У актуелном рату у Украјини, сви користе историју како би доказали да су на њеној правој страни. Раније се често говорило да победници пишу историју, док је у савременом свету историја нека врста манифеста, идеолошког начела с којим се иде у рат, и с којим се, наравно, у рату побеђује. Кад је твоја историја „исправна“, онда ти је и победа осигурана. Две супротстављене интерпретације историје украјинског народа и државе израз су две фундаментално различите политичке парадигме, које су се сада сукобиле у братоубилачком рату. Свака политика мора да има своју историју – и обрнуто.

Многи посматрачи примећују да је такозвани либерални светски поредак, настао падом Берлинског зида 1989. године и распадом Совјетског Савеза 1991, са избијањем рата у Украјини прошле недеље отишао у историју. Међутим, истим тим ратом историја се на велика врата вратила у свет геополитике.

То се дâ закључити из Путиновог говора од 21. фебруара, мање од три дана уочи почетка инвазије. Свесно исписујући нову епоху европске историје, Путин је говор о признању независности Доњецке и Луганске Народне Републике започео својом интерпретацијом модерне украјинске историје, и погубним последицама такве историје по Русију.

Основна претпоставка Путиновог наратива своди се на уверење о историјској нераскидивости украјинске нације од руске државе, а његова сврха је да потврди став да је совјетско стварање савремене Украјине урађено на штету Русије.

Укратко, руска позиција се своди на то да су Руси вековном борбом створили државе у свом окружењу, док су савремене границе бивших совјетских република створили комунисти како би те земље отуђили од Русије. Сугерише се да су бивше републике, а нарочито Украјина, вештачке творевине које би требало да буду захвалне Лењину, јер би њихови житељи без совјетског наслеђа и даље били Руси. По тој историји, комунисти су хтели да смање и оштете Русију, па су зато распарчали простор који историјски припада Русима. Јасне су паралеле са сличним наративима код разних балканских народа.

Оно што је битна разлика у односу на Балкан јесте присуство снажног контранаратива са Запада. Стручњаци за Источну Европу, украјински историчари и идеолози годинама позивају на историјску објективност, претпостављајући да историја може бити објективна категорија, па тако проналазе епизоде којима доказују да је украјинска нација веома стара, и кроз које историју Украјинаца и Украјине представљају као вековну борбу против страног јарма, како руског, тако у неким случајевима и пољског.       

Наравно, сваком озбиљнијем посматрачу је јасно да су оба наратива проблематична, и да су у својој суштини политички мотивисана. Међутим, оно што је битно у сукобу двеју историја јесте језик којим се те историје причају и употреба тих историја у објашњавању и легитимисању актуелних сукоба. Начин на који говоримо о историји често много мање говори о томе шта се заиста десило у прошлости, а много више о томе како бисмо волели да је прошлост изгледала да бисмо данас били оно што желимо да будемо. Историја је у том смислу често пројекција садашњице на прошлост, па и будућност. За ту историју је најмање битно оно што се заиста десило. И никога то тренутно не интересује.

Ако изузмемо чињеницу да је овај рат у Украјини заправо сукоб Русије и НАТО-а, или Запада, који се силом прилика дешава преко Украјине, у средишту историјског сукоба који траје већ скоро две деценије јесте питање природе украјинске нације, самим тим и Украјине као државе. Шта је дакле украјинска нација?

Конститутивни национални мит

Класичне теорије о нацији тврде да нацију између осталог дефинишу језик, елита која ствара културу и канон на основу историјских догађаја, и држава која то промовише  правећи од оног што је био народ - нацију.

Код Украјинаца је то од настанка независне Украјине 1991. године доста проблематично. Иако имају свој језик, велика већина украјинске културне и интелектуалне елите сматрала се ако не Русима, онда нечему најсличнијем Русима. Примера ради, највећи украјински писац свих времена, Гогољ, сва своја дела је писао на руском, укључујући Тараса Буљбу, историјску новелу о козацима, и при томе се и сâм сматрао припадником руске културе.

Још већи проблем се тиче историјске основе за украјинску нацију. Наиме, формативни мит Русије и Украјине је идентичан. Заснива се на Владимиру Великом, оснивачу Кијевске Русије, који је покрстио Источне Словене 988. године и основао град Кијев као колевку руског православља. Тек након монголске најезде руска држава се померила на север око Новгорода и такозваног Златног прстена Русије, градова Јарославља, Владимира, Суздаља, Костроме и, наравно, Москве. Одатле се вековима ширила до Арктика и Пацифика, удаљеног пола света.

У тим вековима руског ширења, Украјина, колевка руске државности, постаје буквално крајина, слично као што код нас реч „крајина" користимо за пограничне делове у Босни, Хрватској и око Неготина. Украјина је вековима била земља на крају руске и пољске државе.

Међутим, то никако не значи да је ово подручје било маргинално. Напротив, сукоби и сарадња између Русије и Пољске, као и између њих и Тевтонског витешког реда, литванске властеле, Хабзбурга, Татара, Турака, па чак и Фанариота, поред разноразних других у пролазу, довеле су до невероватне разноликости овог подручја.

Томе свему треба додати и Јевреје, којима је током Руског царства било дозвољено да живе једино у такозваном појасу насељавања (черта оседлости), који се махом налазио на територији савремене Украјине. С том огромном концентрацијом Јевреја се мора рачунати, као и са најромантичнијом и најопеванијом групом становништва - козацима.   

Козачка митологија и статус тампон зоне

Од свих ових историјских узора, данашњи Украјинци највише се позивају на козаке и воле да изводе своје митолошке корене из козачких полуорганизованих протодржава. Јасно је и зашто. Козаци су симбол слободе, словенско становништво индиферентно према религији или припадности неком од царстава, које слободно јаше непрегледним степама. Козачка митологија, народне песме, легенде и обичаји подсећају на наш епски циклус.

Међутим, козаци нису држава. Иако су вековима мрсили конце како Пољацима тако и руским царевима (довољно је поменути само Богдана Хмељницког), козаци тешко да нуде историјски узор за државност; они су више принцип анархије и хаоса. Колико год да је мит о њима романтизован, козаци су напослетку ипак великом већином пристали да служе руским царевима и постали део руске војске.

Ту долазимо до највећег проблема. Да бисмо могли да користимо историју као оправдање за данашње догађаје, та историја не сме бити хетерогена и компликована. Мора се свести на јасан образац, пријемчив и познат свима. Украјински наратив је ту превише разноврстан. Не постоји јединствен историјски оквир кроз који Украјинци могу да прате своју слободарску и државну традицију кроз векове.

Напросто, Украјина је увек била тампон зона између Русије и Европе. Тај статус јој је додељиван током целог 20. века. И по одредбама споразума у Брест-Литовску марта 1918, Украјинска Народна Република, прва и краткотрајна итерација украјинске државности, призната је као неутрална тампон држава између Совјетске Русије, још неудружене у СССР, и још постојећег Немачког царства. Украјина је, дакле, од самог старта схватана као крајина, земља на линији разграничења већих и јачих.

Совјетском победом над фашизмом почиње заокруживање садашње територије Украјине, које је додатно закомпликовало ситуацију. Од делова Мађарске, Чехословачке и Румуније, Украјина добија делове Галиције, Карпатску Рутенију, Буковину и, можда најзначајније од свега, од бивше Друге пољске републике добија Лвов, један од најважнијих градова за пољску културу и историју.

Управо су тим гурањем граница на запад после пораза нацизма у Украјину инкорпорирани крајеви с најразличитијим становништвом и обогаљени страшним злочинима, попут Бандериних. И управо у том крају су данас најприсутнији неонацисти и ревизионисти, мрски како Русима тако и Пољацима.

То ову садашњу ситуацију чини још парадоксалнијом. Русија у име ослобађања од нацизма најпре напада крајеве са становништвом које већински говори руски, док су Лвов и запад земље, где се налазе ти од којих Руси ослобађају, приказани као центар слободне Украјине.

Заокруживање данашње територије Украјине завршено је у доба Хрушчова припајањем Крима, „драгуља у круни Катарине Велике". Добар део историчара, чак и на Западу, признаје да није најјасније зашто је Хрушчов дао Крим Украјини. Једно од бизарнијих објашњења каже да је тим поклоном желео да обележи триста година присаједињења Украјине Русији.

Све у свему, Украјина је кроз векове по дефиницији била тампон зона, или тампон држава, између Русије и Запада. Тако је замишљена и 1991. године. Суштина руског историјског дискурса, али и геополитичког интереса јесте да очувају тај статус кво. А суштина Западног је да га наруше и одгурну границу руске зоне утицаја на исток. Где су у тој причи Украјинци?

Родно место украјинске нације

Од оних класичних теорија о нацији, једино што нам остаје јесте идеја о „свакодневном плебисциту" Ернеста Ренана. По тој идеји, много битније и од језика и од културе, историје, па чак и државе, јесте осећање припадања нацији. Дакле, нација постоји тамо где се људи осећају њеним припадницима.

Али чак и ту не постоји јединствен став. Вишевековна историјска померања у Украјини довела су до лингвистичке и конфесионалне разноликости која мање-више има географски карактер: исток говори руским и припада православној цркви, док је запад украјински и грко-католички или унијатски. До сада ништа осим држављанства није стварало осећај „украјинства" код становника Лвова и Харкова, на пример.

Да би се превазишло одсуство националне одређености, опет врло слично с догађајима у бившој Југославији, историчари и/или идеолози прибегавају буђењу осећања жртве. Страдање од заједничког непријатеља најпоузданији је елемент колективног сећања и кохезије. Жртва за слободу је родно место нације. 

Међутим, највећу жртву и највеће страдање Украјинци деле с Русима и Белорусима, данашњим агресорима. Ради се, наравно, о Другом светском рату, који је на територији Украјине имао епске пропорције, од Холокауста до уништења словенског становништва. Тако да ни највеће страдање у Другом светском рату не може бити само украјинско.

Стога ти историчари, тј. идеолози, инсистирају на оним искуствима и сећањима у којима су Руси непријатељи, науштрб ових где су Украјинци заједно с Русима ослобађали Европу. Зато је Холодомор, Стаљиново планско изгладњивање махом Украјинаца, данас формативни мит украјинске нације.     

Праве и погрешне стране историје 

Међутим, питање тога како се Украјинци односе према природи своје државе и нације сада је секундарно. Овај рат је рат између Русије и Запада а води се на украјинској земљи. Русија и Запад су, дакле, они који имају највише да добију или изгубе како у рату тако и у идеолошком и историјском прекомпоновању Украјине.

Ту долазимо до уплива историје у геополитику. Руси покушавају да исправе „погрешну" историју, док њихови НАТО непријатељи покушавају да открију „нову" историју, доказујући тиме да је досадашњи наратив све време био погрешан. Док Руси желе да крајње брутално покажу Украјинцима да им је судбина да буду тампон зона, Запад им обећава интеграцију, дакле слободу од руског утицаја, наравно не сад и не одмах, него онда и онолико када и колико им они кажу.

Ако говоримо о употреби историје у овом рату, оно што је посебно занимљиво јесте потреба обеју страна да докажу да су на правој страни те историје. Да би био победник, мораш имати силу целокупног историјског искуства иза себе. Раније се често говорило да победници пишу историју, док у савременом свету све више делује да је историја нека врста манифеста, идеолошког начела с којим се иде у рат, и с којим се, наравно, у рату побеђује. Кад је твоја историја „исправна", онда ти је и победа осигурана.

Обе интерпретације историје украјинског народа можемо схватити као израз две фундаментално различите политичке парадигме, које су се сада сукобиле у братоубилачком рату. Свака политика мора да има своју историју - и обрнуто.

У овом рату нападнута је и парадигма либералног светског поретка, која глобално доминира последњих тридесет година. Она подразумева да се политика и геополитика заснивају не на објективним интересима, него на вредностима, и то не само на демократији и људским правима већ на ширем пакету који укључују све од слободног тржишта до признавања права маргинализованим групама.

Поред тих углавном племенитих вредности, ова парадигма не само да подразумева него и активно намеће супериорност Запада у њиховом остваривању. Запад је тај који одређује шта је прихватљиво а шта није, и које су вредности цивилизацијске. Стога, ова парадигма претпоставља универзалност и негира постојање „објективних" националних интереса, али се истовремено имплицитно базира на свету у којем Сједињене Државе доминирају глобалном геополитиком и безбедносним структурама.

Другим речима, чак и ако нешто јесте у објективном интересу Запада, то није због тога што Запад има своје стратешке циљеве, него због тога што је то неопходно да би се оствариле цивилизацијске вредности. То најбоље можемо видети у терминологији која се користи у ратовима.

Наиме, скоро ниједан рат на свету, поготово онај који воде велике силе, не одвија се између суверених држава. Она земља која хоће да иде у рат никада не каже да напада другу суверену државу из својих интереса, што је био принцип све до друге половине 20. века, већ се увек ратује против терориста, нецивилизованих режима, кршитеља људских права, агресора, или сада у случају Путина и Украјине - нациста.

Бесмислена је тврдња да је целокупни украјински режим нацистички, исто као што је било бесмислено америчко оправдање за напад на Ирак, када су тврдили да Садам Хусеин поседује оружје масовног уништења, које до данас није пронађено. Када тврди да иде у „специјалну операцију" како би „денацификовао" Украјину, Путин је заправо прилично модеран - он напросто користи језик који се већ деценијама практикује кад год велика сила удара на непослушне где год они били.

Идентитет и реал политика

Међутим, духовни и вредносни елемент у либералној парадигми, колико год лицемеран, у оштрој је супротности с Путиновом реалполитичком парадигмом, која је углавном индиферентна према било каквим вредностима. Путин и Русија наступају с позиције нечега што личи на деветнаестовековну идеју о балансу између великих сила, који се остварује кроз „објективне" државне, националне и остале интересе, ако треба и ратом. Народи, градови, војске и државе су поља и фигуре на шаховском пољу, на коме велике силе и државници играју своју игру.

Као што тврди Џон Миршајмер (John Mearsheimer), истакнути представник реалистичне школе у политичкој теорији, у овој парадигми односи међу великим силама заснивају се на рационалној жељи да постигну регионалну хегемонију у међународном систему који није контролисан. Контролисати се може једино договором међу тим великим силама - у мултиполарном свету у којем силе једна другој признају своје домене утицаја.

И за једну и за другу парадигму је историја, као оно што се „заиста" десило, небитна. Либералној парадигми је историја оно што оправдава њихове цивилизацијске норме - сви догађаји који оправдавају развој света у том правцу се прихватају, док се ови други, који би могли да испричају другачију причу, углавном игноришу. Па је тако небитно што је Украјина скоро хиљаду година везана за Русију најтешњим могућим везама, небитна је и компликована и разнолика структура становништва, и као последица тога и историјско сећање Украјинаца. Једино је битно како отцепити Украјинце од Руса и како за то наћи историјско оправдање.

С друге стране, Руси су за очување статуса кво, као што видимо, спреми да изврше инвазију на оно што је вековима била најблискија, братска земља. Па Украјинцима због тога следује историјско „преваспитавање", у овом случају поновно успостављање претходног наратива, где се Украјина посматра кроз строгу дипломатску игру - судбина земље је да буде тампон зона између Русије и Запада.

Ту лежи и трагедија овог рата. Он се, на крупнијем нивоу, најмање тиче самих Украјинаца који у њему највише гину. Од Декларације у Букурешту 2008. године, којим је први пут званично предочена идеја да се НАТО може проширити и на Украјину, а поготово од Мајданског преврата 2013/2014. године, у украјинском јавном мњењу јача мишљење да њихова земља треба да се ослободи статуса тампон зоне.

Не улазећи у искреност Запада да интегрише Украјинце, за причу о историји украјинске националне свести најбитније је што је с Мајданом и Западним обећањима Украјинцима предочено да њихова слобода зависи од њиховог идентитета. Не можеш бити део Западне породице народа уколико не прихватиш њихову основну парадигму, а то се односи и на историју и историјски идентитет. Твој идентитет је последица твоје историје, па ако желиш да будеш слободан од Руса, и твоја историја мора бити ослобођена од Руса.

Земља између и чисти идентитети

Дакле, идентитетска неодређеност код Украјинаца нема нужно везе са Украјинцима. Она се заснива на много општијој формули: бити проруски настројен значи бити аутоматски антиевропски, и обрнуто: ако си проевропски, мораш бити антируски настројен. Напросто тако систем функционише, немогуће је комбиновати.

Ни ту се трагедија Украјине не завршава. Вековима се становници онога што се данас назива Украјина премишљају око тога ко су и шта су. Парадоксално, овај рат је за свега неколико дана разрешио те вишевековне дилеме. Тамо где је постајала несигурност и неодређеност у погледу националне припадности, украјинском народу статус нације сада је зацементиран.

Формативни национални митови су увек снажнији када су засновани на епској борби добра и зла. Досад су Украјинци своје највеће тријумфе, како војне тако и културне, морали да деле с Русима и Совјетима. Садашњи рат им даје самостални извор мита о борби и страдању за слободу. Чак ће и потенцијални пораз у овом рату у том смислу имати позитиван утицај на украјинску националну свест.

Док су Западне силе и Русија Украјинце држали у лимбу између идентитетских и историјских праваца, Украјина је била аморфна маса, монета за поткусуривање од 600.000 квадратних километара и 40 милиона становника. Тај статус кво је нарушен 2014. године. Манипулишући сновима Украјинаца о интеграцији у богато и сређено западно друштво, Запад је покренуо серију догађаја који се сада завршавају руском инвазијом. Овим процесом je Украјина заправо коначно постала независна нација. Да ли ће им то донети бољу и срећнију будућност? Неће.

За разлику од Европљана, који су се после двадесет година крвавих ратова у којима су листом учествовали тек сад сетили колико је рат ужасна ствар, макар народи с Балкана знају како се ти процеси (не) завршавају. Након братоубилачких ратова, бивши братски народи скоро никада не добијају „катарзу", нити бивају одвојени једни од других. То смо видели у распаду Југославије и то ће се највероватније десити и после овог рата. Украјинци неће бити удаљенији од Руса, нити ће с њима бити мање повезани; ипак већ хиљаду година живе једни с другима. Само ће се од сада активно мрзети.