Čitaj mi!

Nusantara, mogu li Indonežani da pretvore džunglu u prestonicu za samo dve godine

Usred džungle na ostrvu Borneo, tamo gde ljudska noga donedavno nije kročila, Indonezija namerava da sagradi novi glavni grad koji bi zamenio Džakartu, sadašnju prezagušenu prestonicu sa deset miliona stanovnika. Čak 2.560 kvadratnih kilometara brdovitog terena, šume i zaliva činiće gradsku oblast Nusantare, a obuhvatiće mnoga sela, čak i postojeće gradove. Biće to jedina prestonica, pored Brazilije, koja će u svojim gradskim granicama imati džunglu. Kako izgleda "nulta tačka" na kojoj bi za samo dve godine trebalo da nikne grad?

„Dobro došao u glavni grada Indonezije", uzviknuo sam iz gustog zelenila prašume, držeći u ruci odbačenu plastičnu flašu, a moj indonežanski saputnik se od srca nasmejao.

Razumeo je šalu. Da, na ovom mestu će za nekoliko godina niknuti prestonica, ali za sada je ovo pravo bespuće.

„Bogu iza nogu" nije dovoljno daleko da opiše ovu bestragiju. Prvi znak dolaska prestonice svakako je to što je neki znatiželjnik koji je ovuda prošao pre mene, verovatno sa istim ciljem – da vidi gde će to biti budući glavni grad ogromne zemlje, u zelenilo neodgovorno posadio plastiku.

Tanko visoko drveće, nalik brezama, koje umesto krošnji ima pravilne zelene pečurke granja na samom vrhu očarava posetioce. Sunce se probija kroz krošnje i mi svi muklo gledamo u božju lepotu pred sobom, ali sa zebnjom u srcu: neće valjda sve ovo poseći i zameniti betonom?

Na „nultoj tački" Nusantare teško je zamisliti budućnost, trenutno stešnjenu među džunglom, mnoštvom logističkih problema i svetlucavim snovima elite koja je ovde zamislila grad snova.

Na dva sata i petnaest minuta leta od Džakarte (dakle, otprilike, kao od Beograda do Pariza) pitanje je koliko će ljudima biti udobno da ovde često dolaze. Da ne pominjemo da aerodroma nema bez nekoliko sati vožnje, što će se verovatno u budućnosti promeniti, pošto mi deluju nerealni planovi da se masovno koriste aerodromi udaljeni po 50 kilometara od centra novog grada, pa makar povezani auto-putem.

A sadašnji centar, to je malo raščišćena džungla, sa parkingom barem tri puta većim od platforme – amfiteatra za možda stotinak ljudi, na kojem stoji ogroman natpis: „NULTA TAČKA". Tu je i stub sa nekoliko putokaza koji upućuju na to u kom je pravcu Džakarta i još neki važni centri. Kada sam, posle skoro tročasovne vožnje od prvog većeg grada, ovde stigao, zaprepastio me je pun parking i na desetine ljudi koji su se tiskali na tom podestu, čak i po desetak minuta čekali red na fotografisanje pored tog skromnog znaka.

Odakle su se svi oni stvorili?

Odmah mi je postalo jasno da je ovaj skroman simbol budućnosti već postao veliki zalog i pravo mesto hodočašća. Dokaz jedinstva, svetle budućnosti, stvarne snage jednog ogromnog naroda i države.

Budući da sam bio jedan od prvih stranaca na ovom udaljenom mestu, moja pojava je izazvala pravu pometnju. Znatiželjni i dobronamerni Indonežani molili su za fotografiju sa strancem kojem su se obradovali, u čijem dolasku su prepoznali potvrdu da će ovde zaista nići čudesan grad jer, eto, i sada kada još ničega nema, stranci već dolaze.

Kako je to drugačiji prijem od onoga koji sam samo nekoliko minuta ranije doživeo u obližnjem selu!

Uslikao sam jednu prodavnicu i kuću, pomalo oronule, znatiželjan u kakvom će stanju biti, ako ih uopšte bude tu, za nekoliko godina. Vlasnica me je videla i u trenutku prebledela. Mislio sam da će se onesvestiti. Moje saputnike je pitala zašto sam slikao, da možda nisam predstavnik nekog bogataša, investitora, koji planira da im otkupi dedovinu, možda i na silu, i otera ih sa vekovnih ognjišta...

Pre samo dva meseca, u martu 2022. godine, predsednik Indonezije Joko Vidodo, sa celim ministarskim kabinetom i lokalnim glavešinama, došao je u džunglu, baš ovde, da položi temelj novog grada. Iz trideset četiri provincije Indonezije donete su zemlja i voda i spuštene u temelj u pozlaćenim ćupovima.

Iako veći radovi (osim na izgradnji jednog mosta) nisu još ni započeti, vlast tvrdi da će glavni grad ovde biti preseljen za dve godine, dok će u punom zamahu biti za deset do petnaest godina. Sam predsednik je tokom jedne od poseta noćio u ovom gradu-džungli, naravno u šatoru, a novoosnovani lokalni medij „Nusantara post" prenosi kako je noću posećivao gradonačelnika koji je odseo u blizini, takođe u šatoru, i da su zajedno, pod romantičnim nebom punim zvezda, okruženi krošnjama visokog drveća, razgovarali o budućnosti glavnog grada jedne od najvećih i najznačajnijih azijskih država.

Kroz džunglu prolazi magistralni put koji povezuje različite delove ostrva. On je kao lančić na kojem su nanizane perle – sela i naselja koja se skoro u kontinuitetu protežu od istoka ka zapadu. On je žila kucavica prostora u kojem se uglavnom ne putuje putevima, već rekama, jer su šume guste i neprohodne. Tu se putuje sporo, danima, brodovima. Čak se i tim uskim asfaltnim putićem putuje neopisivo dugo – s kraja na kraj Bornea bilo bi potrebno više od 58 sati vožnje, a mi smo manje od šezdeset kilometara prelazili skoro tri sata.

Sada su ovuda nikli prvi kilometri asfaltnih auto-puteva (do sad su auto-putevima smatrali samo velike reke), koji se grade od dva obližnja veća grada – Balikpapana i Samarinde, ka Nusantari.

Nusantara – arhipelag na starom javanskom, naziv je novog grada koji je usvojen početkom ove godine. Nusantara je takođe izuzetno značajan, kompleksan i razvijen političko-društveni princip u čijem središtu je jedinstvenost i nedeljivost ogromne zemlje (uključujući vazduh i more) sastavljene isključivo od ostrva – ima ih čak 18.000.

U Indoneziji živi najmanje 300 naroda, više od hiljadu narodnosti, zbog čega je njen glavni moto „jedinstvo u različitosti". U doba nesvrstanih poredili su je zbog toga sa Jugoslavijom, ali je, naravno, ovo poređenje sada manje poželjno, takođe ne bez razloga, jer je logično i normalno da različiti narodi i kulture koji žive u istoj državi imaju i različite težnje, pa su povremena trvenja i nesuglasice neminovnost.

Zbog toga, već decenijama, svi školarci kao deo obaveznog obrazovanja uče o tom kompleksnom principu koji nazivaju „nusantara", a to predavanje im se ponavlja i tokom obaveznih ekskurzija ispred pozlaćene mape indonežanskog arhipelaga unutar spomenika nezavisnosti „Monas" u centru Džakarte.

Čak 2.560 kvadratnih kilometara brdovitog terena, šume i zaliva činiće gradsku oblast Nusantare, obuhvativši mnoga sela, čak i postojeće gradove. Jasno je da nijedna zemlja na svetu nema resurse da toliku prašumu urbanizuje u kratkom roku, a to nije ni zvaničan cilj. Biće to jedina prestonica, pored Brazilije, koja će u svojim gradskim granicama imati džunglu.

Do nekih poznatih mesta u ovom regionu jedva sam prošao kolima. Gazili smo lišće, drveće je grebalo automobil, umalo smo ostali zaglavljeni u blatu. Preda mnom se otkrila jednostavna pećina izuzetne lepote, prepuna slepih miševa, skrivena pod krošnjama i stablima za koje je potrebno barem petoro ljudi da bi ih obuhvatili. Nešto dalje nalazi se izletište sa probijenim stazama po džungli u kojem se može osetiti duh, lepota, značaj, veličanstvenost prirode.

Šetati se među ogromnim drvećem, blagoslovenim lišćem (često je jedan list veći od polovine mog tela) jedna je stvar, ali je sasvim druga stvar popeti se na nekoliko desetina metara visine i prošetati se od krošnje do krošnje klimavim visećim mostovima, što su ovde takođe napravili.

Da bi doživljaj bio potpun, meštani me obukoše u tradicionalnu odeću naroda Dajak koji odvajkada živi na Borneu. Dadoše mi i mačetu i šarenoliki štit, crvenu odoru sa kičastim ukrasima i kapu od perli.

Otišao sam u ovaj deo Indonezije da bih video Nusantaru pre njene izgradnje, i da bih, nadam se, došao za nekoliko godina, da uporedim stanje. Ispostavilo se da je nemoguće opisati, još manje obići današnju Nusantaru. Njena teritorija i koncept su izuzetno široki. To je neprohodna džungla, možda u neke njene delove nijedan čovek nikada nije ni ušao niti joj može prići; to su bezbrojna sela kraj uskog putića-magistrale, to su veliki gradovi, regionalne metropole najmanje duplo veći od Novog Sada, koje postoje stotinama godina, to su naftne platforme i rafinerije kojima je načičkana obala.

Kako će sve to biti obuhvaćeno u jednu celinu, u novi glavni grad jedne od najznačajnijih i najvećih država Azije, ostaje da se vidi.

Jasno je samo jedno: Indonežani su na sebe preuzeli težak i interesantan, vanredno kompleksan i čudesan zadatak koji lako može poći po zlu, ali znajući ovaj dobronameran i uporan narod verujem da će sa svakim problemom i sa velikim zakašnjenjima, pošto je ovde kašnjenje nezaobilazan deo kulture i stava prema životu, ipak stići do cilja i planeti podariti još jedno svetsko čudo.