На вест о почетку изградње београдског метроа, гласови подршке су ретки. Једни се жале због београдизације Србије, други због пренамене земљишта, уништавања природе, „отрова“ и „зла“ промена, бетонске кошуље преко ствари зелених, земљаних, дрвених и минералних. Њихове критике се сумирају под поклич: „Заставите инфраструктуру!“

Београд дакле добија метро. Коначно. Издалека пратим страсти и свађе око почетка радова на првој линији, читам коментаре на социјалним мрежама где се ретки гласови подршке броје на прстима неколико рука.

Толеранција за критике и закерања ми је никаква. Неки се жале: опет Београд, само Београд, као да би траса требало да иде до Ниша, као да је метро крив за феномен „београдизације" Србије.

Други се жале због пренамене земљишта, уништавања природе, „отрова" и „зла" промена, бетонске кошуље преко ствари зелених, земљаних, дрвених и минералних. Њихове критике се сумирају под поклич „Заставите инфраструктуру!" Кад говоре о екологији, мисле у ствари на ванпарламентарну смену политике. Кад говоре о политици, мисле на замрзавање сваке инфраструктурне промене. Сваки трошни зид њиховог детињства мора да остане на мапи њиховог одраслог беса.

Највише ме збуне они чије реакције почињу са „...па зар немамо неку другу пречу потребу од метроа?" Имамо, имамо, поштовани. Од кад знам, то је генерички процес унутар доброг дела српског бића - то да у Србији ништа не ваља - ал' тај који крене да нешто промени, е тај мајци одмах добије хор гласова: „Па зар немамо неку пречу ствар?"

Између тврдоглаво гајених парадокса „Овде ништа не ваља, али ништа не дирај" и „Хитно нам треба промена, ал' ништа не дирај", протиче трагика српског каскања за развијенијим европским економијама. Нема другог разлога, барем не тог ранга.    

Смисао метроа

Сећам се разговора седамдесетих међу пријатељима и суседима. Ја о метроу: гледам трасу испод седам београдских брежуљака на путу до мог Жаркова, ментално се спуштам покретним степеницама у станицу у Трговачкој, сву облепљену плакатима „боље гроб, него роб", „боље роб традиције, него гроб напретка" и слично. А моји саговорници о томе како метро нема смисла јер се гради дуго. Најмање 20 година.

Само за поређење: тад кад је Београд први пут почео да прави планове за метро, године 1968, Беч је почео изградњу прве линије за градски U-Bahn, метро, тубе, како се коме свиђа. Тада почео, данас има 83 километра метроа, и још полако додаје по који километар. И није свих 83 километара подземно, 50 одсто је део површинске железничке мреже.  

Од онда је прошло више од четрдесет година, али аргументација српских критичара се нису много промениле: Само ништа не дирај, нема везе што није добро.  

Српске власти су хронично неефикасне. Кад се случајно нађе нека која није, треба је ванпарламентарним притисцима, демонстрацијама, бесом праведничким, пресецањем инфраструктуре, опструкцијом економије, свађама о метро-траси, силом претворити у неефикасну. А кад је претворимо у неефикасну - то је онда лако, ајме дивоте, то препознајемо, ту се сналазимо! 

Еко-држава Жарково     

Од краја шездесетих до почетка осамдесетих живела сам у еколошкој држави Жарково. Доселили смо се 1968. из невероватно заосталог Зворника, који је тада по свему имао изглед босанске касабе.

Долазак у Жарково је био шок по много чему. Како сам тек излазила из нижих разреда основне, еколошка свест ми је била ниска, што је још једна срамота за тадашње комунистичко школство. Зворник је био ван света и времена. Учитељи су предавали закључно са петим основне, чак су се водиле локалне битке да им се поље рада прошири и на шести разред.

А тек зворнички однос према природи, недопустиво! Једини додир с њом је била настава из познавања природе и друштва, кад су нам везивали пионирске мараме. Или кад би нас са школом водили на излет у Глумину или Козлук и тамо пекли прасе за нас неосвештене хришћане и јагње за свесне муслимане. Наравно, није друштво за све криво, могли смо и сами да развијемо осећај за природу кад смо се играли „лимуна и наранџе" по Гробницама, зеленој узвишици изнад града, или се на катран-црним унутрашњим гумама од камиона спуштали низ Дрину, али, срамота ме је да признам, ми нисмо знали да је то природа!

За награду - сад се са овом свешћу питам а за коју то награду! - спуштали бисмо се до посластичарнице „Код Даута" на баклаву и бозу, или шампиту и лимунаду, лети на сладолед скромног избора. Ванилија или лимун, или иди кући. Пут до Даута је био асфалтиран, нисмо морали ни да скидамо ролшуе. Повремено су поред Даута тутњали камиони на путу до фабрике глинице, али, колико се сећам, сви смо им утекли. Сви, осим јадног Велизара-Дулета Шаркића, с тим да се то не рачуна јер није носио ролшуе.

Поента је: асфалт! Не само до Даута, све је по Зворнику било ту и близу, све асфалтирано, поплочано, опрано и суво, не могу да се сетим да сам икад газила по блату. Ђаци-пешаци који су долазили из околних села сигурно јесу, али ми, деца из центра тог малог урбаног гнезда од тада вероватно 5-6 хиљада становника, ми смо газили по забетонираном и асфалтираном Зворнику. Грета, где си била да нас просветлиш...

Имали смо биоскоп, до кога су опет водиле поплочане стазе. У музичку школу се такође могло чистих ципела. Истина, ја не, мене су избацили одмах после прве године као изразито неталентовану за клавир. Али да сам имала музичких склоности, тамо бих блистала у црним лакованим „Mary Janes" ципелицама које нисам имала.

И онда, након тако еклатантног занемаривања природе, долазак у чисто Жарково! Кукурузи два метра око наше куће, пшеница лево, нигде улице, чак ни као просечене трасе. На прву кишу, блато, блато, свуда око нас. Успут, Јосипа Лисац је идеју за стих „магла, магла, свуда око нас" украла из мог жарковачког дневника, тек да се зна.

Београдско блато

Не само да сам се у Жаркову срела с природним, непокривеним тлом, већ и потпуно новим друштвеним поделама. У Зворнику смо се делили на Србе и муслимане, при чему смо под „Србима" схватали све који нису муслимани, што на сву нашу провинцијалну еко-заосталост само показује да нам је фалила и национална свест.

У Жаркову сам морала да разрадим нове категорије дистинкције. Прва и непосредна је била подела на „староседеоце" и „дошљаке"; друга је била на „Жарковчане" и „Београђане". Трећа је била на оне који представу у Народном позоришту могу да гледају до краја, и оне који трче на последњи аутобус у 22.10 из Гепратове за Жарково. 

Београд је био тако далеко, много даље него кад сам живела у заосталом Зворнику. Први пут кад сам аутобусом 31 отишла до Београда у мојим гуменим чизмама, истина ме згромила. Открила сам да Београђани не носе гумене чизме као ми Жарковци! Схватила да се шетају по асфалтираним улицама, поплочаним тротоарима и трговима, неки чак и у сандалама. Истина, и онда се ту и тамо чуло за неког Београђанина који би се спотакао о неравнину, упао у неосигурани испуст за подрумски прозор, превидео расклимани шахт, пао и сломио ногу. Али ципеле, оне би му и у таквим, по свему жалосним инцидентима, остале суве. Можда разбацане, вероватно у стању које би захтевало мало фарбе и четке, али дефинитивно суве.

Баново Брдо је било мој велеград. Али и тамо сам повремено стизала блатњавих ципела. Кад почну јесење кише, више ме нико не би звао на журке. Из увиђавности, да ме не повреде. Тек кад стегне први мраз, Брђани би ме вратили на листу.

То је било време кад сам развила отежану комуникацију с мојом непосредном околином, да се уствари више никада потпуно не извучем из дуге историје неспоразума. Моји родитељи су имали представу да су ме из заостале провинције довели у Београд. Ја сам мислила да су ме из града довели у село. Моји наставници у жарковачкој школи су такође ширили погрешну информацију да је то београдска школа. Из моје логике, било ми је нејасно како су они уопште дошли до идеје да је то Београд? На земљаном путу до школе бих пролазила поред кукурузних њива, свињаца и кокошињаца, пси су ме некад јурили до школског дворишта, и питала се: ма где је ту Београд?

Права траума је дошла кад сам на нашој тераси, с дивним погледом на поље заталасане пшенице пред залазак сунца, читала Зелену реку - црвену реку, дечји роман Берислава Косиера из 1962.

Прича је то о једном дечку с београдског асфалта, чија породица у априлу 1941. бежи из бомбардованог града од Немаца. И путују они тако из Београда, возом, дресином, неким бусевима типа ко-то-тамо-пева, воловским колима и пешице, путују месецима и „онда тако стигну у то село Жарково", каже Косиер.

Сањала сам да се вратим у еколошки заостали Зворник пун бетона и асфалта, где си за три минута до сладоледа, за десет до биоскопа, а за петнаест до позоришта кад нам у госте стигне велепродукција из Шапца.

И зато: зауставите београдски метро! Не допустите да крак прође поред Трговачке! Путујте аутобусима до центра Београда, уским грлима поред Сајмишта, сатима кроз Сарајевску, уживајте у гужви, лаганом ритму и бесплатном разгледању града.

Чисто Жарково нема цену. Чак ни сад кад је и оно забетонирано, асфалтирано, начичкано архитектонским стилом византијске фантазије, некад згурано да људи из две куће код отвореног прозора могу рачунати да седе на заједничком ручку.

Боримо се за заосталост, јер се тиме боримо за властиту децу! Затрпајмо руднике, пресецимо ауто путеве, заборавимо метро, закрчимо мостове који су још проходни.  

Јер кад у Србији ничег нема, онда је из ње лакше отићи.