Čitaj mi!

Kafanske priče – kad uđeš u nečiji život ne možeš tek tako da izađeš

Kako izgleda kada je kafana radno mesto, Nenad Kolarević ispričao je u knjizi „Kafanske priče“. Došao je u kafanu još kao student, da zaradi džeparac, pošto je znao da svira harmoniku, i sada već ima 23 godine staža. Dovoljno za isto toliko priča.

Na času duše dolaze svi pa tako u jednu beogradsku kafanu, u srcu Skadarlije dođosmo i mi sa željom da upoznamo nekoga ko svoju ljubav, bar u ovoj pesmi, deli sa voljenom ženom i gradom.

Jedna od autobiografskih pesama čoveka koji kroz zvuke svoje harmonike godinama prati sve što se događa na mestima koja su često utočiste boema, umetnika, putnika, ljudi željnih zabave i veselja, na mestima na kojima se često sastaju sreća i tuga, gde nastaju kafanske priče.

Svirao je i tokom bombardovanja.

„Prva sirena i bljesak nisu bili toliko opominjući koliko sam prasak. Tada su se svi uplašili. Ali čak i u takvim okolnostima, ljudi su bili željni muzike“, kaže Nenad Kolarević.

Još osamdesetih je Nenad, studirajući mašinstvo, shvatio da svojom harmonikom može da uveća brucoški džeparac pa u to vreme sa drugarima počinje da svira u gotovo svim beogradskim kafanama.

Počeo je tada i da se udubljuje u sudbine ljudi koji su ga slušali, pokušavajući da shvati šta se krije u dušama gostiju. Možda Nenad Kolarević nije jedini kafanski svirač koji je, hteo to ili ne, ulazio u duše gostiju, ali je prvi harmonikaš koji je kao živi svedok sve ono što se događalo u kafanama prethodnih godina, opisao u knjizi.

Uz muziku se mire posvađani, proslavljaju se mature, rođendani, venčanja. Ono što se rodi u kafani, često ne ostaje između njena četiri zida.

„Jednom prilikom stalna mušterija iz kafane je tražio od mene da odem da sviram na sahrani njegovog oca. To je bio poziv koji nisam smeo da odbijem. Ako si ti svojom dušom i emocijom ušao u nečiji život i intimu ne možeš da izađeš tek tako“, navodi Kolarević.

Ima trenutaka kada muzičar mora biti i psiholog, kako stvari ne bi krenule po zlu.

„Nisam obrazovan kao psiholog, ali se takvo razmišljanje moralo istrenirati da bi se preživelo u tim životnim situacijama i sačuvati živu glavu na ramenima“, ističe harmonikaš.

Pesma za fajront obično je poslednja pred zatvaranje kafane. Ipak, da li je uvek tako? Naš pisac kaže da fajront u kafani ponekad najavi jedna, ponekad 101 pesma.

„Bio je jedan gospodin koji je pred fajront rekao: 'Hajde me nađite'. Jedanput, drugi put, treći put. Nismo ga našli. Krenuo je iz kafane, mi smo ga pratili do parkinga i pokušavali da odsviramo tu zadnju i nismo uspeli da pogodimo. Na kraju je ušao u kola, dao nam bakšiš, a mi ga pitali: 'Pa koja je?' On nam kaže: 'Ma super je bilo, nego sam čisto napravio foru'“, priča Kolarević.

Kafanski memoari ispričani su u 23 priče. U svakoj od njih Nenad je sačuvao sećanje na neki događaj kroz anegdote kafanskih ljudi, njihovu tugu ili sreću, baš kao i u životu. Tako se kafana može osetiti i doživeti i kada niste u njoj.