Čitaj mi!

Zašto Porečanka u dućanu nudi sve osim bakalara

Pesma stara dva veka ostala je razbibriga istarskih ribara i tršćanskih lučkih radnika. U pesmi Porečanka otvori dućan gde nudi sve osim bakalara. Zašto ne i bakalar? E, o tome se u lepom Poreču prepiru sve do danas.

Odmah po dolasku na autobusku stanicu u Poreču suočen sam sa dve prijatne stvari – blizu stanice je negovan park, a iza njega Ulica Radeta Končara.

Šta zaključujem iz toga? Poreč je, kao i drugi istarski gradovi u kojima sam bivao, spreman da neguje svoje parkove i – sudeći po tome da je zadržao imena ulica iz jugoslovenskog perioda – nije oboleo od jugofobije i srbofobije.

Levo je Obala Maršala Tita, a pravo je, za samo pet minuta hoda, Trg slobode sa Crkvom gospe od Anđela.

Mediteranski praznik

Ulicom Dekumanus – jednom od dve glavne ulice koje su u lice grada ucrtali starorimski graditelji – polazimo u gradsko jezgro koje se jezičkom poluostrva pružilo u more.

Poreč spada u gradove koji svoj šarm duguju Veneciji jer je Mletačka republika ovde bila gospodar sve do svoje propasti. To znači da je slična vrsta lepote posejana sve do Krfa.

U Poreču ta venecijsko-mediteranska patina stoji na starorimskim i vizantijskim temeljima, a overena je docnijim austrougarskim smislom za red.

Od gradskih zidina ostalo je nekoliko kula. Najpre pred nama iskrsava Petougaona kula iz 1447. Onda se Ulicom Dekumanus nižu fasade iz prohujalih epoha. Sa leve i desne strane nižu se senoviti prolazi i kamenom popločane, uske ulice, glatke usled koraka beskonačnog niza generacija. Zastajem ispred Gotičke palate iz 1473. Sjaj tadašnjeg Poreča vidljiv je na pročelju ove kamene dame.

Ustvari, nisu to pojedinačne građevine koje vam golicaju maštu i zavode drevnim obrisima.

Sveukupnost uskih uličnih kanjona, koji su kao žlebovima pravilno uklopljeni jedni u druge, sav taj kamen unaokolo, klesan i slagan ljudskom rukom po idejama starijim od svega u modernim megapolisima, podseća me na to da je ovo još jedna praznična tačka Mediterana, deo obale na kojoj je rođeno najbolje što Evropa ima.

Istarska Vizantija

Glavna linija kretanja turista ovom ulicom lomi se na desnu stranu Ulicom Svetog Eleuterija jer se nakon dvestotinak metara, na njenom kraju, nalazi portal Eufrazijeve bazilike.

Malo ko bi u 21. veku ovako daleko od Carigrada, na severu Jadrana, očekivao biser vizantijskog graditeljskog nasleđa, uvršten u listu svetske kulturne baštine.

Bazilika je za sunčanih letnjih dana pod opsadom turista. Nastala je u šestom veku, za vreme cara Justinijana Prvog, ali podni mozaici su iz petog veka – sačuvani su i integrisani u novu crkvu. Ranohrišćanska vizantijska umetnost se ovde otkriva u svojoj raskošnoj čednosti – najstariji fragmenti mozaika su iz trećeg veka.

Biskup Eufrazije je zaslužan za obnovu crkve, bio je sklon Carigradu, a nesklon Rimu, mada to tada nije imalo onu raskolničku dimenziju koju podela na istočno i zapadno hrišćanstvo dobija pet vekova kasnije.

Bazilika je nastala na mestu starije crkve u kojoj je početkom četvrtog veka sahranjen glavni porečki svetac – Mavr Porečki. Episkop grada po imenu Parentium – kasnijeg Poreča – umro je mučeničkom smrću u doba rimskog progona hrišćana.

Njega ljudi iz Poreča i okoline doživljavaju kao svog advokata kod najviše instance, pa molitva posvećena njemu počinje rečima: „Moli za nas Sveti Mauro. Da dostojni postanemo obećanja Kristovih!“

Devojka i mula

Ovaj grad je odavno opevan na venetskom dijalektu. Taj jezik je možda mogao postati standardni italijanski ali nije – Veneciju je uništio Napoleon 1797. godine pa njen jezik više nije služio kao komunikaciono sredstvo morske uprave na Mediteranu.

Ipak, još značajniji razlog jeste to što su na toskanskom dijalektu stvarali Dante Aligijeri, Đovani Bokačo i Frančesko Petrarka.

Trgovačka velesila Venecija nije imala tako blistave književne domete, pa je toskanski postao osnova standardnog italijanskog. Ali na venetskom se i dalje pevalo, psovalo i ćaskalo u nekadašnjim mletačkim lukama, pa i u Poreču.

Pesma čiju melodiju znaju svi od Venecije do Dubrovnika i Boke zove se La mula de ParenzoDevojče iz Poreča. Ovde se pokazuje dastična razlika između italijanskog i venetskog – nežna „devojka“ na venetskom (la mula) je na italijanskom – mula, potomak magarca i kobile.

Pesma stara dva veka ostala je omiljena razbibriga istarskih ribara i tršćanskih lučkih radnika. Tekst govori o devojci koja je otvorila dućan gde je prodavala sve osim bakalara. Uz obavezno refrensko pitanje – zašto me više ne voliš?

Mada jedni kažu da je pesma puna dvosmislica i lascivno-vulgarnih asocijacija, drugi smatraju da je pronela slavu Poreča Mediteranom.

U ova dva veka pesma je pevana uz više tekstova, jedan je bio romantičan, drugi satiričan, treći dvosmislen i na ivici vulgarnosti. Poreč je hteo da ovekoveči lepu Porečanku, pesmu koja je preživela sve katastrofe i ratove, razmišljalo se o spomeniku, jedan gradonačelnik ga je hteo, ali ne takvog kakvim ga je zamislio vajar, pa je to stavljeno na led, drugi gradonačelnik je odrmznuo identitetno-turistički projekat spomenika.

Ja sam Poreč posetio pre ovih lokalnih razmirica, pa ustvari i ne znam da li Devojče iz Poreča okamenjeno stoji tu negde, gde sam se pre neku godinu iskrcao iz autobusa.

Pošteno je da kažem da ga nisam video. I da mi je žao.

Porečka Grbavica

Poreč je preturio niz katastrofa preko glave – zemljotresi i ratovi, zaraze. Bogat grad sa nekoliko hiljada stanovnika svodio se u lošim vremenima i na svega nekoliko desetina živih duša. Jednom su ga opljačkali i spalili Đenovljani, jednom su u opusteli grad došle izbeglice sa Krfa. Jedan od najvećih lomova je svakako beg skoro celokupnog italijanskog stanovništva posle pripajanja Istre Jugoslaviji.

S vremenom je Poreč uspeo da se oporavi – postao je jak turistički centar, na čiju se obalu u sezoni znalo sliti i po 70.000 turista. Time bi se broj stanovnika u sezoni uvećao za više od četiri puta.

I u takvom Poreču se pevala pesma La mula de Parenzo. Verzija Lidije Percan je od 1976. porečki evergrin. U konobama su radije pevali podrugljivu verziju: La goba de Parenzo – Grbava Porečanka.

Istarski književnik i novinar Drago Orlić je rekonstruisao priču o stvarnom liku grbave prostitutke koja je između svetskih ratova vojnicima i mornarima nudila seksualne usluge u Poreču – da bi školovala dete. I ona je sa ostalim italijanima posle Drugog svetskog rata izbegla prema Trstu, gde joj se gubi svaki trag.

Sedamo na klupu u parku odakle posmatramo mediteransko rastinje i zvonik bazilike. Unaokolo je mirnije nego na glavnim pešačkim rutama. Biskup Juraj Dobrila, po kojem je park dobio ime, bio je blizak sa Štrosmajerom, zastupajući ideje narodnog preporoda i suprotstavljajući se italijanizaciji.

Njegovo poprsje usred parka. Dobro je da ga se ovde sećaju po dobru. Ostaje mi da se zadivim Romaničkoj kući iz 13. veka. Nju su krajem Drugog svetskog rata promašili saveznički bombarderi uništivši ovaj deo starog Poreča. Drveni balkon na drugom spratu kući daje izgled orijentalnog čardaka. Dograđen je tek u 18. veku.

Palata Zukato (Zuccato) sa gotičkim prozorima i obaveznim palmama ispred pročelja očarava me neprolaznim smislom za proporcije, ljupkošću. Prvi sprat od kamena, drugi od opeke. Pomalo mi je smešno što ova gospodska građevina nosi ime koje u prevodu sa italijanskog znači – bundeva.

Veganski Poreč

Mogao bih nabrajati još dosta viđenog, dodirnutog, namirisanog, odslušanog. Ali kada sam već u mislima stigao do bundeve, došlo je vreme da i čulo ukusa dođe na svoje. Vraćamo se Obalom Maršala Tita, laganom šetnjom uz more, pa na Trg slobode.

Po preporuci skrećem levo kod pošte, pa desno u Ulicu Jože Šurana. I već se nalazim pred bistroom „Arta“ (Artha). U Poreču se osećam toliko posebno da me privlači vegetarijanska i veganska kuhinja koju nudi ovaj bistro, baš hvaljen na društvenim mrežama. Arta je jedan od četiri cilja hinduizma – označava blagostanje.

Bašta je mala i pomalo nagnuta prema centru. Sunce zalazi za porečke krovove. Ožujsko pivo šapuće penom u čaši. Na sto izlazi vegetarijanska plata za dvoje. U čuda planete spada mogućnost da se od tofua, tapeha, humusa, cvekle i sličnih stvari napravi umetničko delo. Tako je izgledalo ovo čudo, takvog je ukusa bilo.

Još jedna jedinstvena stvar po kojoj ću pamtiti Poreč.

div id="adoceanrsvdcfhklggd">