Čitaj mi!

Stefan Milenković za RTS: Želim da Srbija postane svetska muzička velesila

Odluka da se vrati u Srbiju posle tri decenije sviranja, usavršavanja i stvaranja u inostranstvu za Stefana Milenkovića nije bila iznenadna i nagla, već jedan prirodan tok karijere, kaže vrsni violinista za internet portal RTS-a. Za ostvarivanje svoje vizije da Srbija postane velesila na muzičkoj mapi sveta ima mnogo ideja, u koje je spreman da uloži mnogo energije i truda.

Vest da je jedan od najboljih violinista na svetu Stefan Milenković odlučio da se posle višedecenijske karijere u inostranstvu vrati u Srbiju dočekana je sa velikim interesovanjem.

Ostvareni umetnik, koji je u svojoj karijeri imao više od 1.000 koncerata, i izuzetan pedagog, koji duže od 20 godina predaje violinu na prestižnom Džulijardu, smatra da je vreme da svoje ogromno iskustvo i izuzetan talenat posveti muzičarima u svojoj zemlji.

Pre nekoliko dana velikim koncertom za proslavu Nove godine po julijanskom kalendaru svečano je otvorena Gradska koncertna dvorana u Novom Sadu, čiji će umetnički direktor biti Milenković, a on kaže da će sve učiniti da ispuni svoju viziju da Srbija postane muzička velesila. 

Trideset godina ste svirali u inostranstvu, u prestižnim dvoranama i koncertnim salama. Kao umetnik, može se reći da ste se ostvarili u punom smislu. Šta još želite da postignete povratkom u Srbiju?

– Što se tiče mog profesionalnog puta i karijere zaista ima mnogo toga na šta sam veoma ponosan. Ja gledam karijeru kao proces, a ne kao destinaciju. U tom procesu jedan veliki deo mojih koncerata je u Evropi nekih 65 odsto, a recimo 30 odsto u Americi gde imam intenzivnu delatnost i u pedagogiji na Univerzitetu Ilinoja. Veoma često sam dolazio u Evropu, nekada dva, čak i tri puta mesečno, pa se vraćao u Ameriku na predavanja.

Tako da već dugo razmišljam kako bih mogao sebi ipak malo da olakšam i da nam baza bude u Evropi, u Srbiji. Ono što bih želeo da postignem je pre svega nastavak onoga što ja inače radim pedagoški, zatim koncertne aktivnosti, ali ono što bih možda najviše voleo je da doprinesem životu klasične muzike ovde kod nas na jedan direktniji način.

Uvek sam se nadao da nekako indirektno doprinosim, ali sada bih zaista bio tu, posle 20 godina u pedagogiji i predavanju po drugim zemljama. Naravno, ja sam dolazio i predavao našim studentima, ali nije to isto kao kada ste tu stalno.

Tako da bih voleo zaista da što više pomognem i poduprem klasičnu muziku i doprinesem popularizaciji pored direktnog rada sa studentima. To mi je jako bitno, da što više ljudi dođe u kontakt sa onim što mi kao klasični umetnici radimo.

Rekli ste već da je rođenje sina umnogome uticalo na odluku da se vratite u Srbiju. Osim toga, očigledno je i da je novonastala situacija imala nekog udela. Koliko je pandemija uticala na Vaše planove za budućnost?

– Pandemija nije bila presudni faktor, ako išta ona je odložila sve, ne ubrzala. Rekao bih da je pandemija samo potvrdila ono što smo mi planirali i pre, a to je da budemo blizu svojoj familiji.

Tako da ovo nije neka nagla odluka nije čak ni nešto što zavisi od pandemije nego više jedan prirodan tok karijere i toga da se prošle 2020. godine navršilo 40 godina od kada sam prvi put uzeo violinu u ruke. To je dobrih 35 godina profesionalnog sviranja.

Ja provedem oko 200 dana u godini na putu, imam oko 80 koncerata godišnje i sada gledam ne da usporim nego da olakšam sebi, da imam istu produktivnost, ali istovremeno da imamo i jednu emotivnu bazu.

Kada nam se rodio sin, 25. aprila, to je definitivno bila potvrda da nam je to bitno, odnosno da smo mi kompaktni kao familija i da smo što bliži našoj familiji. Ta 2020. je jedna prirodna završnica razmišljanja koje traje već godinama. Jedini odgovor na to je da ja svoje aktivnosti nastavim u Srbiji, kao svojoj bazi.

Stefan Milenković - umetnički direktor koncertne dvorane u Novom Sadu. Obično ljudi na pomen Vašeg imena pomisle na drugačiju titulu, poput virtuoza ili soliste. Kako Vi pristupate novom zvanju i poslu?

– To je jedan segment koji će biti klasična muzika na jedan eklektičan način, što mene najviše interesuje i sve će to, kao i sam početak funkcionisanja dvorane, da se stopiti sa Novim Sadom kao Evropskom prestonicom kulture. Ja ću tu biti kustos za klasičnu muziku, odnosno zadužen da osmislim jedan broj koncerata koji će se desiti u dvorani.

Sama ta dvorana mislim da će biti zaista jedna lepa platforma za kreativnost. Ja sam uvek svemu pristupao profesionalno, pripremljeno i skoncentrisano. Ovo mi nije prvo iskustvo, jer sam sedam godina vodio jedan festival u Americi DOCHA, tako da sklapanje programa i osmišljavanje tema mi nije strano i voleo bih to upravo da radim i u Novom Sadu.

Isto tako sam preuzeo ulogu umetničkog direktora, baš tokom 2020. godine, velikog italijanskog festivala "Nei Suoni Dei Luoghi" i tu ima mnogo koncerata i koncept podrazumeva ne samo da dovodite vrhunske umetnike iz celog sveta, nego i davanje šanse mladim umetnicima, pre svega studentima.

Tu je pokrenut konkurs na koji se odazivalo stotine mladih umetnika i ansambla, koji su nakon naše selekcije dobijali jedan profesionalni angažman u okviru tog festivala, što ga čini jedinstvenim. Voleo bih da koncepcija u novoj dvorani ima i prizmu toga, dakle ne samo za profesionalne angažmane, nego da ponudi jednu platformu mladima na kojoj će oni imati priliku da se pokažu.

Kroz platformu „Srbija stvara“ pruža Vam se mogućnost rada i usmeravanja novih generacija mladih talentovanih ljudi. Pedagoški poziv Vam očigledno prija?

– Pedagoški poziv je nešto što mi je skoro prirodno od samog početka. Evo ove godine je 21 godina kako predajem. Osoba koja me je podstakla, regrutovala, ako mogu tako da kažem, je profesorka Doroti Dilej.

Decenijama se smatra da je to jedna od najvećih profesorki violine na svetu. Ona me je pitala da li bih ja hteo da radim sa njenih odabranih deset đaka i, kako je ona tad rekla, da ih naučim kako da vežbaju. Pošto, po njenim rečima, većina studenata nije znala kako pravilno da vežba.

Pristao sam i tako počeo. Te godine sam radio kao njen asistent, onda me je ona upoznala sa Icakom Permanom, sa kojim sam takođe učio, zatim predavao na njegovom letnjem programu na Long Ajlendu.

Nakon toga me je pitao da predajem na Džulijardu prvo njegovim studentima, pa sam polako oformio i svoju klasu. I tako sam predavao sedam godina, nakon čega je usledila i ponuda od Univerziteta Ilinoja da budem profesor tamo, tako da pedagoški rad mi očigledno prija.

Dugo ste nastupali kao solista u nekim od najprestižnijim zdanja u SAD. Završili ste ugledni Džulijard, bavili se profesurom na Univerzitetu u Ilinoju. Kako biste, ako je to moguće, uporedili sferu umetnosti SAD i Srbije?

– Teško je porediti SAD i Srbiju prosto imamo drugačije navike, tradiciju, mentalitet, strukturu, sve je drugačije. Ali, kao što je Makijaveli rekao da je greška mladosti to što misli da inteligencija može da zameni iskustvo, isto tako je greška starosti što misli da iskustvo može da zameni inteligenciju. Po meni je to razlika između Evrope i Amerike.

U Americi zaista ima mnogo volje da se stvori ta tradicija, iskustvo, da se rade koncerti, da se stvaraju festivali i ono što je dosta dobro tamo je što se sve bazira na privatnim donatorima i sponzorima.

Tamo ne postoji finansiranje od strane države ili grada, nego su sve mali ili veći sponzori koji podržavaju umetnost – koncert, ili čak ceo festival ili ceo orkestar ili izgradnju neke sale. Tako da je ta dinamika tamo drugačija i to definitivno ima svojih prednosti.

S druge strane, mi ovde u Evropi i u Srbiji imamo jednu dugu tradiciju koncerata, tradiciju violinske škole, uopšte muzičke škole, naravno jedan jak uticaj sa istoka, tu mislim na Rusiju, tako da sve to itekako utiče na razvoj škole i ne samo škole nego i publike i ukusa. To je jedno bogatstvo koje imamo.

Vreme prolazi, stvari se menjaju, tendencije, stilovi, metodika rada, ono što publika traži, tako da najvažnije je održati korak sa vremenom. Biti onaj koji stvara trendove, a ne samo da ih prati. To su moje želje za Srbiju, da postane jedna mala velesila viloline.

To je projekat koji zahteva tri do pet godina i veliki deo toga je osnaživanje naše škole, prepoznavanje naših kvaliteta i prednosti i rada na onim stvarima koje možda treba promeniti.

Saradnja profesora je veoma bitna, jer svi radimo prema istom cilju. Zatim umrežavanje, marketing, promocija i plasiranje toga što mi imamo svetu. Želim da Srbija postane bitna na mapi muzike. Mi tu već postojimo, ali ako se to radi smisleno i strateški onda će imati i još veći efekat.

Da li mislite da je klasična umetnost dovoljno podržana od strane države?

– Ako gledamo srazmere i potpore sredstava za mnoge druge aktivnosti onda kultura i klasična muzika dobijaju zaista mnogo manje, mada u ovom trenutku mislim da se zaista dosta radi. Sa druge strane to sve zavisi malo od trenutka, od individue ili grupe ljudi.

Ne znam da li bilo koja zemlja ima utvrđenu polisu koliko se izdvaja za kulturu i da li je to uvek isti iznos. To se menja u zavisnosti ne samo od situacije u zemlji i vlasti nego i od
situacije u svetu, jer ne može se izdvojiti zemlja od cele planete.

Svi mi živimo zajedno i to se stalno menja, ne može se ni očekivati uvek ista podrška. To je i do nas umetnika da smo aktivni u smislu kreiranja interesantnih programa. Moramo biti prisutni i kreativni i nada je da oni koji odlučuju o tim stvarima to i prepoznaju, ali je bitno da mi vodimo našim primerom sa neobičnim i interesantim projektima.

Nije dovoljno da neko samo kaže ja hoću da odsviram koncert, mislim da je teško kreirati neku energiju i interes koji se bazira samo na tome.

Šta još mislite da bi država trebalo da uradi u domenu kulture?

Kad se kaže kultura tu ima mnogo grupa i disciplina, različitih vidova umetnosti tako da je prosto teško reći generalno nešto, ali po meni najdelotvornije je kad smo posvećeni najmlađima.

Da oni imaju kontakt sa kulturom, da svi govorimo naš jezik lepo, da pišemo lepo, da se počne od tih osnovnih stvari. Međutim, to ne može i ne sme biti suvoparno, treba biti integrisano organski u samom obrazovanju da deca prepoznaju tonove, različite instrumente, da znaju manje više neke periode u muzici, znači baš neko generalno znanje.

Prema mom mišljenju, najvažnije je – opet govorim o muzici, jer to je moj rejon, ne bih o drugim umetnostima, ali verujem da je slično – da deca učestvuju u samoj muzici. Na neki najjednostavniji način da se osete kao deo tog organizma, da sa zvukom grade nešto kao što grade sa plastelinom ili slikaju nešto na platnu.

To onda itekako menja sve. Da li će neko tu odlučiti da bude klasični muzičar, to skoro da nije ni bitno, bitno je da se ugradi poštovanje i afinitet prema toj muzici. Tu radimo na osveštavanju ljudskog bića, da je čulno prema tim frekvencijama i to ostaje kao jedan dragulj zauvek, bez obzira šta to ljudsko biće odluči da radi u svom životu.

To se posle prenosi i na njihovu decu i tako stvarate državu koja je na najlepši način muzički pismena i potkovana. Svi mi volimo neku muziku, ali mislim da ta baza mora da se stvori ranije, a kasnije se onda na nju ređaju različiti ukusi i izbori.

To je ono što mislim da je najpraktičnije i najdirektnije što može da se uradi. Ja ću lično tu učiniti sve što mogu. Da idem po školama, po različitim mestima u Srbiji, u krajeve gde se i ne čuje klasika i da jednostavno upoznam što više mladih sa onim što ja radim, da sviram, da pričam o kompozitorima i delima, a tu se onda uvek otvaraju pitanja, jer deca su znatiželjna.

Pored toga, veoma je važno i to što se grade novi kulturni prostori na koje čekamo već decenijama. Tu je Gradska koncertna dvorana u Novom Sadu, koja će činiti jedan kompleks zajedno sa Muzičkom i Baletskom školom.

U Beogradu je u planu izgradnja sale Beogradske filharmonije, kao i Kompleks lepih umetnosti koji će obuhvatiti i Baletsku školu i Likovnu i Muzičku akademiju. To su ogromni projekti koji zahtevaju duge procese, itekako važni za klasičnu muziku, ali i kulturu uopšte, za oba grada i za Srbiju.

Tako da je pozitivno to što se radi i što se time stvaraju novi kapaciteti za umetnike, nove generacije, ali se tako razvija i nova publika.

broj komentara 5 pošalji komentar
(sreda, 20. jan 2021, 00:30) - anonymous [neregistrovani]

Velesila

Ni manje ni više nego svetska velesila.

(subota, 16. jan 2021, 20:04) - Vladimir [neregistrovani]

Samo ambiciozno

Bravo Stefane, budi ambiciozan veoma ambiciozan, Neka Nebo bude limit.
Okupi dobre ljude oko sebe i budite veoma aktivni i prisutni u javnosti. Neka vas ljudi što više čuju, neka deca iz škola dolaze na časove muzičkog u parkove gde će slušati muziku i priče o muzici.

Sve Najbolje

Hvala ti
Namaste

(subota, 16. jan 2021, 12:57) - anonymous [neregistrovani]

Ostani tu

Niko ne treba da ostavi svoju zemlju ,kamoli kad ima da pruži nešto

(subota, 16. jan 2021, 12:46) - Grkinja [neregistrovani]

Milenković

Super je što se vratio kući, domovini.

(subota, 16. jan 2021, 10:28) - anonymous [neregistrovani]

Srecni smo zbog Stefanovog povratka

Stvarno smo svi srecni zbog Stefanove odluke da mu u Srbiji ubuduce bude baza za rad i zbog njegove zelje da na razlicite nacine doprinese da Srbija bude svetska muzicka velesila. Dajemo mu svu mogucu podrsku u tim nastojanjima. A postoji i dosta prostora da se klasicna muzika i uopste kvalitetna muzika priblizi sto vecem broju ljudi kroz neke inovativne pristupe popularizaciji. Eklekticki pristup koji pominje Stefan je jedan od nacina. Takodje bi mnogo pomoglo popularizaciji ukoliko bi postojali neki pisani strucni komentari o muzickom delu na tv ekranu koji bi isli tokom izvodjenja koncerata na televiziji.

div id="adoceanrsvdcfhklggd">