Историјска политика се бави тиме како нације памте, теорија сећања како заборављају. То се сабира у простору којим шпартају „мнемонички ратници“ као контролори памћења и заборава, набилдовани у сврху туче. Меморијални музеји новије историје су њихово природно станиште у којима су конфликтни концепти хијерархијски раслојени са циљем „стварања нације“, односно моралног подебљања оснивачких националних митова... Европа је тако раних деведесетих заборавила да буде антифашистичка. Зашто и како, о томе говори књига Љиљане Радонић „Други светски рат у постсоцијалистичким музејима“.

Зашто се у Европи тренутно кокетира са новим ратом као едукативним моментом у коме би Русија била натерана да прихвати „европске вредности"? Зато што су европске нације заборавиле шта је рат: западне га се сећају кроз универзализацију Холокауста, источне кроз европеизацију руске претње. Тамо где бинарно кодирање тог типа није могуће, као на примеру Јасеновца, тестира се стари мит југословенских надреалиста о „месту светлости". У књизи Други светски рат у постсоцијалистичким музејима (De Gruyter, 2021) Љиљана Радонић (1981), професорка на Институту за политичке науке Универзитета у Бечу, прати везу између политике, сећања и употребне вредности музеја у националним дискурсима „уласка у Европу".

Времена се мењају. Не тако давно ценили су се хероји, данас су колективне аспирације друге, сви би хтели да буду жртве. Од Европе хероја, дошло се до Европе жртви. Мнемонички ратници убирају политичке дивиденде на крв својих нација. Књига Љиљане Радонић је о томе како су меморијални музеји Другог светског рата постали теретни коњи нове парадигме.  

Полазна тачка књиге је такозвани „memory boom", друштвени процес из осамдесетих година махом везан за такозвану „стару Европу", или ЕУ пре источног проширења 2004. године. Фокус на сећање и обележавање прошлих догађаја је осамдесетих ођедном изронио из пригодничарских, променљиво херојских и покајничких комеморација, те постао битка за чисту савест. Убацивање Акропоља у пиктограме и клечање испред Варшавског гета више није било довољно. Европљани су изашли из историјског фоклора и укрцали се у вагон историјске политике.

Сукцесивно од 2004. (три балтичке државе и Пољска, Чешка, Словачка, Мађарска, Словенија, Малта и Кипар), преко 2007. (Румунија и Бугарска) до последњег проширења 2013. (Хрватска), нове чланице су не само преузеле тај тренд живе историје, већ су га у наставку прошириле до неслућених размера активизма, пробране прошлости и хировитог заборава. Опис тог процеса је, најкраће могуће речено, тема ове књиге.    

Од 2013. је ауторка, унутар истраживачког пројекта Аустријске академије наука и низа научних фондова ЕУ, путовала по „новој Европи", проводила време и живот у меморијалним музејима Другог светског рата. У резултату, то је једна од ретких књига која напушта уобичајену поделу Европе на Исток и Запад и преокреће је у интересну географију Севера и Југа. Кроз анализу „сталних" поставки и њихове смене, упоређивањем изложбеног дизајна, естетике и драматике, дискурзивном анализом пратећих публикација, Радонићка тражи одговор на надређено питање о политичком и идеолошком карактеру ЕУ сада и овде.

Политика сећања, или теорија пре језика  

У првих педесет страница тема се сигурном руком ситуира у теоретски и методолошки оквир „memory booma-а". О термину се може разговарати, он није фиксан, иако његово значење јесте - сећање набилдовано у сврху туче. Или другачије а исто: хијерархијски раслојена меморија конфликтних концепата са циљем „стварања нације", односно моралног подебљања оснивачких митова нације.

Радонићка бира „memory boom", легитимно би било и „memory turn", „history turn", окрет/преокрет у колективној меморији, онако како су се „турнови" усталили у низу кованица у двадесетом веку, у типу као „linguistic turn", „visual turn", „pictorial turn" и слично.

Највећи део, скоро 250 страница, конципиран је емпиријски и прати стање ствари, свести и сећања у десет појединачних институција. Од севера ка југу: Музеј окупација Вабаму у Талину (Естонија); Музеј окупације у Риги (Летонија); Музеј жртава геноцида у Виљнусу (Литванија); Музеј Варшавског устанка (Пољска); Меморијални комплекс Терезијенштат (Чешка); Музеј националног устанка у Банској Бистрици (Словачка); у Будимпешти два: Кућа терора и Музеј Холокауста (Мађарска); Музеј савремене историје у Љубљани (Словенија) и Меморијални музеј Јасеновац (Хрватска). Румунија и Бугарска немају музеје новије историје, што је тако гласно и речито одсуство, да је добило посебно поглавље у књизи.

Посматрајући њихову функцију у темељном националном миту, хијерархији видљивости патње и жртве, злочина и злочинаца, музеји су категоризовани по типу комуникације са Европом. Методолошки темељно - што је разлог да емпирија заузима највећи део простора у књизи - ауторка тумачи поставке као разговор са „Европом". 

Тако је направљена и периодизација материјала - време до 1989, када се сања о „Европи", деведесете као припреме за „Европу", прва деценија новог века као улазак у „Европу", и друга деценија као окретање „Европе" на главу.

Европа са којом „нови" разговарају је двострука. То је најпре ЕУ као реално постојећа политичка асоцијација, или, без обзира на чланство, Европа свакодневног искуства. Корак изнад, комуникација се подиже на симболичку Европу, на идеју културно и вредносно узвишеног, онако како се она развијала од антике, преко ренесансе, до доба просветитељства и рационалности, те нашла јадан крај у нацистичкој индустрији масовне смрти.

То би било класично тумачење европског узлета и пада на основу теорије Адорна и Хоркхајмера из Дијалектике просветитељства. Љиљана Радонић показује шта је било касније, након што је Европа затворила странице Адорнове књиге.  

Читава акробатика постсоцијалистичких музеја се у ствари фокусира на ту једну, специфичну епизоду цивилизацијског прекида у дугој историји Европе, на Други светски рат. Како нацисти нису ратовали сами, већ су уз себе имали каталог сарадника, од колаборационистичких снага и интегрисаних војних јединица, до квислиншких режима и читавих држава као у случају НДХ, нације су се нашле пред изазовом селективног сећања и заборава.

Главна подела коју Радонићка уводи заснива се на комуникацији нација са Европом, односно са оном у коју се улази (ЕУ), као и са симболичком Европом коју никад нису напустиле, или коју никад не би напустиле, да их Руси нису на то натерали.

Призивање Европе vs. подучавање Европе

Једна група музеја ради оно чему Радонићка даје термин „призивање Европе" (Anrufung Europas): „Те све скупа државно финансиране институције, пре свега Меморијални центар Јасеновац, Музеј словачког националног устанка у Банској Бистрици и Музеј Холокауста у Будимпешти, преузимају делимично или у потпуности естетику 'западних' музеја Холокауста, као и фокус на индивидуалне жртве. Они посвећују јеврејским и ромским жртвама довољно простора, чиме реагују на ширу 'европеизације сећања'. Те институције се експлицитно стављају у контекст 'интернационаних захтева' и 'европских стандарда', чиме се доказује 'зрелост' за улазак у Европу."  

Друга група музеја у први план истиче патњу коју су нације доживеле под Совјетима и државним социјализмом. Од Европе се тражи, скоро изнуђује признање да је стаљинизам био главно зло Другог светског рата, не нацизам. То су музеји окупација у Риги, Вилнусу, Талину и Кућа терора у Будимпешти: „Они Европу не призивају у смислу судије који ће одлучивати о зрелости и спремности тих нација да уђу у 'Европу', већ од 'Европе' захтевају и инсистирају да призна њихове националне патње под совјетском окупацијом 1941, и другом од 1944."

Укратко, прва група музеја призива, моли и „додворава се" Европи, некад неспретно или зеру неискрено, али увек ентузијастички спремна да демонстрира зрелост својих нација кроз низ мањих и већих домаћих задатака. Друга група напротив захтева, уцењује и приморава Европу да призна њихове респективне националне патње као узус и меру патње уопште, те да их морално обештети и позлати.   

Радонићка тачно показује, не увек експлицитно, чешће индукативно-дедуктивно, од чега пати данашња ЕУ: у Другом светском рату нису свима главни непријатељи били нацисти. Некима су главни непријатељи били Руси, до мере да су спремни да читав оснивачки мит Европске уније - а он се и даље формално изводи из победе над нацизмом и фашизмом - преокрену у борбу против Руса некад, сада и увек.

Невоља 1: Не само да се ЕУ-Европљани нису борили на истој страни, што није спорно, већ ни у истом рату.

Невоља 2: „Нови" су апроприрали оснивачки мит ЕУ и извршили отмицу Европе, онако као што је својевремено олимпијски бог Зевс отео принцезу Европу.

Са те две невоље на делу, пуно детаља из ЕУ свакодневице постаје јасније: од балтичког „дражења" Русије, преко усташке комеморације код Блајбурга, драматургије холивудског филма у Музеју Варшавског устанка у Пољској, до „missing museums" у Софији и Букурешту.

Немачки „Historikerstreit" и уземљење Холокауста 

Како је дошло до замене теза унутар ЕУ, како су се трендови преокретали, а Холокауст прекрајан тако да у статистику жртава прими и оне који су активно суделовали у његовом спровођењу, Радонићка компактно објашњава у теоретском делу, а затим илуструје у емпиријском.

Осамдесетих је у „старој Европи" почела битка за будућност преко екстернализације одговорности за прошлост. Немачки „Historikerstreit" (свађа историчара) из 1986. је био први у том тренду. Но не треба бити искључив, историја је тих година свуда постајала отворена и циркуларна, одједном ослобођена хегеловских окова који су је држали на праволинијској траси. И Југославију је тих година захватио „memory boom", који се у наставку претворио у бум-бум.

Глобални омотач читавог тренда долази из Сједињених Држава у форми универзализације Холокауста. Најкраће речено, сингуларни Холокауст над Јеврејима у Другом светском рату посматра се као тачка на сву претходну историју и катарзични моменат новог почетка. Кад је тај тренд прешао Атлантик, почела је његова европска обрада; тачан термин би био европеизација Холокауста.

Немачаки историчар Ернст Нолте је у јуну 1986. објавио чланак где је Холокауст објаснио као реакцију националсоцијалиста на претходне масовне злочине и гулаге стаљинизма. Тиме је сингуларни Холокауст постао холокауст, (ὁλόκαυστος/холокаустос), било која трагедија већих размера, а не специфично јеврејска. Јавио се Хабермас и критиковао Нолтеа због отвореног ревизионизма којим се екстернализује немачка одговорности за ратне злочине, у смислу: сви су убијали. У дијалог су се укључили и други историчари, свађа је трајала годину дана и ушла у анале као „Historikerstreit".    

Из те свађе су поступно произишла два нова теоријска крака - „историјска политика" (Geschichtspolitik) и „теорија сећања" (Gedächtnistheorie). Први, историјска политика, представља државно контролисани поглед на националну историју и путеве који воде до канонизоване верзије. Захвата се национално релевантна историја са намером/предумишљајем да се створи традиција, учврсти колективни дентитет и креира политички легитимитет. Шифра: Historikerstreit.

За разлику од историјске политике, теорија сећања се више бави формама заборава, кроз измештање, потискивање, манипулацију, уништавање, пробирање, селекцију, замену и ре-интерпретацију. Шифра: Пјер Нора, Јан и Алајда Асман.

Историјска политика је о томе како нације памте, теорија сећања о томе како заборављају. Једно плус друго се сабира у memory boom, простор којим шпартају „мнемонички ратници" као контролори памћења и заборава. Музеји новије историје су њихово природно станиште. 

Како је Холокауст постао тесан за све

Шта су направили „нови Европљани" кад су збацили државни социјализам и руску контролу? Њихови „мнемонички ратници" из политике и науке су врло добро схватили да је Холокауст у међувремену - не одмах од 1945, али поступно од осамдесетих - израстао у негативни оснивачки мит ЕУ, уопште Европе.

Против Холокауста се није могло фронтално, али је нађен индиректни пут, тако што је појам присвојен за властите националне циљеве. Холокауст је деконтекстуализован и претворен у универзални контејнер за сећање различитих жртава и група, између осталог и оних који су суделовали у Холокаусту, али су после пали као жртве државног социјализма, комунистиких чистки, гулага и затвора. Сви су умирали „као Јевреји", и заклани и кољачи. У таквом дискурсу нема више ни Јевреја ни Немаца, ни колаборациониста ни партизана, ни усташа ни Срба испод Козаре - само „људи који су патили" самлевени у коштано брашно.

Амерички теоретичари универзализације Холокауста (као, на пример, Данијел Леви и Нејтан Шнајдер) крајем прошлог века су заступали позитивно тумачење тог појма, да он, маркирајући катарзичну Нулу новог почетка, смањује моћ националних држава. Да ће нам он, поетски речено, подићи поглед са крваве земље. У стварности, догодило се супротно - од „универзалног", Холокауст је постао „ничији", а кад је тако постао ничији, онда је рашчерупан од националних перспектива постсоцијалистичких земаља.

Холокауст више није био јединствен, већ је уграђен као епизода у антитоталитарни наратив. А антитоталитарни наратив је дефинисан као борба против Совјета/Руса и њихове контроле до 1989. Јевреји су патили, али нико тако као Литванци! 

Будимпештанска Кућа терора већ на фасади зграде - успут, под Хортијем одузете од једног јеврејског сликара и никад реституисане - симболички изједначава совјетску црвену звезду и стреласти крст мађарских колаборациониста „Пфајлкројзлера". Да је и Хорти био колаборациониста пре њих („Пфајлкројзлери" су дошли на власт у октобру 1944), то поставка замагљује. 

Или, посебно је тежак случај са Музејом жртава геноцида у Виљнусу основаном 1992. године. Смештен је у згради у којој је КГБ имао централу 1940, немачки Гестапо затвор 1941-44, па онда опет КГБ после 1944. Од свега тога је Музеј, отворен 1992, имао фокус искључиво на две совјетске окупације. Нацистичка није уопште третирана као окупација.

Иако су литвански губици под нацистима четвороструки у односу на оне под Русима, „геноцид" се односи искључиво на совјетски период. Иако је због броја Јевреја Виљнус назван „Северним Јерусалемом" (Хана Арент), за њих нема места у геноциду над литванском нацијом.

„Нека имена литванских патриота, стрељаних у овој згради КГБ-а, буду сведочанство да су испунили дужност према домовини, њеној части, слободи и независности", стоји на зиду музеја у Виљнусу. Следи листа, а међу њима и име Јонаса Норејке, активног нацистичког колаборационисту, убијеног од Руса 1947. године. Борба против Руса поништава ранији грех убијања Јевреја. То су индулгенције у цркви звоника забоденог у земљу.  

Ништа не сме да омета жртвени наратив већинског становништва. У националним историјским наративима, геноциди су тесне собе.

Мрак историје: Јасеновац као „место светла"

Радонићка је докторирала у Бечу са темом „Рат за сећање, хрватска историјска политика између ревизионизма и европских стандарда". Јасеновац је једна од њених ужих специјалности. Неофашистичке, уопште ревизионистичке тенденције на Балкану такође. Када је аустријски парламент прошле године сазвао Комисију експерата за забрану неоусташког скупа у Блајбургу, професорка Радонић је била члан.      

У књизи Други светски рат у постсоцијалистичким музејима она ставља Јасеновац у шири ЕУ контекст. А какав је тај контекст, исцрпно се објашњава на скоро три стотине страница - или замагљено симболички (призивање Европе, домаћи задатак), или отворено ревизионистички (уцењивање Европе: наше жртве, остале стој).

Да се на случају Јасеновца само решава питање европеизације Холокауста, хрватске власти би се лакше носиле са изазовима. Нацисти су убијали Јевреје, усташе су нацистима само чиниле услугу - школски пример екстернализације одговорности, као у музејима осталих постсоцијалистичких земаља. Али, усташе су убијале Србе у Јасеновцу, и то пре свега цивиле. „Политичких" је било мало, убијало се по расном принципу, не у индустрији смрти као у Аушвицу, већ у мануфактури смрти.

Од свих колаборационистичких режима, једино су Хрватска и Румунија држале властите концентрационе логоре, сви остали су само испоручивали у немачке.

Да тренутна поставка од 2006. изгледа као одјек оне у Музеју Холокауста у Вашингтону, то јест да визуелно прича једну, а кроз факте другу причу, ауторка за то наводи неколико разлога.

Главни је тај да је Загреб у раној фази, на Туђманову иницијативу, намеравао да Јасеновац претвори у споменик „за све жртве", станиште за млевено коштано брашно. „Сви су се борили за Хрватску на свој начин" - и усташки кољач, и петогодишње Српче с Козаре. Под притиском Израела и ЕУ, од тога се одустало, али су хрватски ревизионисти уз покровитељство Сабора за утеху добили комеморацију у Блајбургу као истурено одељење осујећеног „мешовитог" Јасеновца. Блајбуршки yin за јасеновачки yang.

Други разлог је да се и у српском дискурсу Јасеновац користио и користи у духу историјске политике. Најпроминентније преко подизања бројева српских жртава на 700.000, иако научно утемељени извори (Богољуб Кочовић 1985, Владимир Жерјавић 1989, Јад Вашем, Центар Симона Визентала) - говоре о 100.000. Што је исто ужасавајуће много, несумњиви холкаустос по старогрчком изворнику!

Ту спада и случај фалсификованих фотографија, на пример у књизи Драгоја Лукића (Нишро, 1986), у другој сталној поставци из 1988, или у путујућој изложби Антуна Милетића и Драгоја Лукића из 1986. У свим тим приликама се користила „педагогија брда лешева" (Радонић), што би одговарало драматуршком типу музеја у Будимпешти и Варшави, али с једним великим проблемом: добар део фотографија, иако аутентичне по себи као фотографије, нису уопште потицале из Јасеновца.

Трећи велики разлог који Радонићка наводи има везе са општим сфуматом у коме је Јасеновац држан после 1945. године. Најпре у идеолошком од стране југословенских (да, и српских!) комуниста, али, можда још горе, у поетском сфумату надреалиста, пре свега самог аутора јасеновачког „Цвета", Богдана Богдановића.

Свако мало се неко, сад обично са хрватске стране, закачи за тај стари надреалистички мит о Јасеновцу као „месту светлости". Последњи пут бивша директорка Меморијалног комплекса Јасеновац Наташа Јовичић, кад јој је пред очима лебдело преуређење музеја у „тип куће Ане Франк".

Ако ишта, јасеновачки genius loci сигурно није „место светлости" и не држи много до надреалиста. Кад у сутон упали сто хиљада свећа, прође му воља за поезијом.    

Европа је раних деведесетих заборавила да буде антифашистичка. Зашто и како, о томе би и заинтересовани српски читалац могао да потражи одговоре у књизи Љиљане Радонић, ако се у Београду нађе преводилац и издавач.