професији, циљевима?

Одговор: Људи су у стању да воле врло ограничени број других људи. На романтичну љубав се овде не мисли. Мисли се на ону емоцију која ових дана слепо и еуфорично хомогенизује европске јавности у љубави према Украјинцима in toto, и то тако радикално, да онај ко се не ухвати у то коло љубави још једино осећа срам и мржњу на властитој кожи.

Сигурно, велика љубав се подиже према оним људима који се виде у телевизијским вестима како беже из срушених домова, док около експлодирају бомбе. Али, велико али, и то функционише само по пробраном колективном узорку. Њихова нација мора бити исправна, иначе се срца гледалаца затварају.

Сећам се кад је Славенка Дракулић писала за Süddeutsche Zeitung осуђујући Србе јер су се у маси збијали на својим мостовима, у Београду, Новом Саду и другде, зато што тако „штите Милошевића". Нешто по Окаму једноставније, да људи напросто штите своје мостове, није јој падало на памет. Да штите право на цивилизовани живот, није јој падало на памет. Да би неки од тих који су из очајања стајали на мосту можда удавили Милошевића у кашики воде, није јој падало на памет.

Неке нације једноставно немају право да бране своје мостове, а да их се не оптужи за политичку подршку лошим властима.

Руска тољага реципроцитета

Сад смо у Украјини. Знајући више пута изречене претње руских власти од санкција 2014. да ће стриктно водити рачуна о реципроцитету до последњег детаља, врло је вероватно да ће и украјински мостови доћи на ред. Кијевску телевизију су већ ракетирали и изравнали баланс, успут били милостивији јер су убили само четвртину од онога што је убио НАТО 1999. кад је ракетирао РТС.

Кад се Украјинци окупе на мостовима, хоће ли се европске јавности уопште сетити српских мостова, или ће се једногласно питати „шта то Путин хоће"? Хоће ли Европљани потајно желети да Руси баце бомбу на украјинске мостове под живим украјинским штитовима и тако коначно докажу да су се као нација исписали из људског рода? Ако се рат буде вукао, није искључено да би им Руси могли учинити ту услугу.

Или ће европске јавности, као и у случају 1999. са Србима, мислити да кривица лежи на Украјинцима који су спремни да тону са својим мостовима?

Како год се посматра овај рат, овај напад Русије на Украјину, ако некоме недостаје јасноћа,  долази се до тога да је све питање тога ко коју нацију воли. С друге стране, јасно је да се нације не могу волети као велике групе. Интересантно, могу се мрзети in toto

Сходно томе, генерална љубав према Украјинцима која се разлива ових дана по европским јавностима је лажна љубав, антрополошки програмирана емпатија homo sapiensa према властитој врсти. Али би мржња према Русима могла бити искрена.

Какав немар Европљана да примете како је Русија раних деведесетих свесно, на самој себи, применила теорију о позитивним странама доброг пораза. И како су је дочекали?

Историјски гледано, довољно је трепнути да се пропусти период мира. News flash, цивилизација је управо трепнула.

Где је исток, пита Децијус, један у групи завереника који припремају Цезарово убиство. Не тамо где гледаш, одговара му brother-in-arms Каска. Збуњени Децијус пита „Да али, није ли исток тамо где свиће дан...?".

На то ће Каска суборцу из „да, али" клуба: Here, as I point my sword, the sun arises - „Тамо где је уперен мој мач, тамо излази сунце." (Шекспир, Јулије Цезар, 2.1).

Где год се погледа по Европи, свуда мачеви чекају нови дан.