Док су поратни немачки канцелари Аденауер и Кол у својим дугим мандатима обликовали историјске догађаје - Аденауер стварање Европске уније, а Кол немачко уједињење - Меркелова није била канцеларка у време када се одлучивала судбина земље, али је не мање заслужна за стабилизовање и успон Немачке у Европи и свету. Хенри Кисинџер је давно написао да Ангела Меркел савршено изражава своје време које је брзо, сложено и обележено великом несигурношћу, од прве финансијске кризе па до пандемије короне.

Када после 26. септембра буду завршени парламентарни избори у Немачкој, они ће дефинитивно значити крај епохе Ангеле Меркел у немачкој и европској политици. Окончавајући свој мандат од 16 година, Меркелова је међу најдуговечнијим светским државницима, после Лукашенка, Путина и Ердогана, с тим што се значајно разликује од њих. Историји ће требати неко време да донесе свој суд о њој.

Ангела Меркел је велика немачка канцеларка и „велика мајка" како су је често називали, са особеним личним стилом, иако су је, с друге стране, описивали и као „канцеларку без народа", „половичну канцеларку", „владарку замка", „малодушну Ангелу", без подсећања на неку од акција које су обележиле њено деловање, попут спасавања евра, прихватања емиграната, напуштања нуклеарне енергије, вођство Немачке у Европској унији или владање преко „великих коалиција".

Славни немачки писац Мартин Валзер (94) је пре неколико година у есеју за Шпигл писао о лепоти канцеларке Ангеле Меркел, која га је „завела", што је стајало и у наслову чланка. Валзер је објаснио да је сматра "лепом" јер не говори као други политичари који једноставно уче реченице напамет и увек знају шта ће одговорити и пре него што им се постави питање. „То им чини лица тако јаднима", рекао је Валзер, „док њено лице, насупрот томе, одржава ствари узбудљивим за публику... Она не говори никакве фразе, зато су њене реченице увек веродостојне, без обзира на тему. Са госпођом Меркел сведоци смо како се дух и природа спајају, и управо је зато лепа."

Док су поратни немачки канцелари Аденауер и Кол у својим дугим мандатима обликовали историјске догађаје - Аденауер стварање Европске уније, а Кол немачко уједињење - Меркелова није била на челу Немачке када се одлучивала судбина земље, али је не мање заслужна за стабилизовање и успон Немачке у Европи и свету. Немачка је имала и друге несумњиво значајне канцеларе, попут Хелмута Шмита или Вилија Бранта који су учинили важне и значајне ствари, али нису били те среће да их историја куцне прстом по рамену и да им да прилику да иза њих остане доиста велико дело.

Немачки историчар Херфрид Минклер сматра да главни критеријум оцене канцелара треба да буде испуњавање зацртаних циљева, и у том смислу разликује максималну и оптималну верзију. У првом случају оцењује се у којој мери је одређени политичар остварио планиране задатке, а у другом колико је био у стању да искористи могућности које су му стајале на располагању. Он сматра да је Ангела Меркел практично једини немачки канцелар који се не уклапа у ту формулу. Она није давала снажна и велика обећања. Због тога је он назива „канцеларком могућности".

Хенри Кисинџер је давно написао да Ангела Меркел савршено изражава своје време које је брзо и сложено, обележено великом несигурношћу, од прве финансијске кризе па до пандемије короне. Управо је Меркел у јануару 2019. године у присуству Хенрија Кисинџера добила награду која носи његово име.

Славни дипломата није заборавио тада да истакне да је немачка канцеларка играла велику улогу у „подстицању снажног трансатлантског дијалога током три веома различите америчке председничке администрације".

Партијски успон

Ангела Меркел прва је канцеларка са источнонемачком прошлошћу која је 20 година била лидер најјаче немачке конзервативне политичке партије, чији су успеси били, и у многоме остају, њена лична заслуга. Њен стреловити успон и за многе неочекивана политичка каријера, феномен је сасвим особен у немачким, али и европским оквирима.

Родила у породици протестантског свештеника у Хамбургу, што јој је дало уверење о важности јудеохришћанског идентитета Европе, одрасла је у Источној Немачкој и са 36 година постала министарка за питања жена и омладине у првој влади уједињене Немачке, а да пре тога није имала значајну политичку нити партијску каријеру. Њен покровитељ Хелмут Кол и будући противник Герхард Шредер у том добу већ су имали партијско-политичка достигнућа која су најављивала њихов пробој у врх немачке политике.

Није припадала ни групи младих демохришћанских политичара - Роберт Кох, Кристијан Вулф, Ханс Петеринг, Гинтер Етингер и још десетак других -  који су током путовања Јужном Америком 1979. потписали „Андски пакт" у коме су обећали да неће један другом стајати на политичком путу. Сваки од њих стигао је касније на значајне политичке позиције, почевши од Вулфа који је био председник Немачке и који је Меркелову и обавестио о постојању овог пакта, Петеринга који је био председник Европског парламента, до Етингера, вишеструког европског комесара. Могуће је само претпоставити колико је било тешко жени која не припада овој групи да се успне на врх партијске и државне немачке хијерархије.

Изборне победе

У време њеног мандата Немачка је повећала бруто друштвени производ са 2.288 на 3.336 милијарди евра, а степен задовољства животом порастао је са 7, на 7,4 на западу, и са 6,3 на 7,2 на истоку Немачке. У три мандата била је у коалицији са Социјалдемократском партијом (2005 2009, 2013 -2017 и 2017-2021), док је 2009-2013. била у коалицији с либералима. 

Мартин Шулц, социјалдемократски кандидат на изборима 2017. присећа се да је Ангела Меркел током изборне кампање свуда летела канцеларским авионом и да је имала подршку владиног апарата. „Она је са оправдањем да је канцелар увек на дужности, изборну кампању водила из  Канцеларамта у Берлину", прича Шулц.

Шулц је један од многих мушкараца који је током две деценије изгубио у судару са Ангелом Меркел. На почетку био је то Фридрих Мерц, на крају Шулц, а између Герхард Шредер, Франк Штајнмајер, Пер Штајнбрик. На крају, победница је била Меркелова. Она је снажно преокренула трендове у власти и моћи на женску страну, показујући истрајност и снагу, али и кудикамо већу солидарност него што је мушкарци показују. Ипак, у такозваном женском питању, она се држала увек неутрално.  

Три категорије губитника

У протекле две деценије, Ангела Меркел је створила три категорије губитника. Прву чине они које је победила на изборима, а то су углавном били социјалдемократски противкандидати из тзв. групе „4 Ш" - Шредер, Штајнмајер, Штајнбрик и Шулц. Друга група губитника су они које је победила у унутрашњој партијској борби - Фридрих Мерц и Норберт Ретген - док се у трећој групи налази само једна особа: Хелмут Кол.

Када је реч о Колу, није се радило о борби за власт, пошто је он више није имао када је 1999. избила афера с партијским донацијама. Управо је Меркелова приморала Кола да напусти место почасног председника партије због оптужби за махинације с партијским новцем, објављујући отворено писмо у „Франкфуртер алгемајне цајтунгу" у коме је позвала партију на обнову, али без претходног руководства - што се и догодило. У партији више није било утицаја „историјског канцелара" и пут је био отворен за Меркелову.

Своје борбе водила је на два различита начина. Најдраматичнија је била прва изборна победа 2005. над тада великим фаворитом Герхардом Шредером, за кога се чинило да му ништа неће стајати на путу да стигне до трећег мандата и тако уђе у круг великана немачке политике. Та победа, у ствари, била је пораз за ЦДУ који је планирао да освоји 40 одсто гласова, а добио је само 35,2 посто, само један одсто више од Шредеровог СПД-а.

У понедељак након избора није било извесно да ће Меркелова постати канцеларка. У телевизијској постизборној дебати, касније познатој као „борба слонова", појавили су се лидери свих претендената, зелених, либерала, левице, али и Шредер и Меркелова. Шредер је пуцао од самопоуздања, пошто су му анкете пре избора давале једва неких 25 одсто, а пошто је резултат био десет постотака виши, није ни помишљао да је могућно да ће напустити функцију. „Нећете управљати великом коалицијом са мојом социјалдемократском странком под вашим вођством. Не замишљајте ништа", упозоравао је Шредер своју ривалку у ТВ дебати. Догодило се управо оно што је обећавао да се неће догодити.

Шредер је касније у својим мемоарима „Одлуке" описао свој перформанс као "субоптималан", а своје понашање као прорачунато. „Нисам желео да оставим нимало сумње да ће ЦДУ ући у ову замисливу коалицију као губитник", написао је он, не скривајући своју еуфорију у том часу: „Сви су ме већ били отписали - и одједном је све поново изгледало могућно".

Оно што нико те вечери није знао јесте да у Немачкој ускоро више неће бити „тестостерон канцелара", како су звали Шредера. Следећих 16 година, другачији стил владаће у Канцеларамту, с канцеларком не мање свесном своје моћи, али опрезнијом у њеном испољавању.

Асиметрична демобилизација

У наредним изборним биткама Меркелова је покушала да избегне сваку директну конфронтацију, без обзира да ли се радило о провокацијама у директним ТВ дуелима или јавним нападима, али је у борби деловала одлучно, брзо и снажно. Стручњаци то називају „асиметричном демобилизацијом". Када је својевремено водила дебату са Пиром Штајнбриком, на крају је погледала у камеру и обраћајући се гледаоцима рекла: „Ви ме знате". И победила.

У унутарпартијског борби поступала је другачије, с неопходном дозом бруталности. Када је 2002. препустила кандидатуру за канцелара Едмунду Штојберу, заузврат је обезбедила да буде шефица партијске фракције. Фридрих Мерц, који је тада још био партијски шеф у Бундестагу, схватио је то тек када је било прекасно.

Поводом мигрантске политике с њом је укрстио рукавице и Хорст Шефер, лидер баварске Хришћанско-социјалне уније, вишедеценијске партнерске странке у демохришћанској коалицији. Одбио је да позове Меркелову на конгрес своје партије, што је до тада био незабележени испад, претио је напуштањем коалиције и јавно изјављивао да неће дозволити да му једна жена одређује шта ће да мисли и ради. На крају, могао је да буде срећан да је поново изабран за министра унутрашњих послова у Меркелином кабинету.

Ни остали бивши противници нису били мање великодушно награђени од канцеларке. У партији су постојала два „женска" покушаја суочавања Меркеловом. У првом се Урсула фон дер Лејен, тада министарка са стажом од осам година у кабинету, нашла с Меркеловом у спору поводом „женских квота" на изборима, а у другом је Анегрет Крамп Кернбауер, док је накратко била на челу ЦДУ, покушала да партију стави под своју контролу. Урсула фон дер Лејен је сада председница Европске комисије, а Кернбауер министарка одбране у овој влади Ангеле Меркел. Њен социјалдемократски противкандидат из 2009. Франк Штајнмајер данас је председник Немачке.

Лични стил

Меркелова, као ни многи други модерни политичари, не може да се замисли без мобилног телефона. Сарадници сведоче да она управља земљом преко мобилног телефона. Сама је признала да јој се на мобилном телефону створи 30 порука уколико један сат не контролише апарат. Имала је само две непријатности због тога. Први пут када је обелодањено да америчке тајне службе прате и надзиру њену комуникацију, и други пут када је недељник Шпигел 2010. објавио СМС који је послала тадашњем шефу социјадемократа Сигмару Габријелу поводом кандидатуре Јоакима Глаука за председника Немачке.

Када је реч о стилу, за Меркелову је карактеристична одевна комбинација блејзера и панталона,и женска ташница коју радо носи са собом. Због тога су се многи питали да ле ће она бити нова „челична леди", попут британске премијерке Маргарет Тачер која је била позната по својим великим ташнама које је носила, а због ње је у речнике ушла сентенца „to handbag", што значи понашати се посебно грубо и непријатно према некоме.

Постала је препознатљива и по својој мимици коју не крије током разговора. Цео свет је обишао снимак њеног колутања очима у једном убеђивању с руским председником Владимиром Путином на скупу Г 20 у Хамбургу 2017. Исто се поновило и са америчким председником Доналдом Трампом. Још више, незаобилазна је њена фотографија са Доналдом трампом на којој је немачка канцеларка окружена учесницима скупа Г7 у Канади 2018, потпуно наслоњена обема рукама на сто, где је целокупна тежина пребачена на дланове  и нагнута преко стола према америчком председнику Трампу који седи и гледа је прекрштених руку. Као да ће следећа слика бити шамар за Трампа. Али, није се догодило ништа од тога.

Ангела Меркел је дистанцирана особа, иако је увек видљиво када је љута а када је срећна и добро расположена.

Ангелин ромб

За политичара важно питање је шта ће у наступима да ради с рукама. Черчил је пре ње прстима показивао симболе како би подизао британски борбени морал. Меркелова је изумела ромб који обликује прстима обе руке - и који је постао симбол њене политике.

Николас Саркози, Силвио Берлускони и Герхард Шредер смејали су се на исти начин, показујући своје блиставе и изражене зубе, што су неки називали и „церекањем".  То је у себи носило увек један архаичан став „показивања зуба" противнику, а „церекање" је било демонстрација моћи. Меркелова се никада није церекала. Она је све време игнорисала ПР препоруке да мора више да се смеје или савете о осмеху као путу до успеха које децу прате од вртића до универзитета. Има успеха и без смеха, доказала је Ангела Меркел.

То не значи да Ангела Меркел није склона хумору. Док лети са својим сарадницима, радо препричава анегдоте из разговора са својим колегама, као ону када је грчки премијер Самарас желео да врати подморницу коју су купили у Немачкој због тога што се „криви" у води. То никоме није било јасно шта значи, али је насмејало све у авиону. Ангела Меркел има таленат за имитације, па радо имитира своје политичке саговорнике. 

Бивши британски премијер Тони Блер сматра да је она „антипопулиста у доба популизма", а памтиће је по томе да је водила земљу током времена велике нестабилности. Њено достигнуће је да је „ брод одржала на води и провела га кроз све буре и олује", да би у погодном тренутку „изградила мост преко кога се стигло на безбедно".

Данска премијерка Мете Фредриксен с правом закључује да, када се оконча мандат Ангеле Меркел, „опростићемо се од једне изузетне лидерске личности и угледне политичарке, каква ће недостајати Европи".