Čitaj mi!

Đorđe Matić: Dositej je prvi suvereno hodao zapadnom civilizacijom bez kompleksa o tome odakle je

Ko je bio Dositej Obradović? Kako je kao siroče iz jednog sela u Habsburškoj monarhiji savladao svoj udes, razvio se u jednog od najzanimljivijih intelektualaca svoga doba i poveo svoje sunarodnike u novi kulturni početak? O tome šta nam danas prosvetitelj i pisac Dositej govori, razgovaramo sa piscem i esejistom Đorđem Matićem.

Iduće godine biće 210 godina od smrti Dositeja Obradovića, a pre dve godine bilo je 210 godina od osnivanja Velike škole. Ali i mimo godišnjica, pitanja koje nameće naše vreme donose mnogo povoda da u ovom trenutku razmišljamo o Dositeju – i kao pripadnici naroda kojem je doneo novi dah kulture i prosvete, ali i kao žitelji 21. veka obeleženi protivrečenostima koje bi prosvetiteljima 18. veka verovatno bile zapanjujuće.

Da li je čovek biće razuma, za kojim su Dositej i naučnici doba prosvećenosti tragali, ili su sujeverja, nenaučna verovanja, verski zanosi i zaslepljenosti deo naše budućnosti? Dositej, putnik koji se preispituje u svom delu, kažete da je za Vas uzor?

– Dositej je uzor, prauzor, u intelektualnom, ali i u biografskom smislu zaseban, jedinstven i možda najdraži. Svakako najposebnije mjesto ima kod mene. On je prvi naš čovjek koji je budućim generacijama nacionalnih intelektualaca što će se kroz istorijske periode naći u rasejanju pokazao put. A bilo ih je mnogo, u skoro svakoj generaciji, kao što sam se i sam tamo našao.

On je čovek koji je prvi suvereno hodao zapadnom civilizacijom bez kompleksa o tome odakle je. Vuk Karadžić je genij, ali mi kasniji nismo sličili Vuku sa štulom i turskim fesom, mi nismo hteli da nas se egzotizuje, da nas se trajno vidi kao drugačije i bežimo od toga generacijama.

Tu je tačka prevažna, u sklonosti i sličnosti Dositeju: on Zapadom hoda kao jednak s onima koje sreće, a jednako tako neprestano uči od svakoga gde nešto može da nauči. Zamislite kakva je to odrešitost bila da takav, potpuno sam, niotkuda, s ruba, odbeglica iz provincijalnog, rubnog Hopova, a sigurno i uplašen često, svejedno nastupa na ravnopravnoj nozi, govoreći i u svoje i u ime svoje nacionalne kulture – on joj je ambasador gde god se nađe, baš kao što svuda gde putuje ostavlja i širi dobro, gde god bio – prijateljstvo, ljubav, pomiriteljski duh, dijalog, razgovor, mirotvorstvo i koncilijantnost, znanje i prosvećivanje, skidajući sa svih tih reči klerikalni, crkveni eho i univerzalizujući ih, čineći ih svetovnima, sveljudskima.

Najprostije rečeno: Dositej nam je bio na ponos u stranom svetu i kad bismo mogli da se vratimo u vreme, uverili bismo se, siguran sam, da je tako bilo. A onda o tome, nakon svega, ostavi autobiografiju koja ne liči ni jednoj drugoj u našem jeziku, napisanu čudesnim jezikom, na razmeđi jezičkih epoha, smešanu od stilova, a stilom najviše svojim, prepoznatljivim iz prvoga reda na svakoj stranici. Knjigu gde sve doslovno odiše dobrotom, vanrednom bistrinom, silnom erudicijom, knjiškom ali i, modernim rečnikom rečeno, emotivnom inteligencijom i pameću. U kontekstu nacionalne kulture: on je u svemu preskakao vekove.

Jedno od pitanja koje nam je i danas zanimljivo je da li nam je Dositej blizak ili dalek po jeziku? Može li mu današnji čitalac lako prići?

– Ovisi o čitaocu, kao i inače. Ako čovek ima imalo sluha za taj divni starinski, arhaični registar i sintaksu, za rečenicu i stil, nešto ga mora privući tu. To je pitanje čitalačke i emotivne sposobnosti.

Pogledajte, recimo, studente s naših grupa za filologiju i istorije književnosti, s koliko se radosti neki od njih igraju imitirajući Dositejev stil i rečnik, kako rado prave pastiše od dositejevskih rečenica – taj stil je savršeno podoban za postmodernu generaciju kojoj su prirodne jezičke igre, oneobičavanje, otpor standardnom birokratizovanom jezikom kroz unošenje i uvođenje inherentno duhovitih i šaljivih osobina Dositejevog jezika – 'rasuždavanje', 'poleznost', 'kromje toga', ili kad se u vremenu potrošenosti reči obraćaju jedni drugima sa 'ljubezni moj', kad uživaju u lepotama toga lakog tona, koji je iako izvorno iz arhaičnog crkvenog jezika potpuno lišen manastirskih i biblijskih težina, odnosno kasnijih književnih slavjanoserbskih pretenzija.

Uveren sam, i o tome sam pisao i u vlastitoj knjizi u eseju o Dositeju, da jezično do njega vodi jedna neprekinuta linija koju je čak i prosečan čovek, savremen čovek, upoznao preko televizije i masovnih medija – linija koja mu je bliska a da ni ne zna da jeste. Generacije su odrasle na božanstvenoj seriji Neven, ili ako hoćemo još popularnije – na Balaševićevim pesmama obeleženim vojvođanskim inflekcijama, govorom, rečnikom i tonom. Dalje unazad do Nušića i njegove Autobiografije, preko Vase Pelagića i Sremca, pa još dalje do Sterije – setimo se njegovog nesrećnog 'Ružičiča' iz Pokondirene tikve – tolika svedočanstva gledalaca nakon mnogo godina govore kako su uživali i kako se lako smekšaju na pomen tih serija i knjiga. 

Jedan od razloga je to što je u njima prisutan i taj divni, nežni starinski, građanski srpski korišćen u različitim modalitetima, a on direktno ide i ima svoj početak i izvor u Dositeju. Dositej je od vlastite, slobodne 'smeše' narodnog jezika, slavenoserbskih i crkvenoslovenskih reči napravio poseban svetovni i građanski jezični, pisani stil. Taj je 'koine' svetao, vedar, ali i uzvišen, prirodno otmen bez pretenzije, nije vukovski epičan, nemilosrdan u svojoj svedenosti i narodskosti, jezik genijalan naravno, ali težak od istorije i patnje. Dositejev je jezik koji mazi istorijski izmučene uši i umove ovoga naroda. On je panaceja za civilizovani deo srpstva.

Ima u čitanju Dositeja jedna posebna lepota: ona je baš u trudu da se čitalac malo ispočetka prilagodi stilu i rečniku. Recimo, moguća analogija je kad čovek koji je svladao osnove engleskog počinje prvi put da čita Šekspira – jeste malo zahtevno na početku i traži opetovano čitanje, ali kad se odjednom, pa sve više počnu da otvaraju tajna vrata toga jezika, kad krene da izlazi sve bogatstvo jezično, umno, filosofsko, i naročito kad počne da se uživa u samoj reči, u tim magijskim znakovima koje treba otključati prvo da bi se ušao u jedan potpuni užitak u jeziku.

Kako da Dositeju priđe "digitalna" generacija - kako bi se on sa njom razumeo?

– U svakoj savremenoj generaciji ima neki izgovor za tobožnji problem komuniciranja. Tako je ranije bilo pitanje 'kako će tv-generacija' s književnim kanonom, pa pre toga radio-generacija, i tako sve redom. Onaj ko ume da shvati da je nešto postojalo i pre njega, da svet nije od juče, kao i onaj ko ima talenta za jezične nijanse, za bogatstvo istorijskih promena vlastitog jezika, taj će da nađe i Dositeja. Ko neće – nema mu pomoći ionako.

Dositej sam bi se s tom generacijom inače savršeno razumeo, čini mi se – u njemu sam uvek nalazio nešto nestašno, vragolansko, neautoritarno, neumišljeno, što se vidi na mnogo stranica Priključenija. On je spadao u onu najbolju vrstu duhovitih ljudi: znao je da se našali, ali znao je i da primi šalu, da se šali na vlastiti račun.

Na momente čini mi se da je u pitanju bio čovek 'bez ega', kako se danas pomodno kaže. Sigurno nije bilo tako, ali je on svoje taštine i gordosti ogromnim trudom i samopreispitivanjem dovodio na mesto. U tom smislu, digitalna generacija sa svojom potrebom neprestane samosvesti, važnošću životnih izbora kao pitanja stila i posmatranja vlastitih reakcija, možda bi u njegovoj apsolutnoj individualnosti prepoznala modernost kakva konstituiše i njih.

Dositej je, kako sam napisao u jednom eseju, bio 'sam svoja vojska', potpuni individualac, putnik, ali čovek koji je decentan i kad spava po kućama prijatelja i noći na raznim mestima, uvek družeći se, razgovarajući, skupljajući iskustva – s malo humora mogli bismo reći: zar to nije kao ovi današnji 'bekpekeri', mladi ljudi što putuju svetom u potrazi za nečim, za sobom, za idejom sebe?

Malo preterujemo, ali u tom konceptu 'putovanja kao traženja sebe', današnja digitalna generacija lišena straha od starih dogmi, od bogova, s verom u nauku, scijentistička generacija ima u Dositeju bližeg prijatelja, nek mi se oprosti, od raznih crkvenih otaca, svetaca ili pak ratnika naše istorije.

Na Dositejevom putu bilo je mnogo poteškoća, jedna od najtežih je bila usamljenost i „ljuta skudost, ubožestvo“ – odsustvo materijalne sigurnosti. Kako osećate ovu okolnost u Dositejevom radu?

– Samo čovek ogromne mudrosti, snage volje i istinske svetlosti u vlastitoj duši mogao je unazad opisivati svoje muke u procesu formiranja ličnosti i svojim putešestvijima na takav način, da nigde ne pretegne moralizujuće, beshumorno samosažaljenje i ucveljenost zbog vlastite sudbine, zbog siromaštva povremenog i putniku nesklonih okolnosti. Čak i kad o tome piše, oseća se na tim mestima – da će doći bolje, da je već bolje jer to zapisuje iz budućnosti. Dositej mora da se mnogo nastrahovao, ali i još više nasamovao.

To nije samo pitanje toga što putuje sam, kao pripadnik brojem malog i jedva poznatog naroda koji u smislu nacionalne formacije tek treba zapravo nastati. Kao prosvetitelj, kao intelektualac s vizijom, on je morao znati da je osuđen na to da bude sam, da će na u njegovim priključenijima biti malo tih koji će ga moći s te strane razumeti i pratiti.

Ko zna kolike je izazove prošao da bi sačuvao svoju nesumnjivu decenciju i poštenje, da bi negde pristojno zanoćio ili večerao, već od takvih najosnovnijih stvari. Ali od toga nikad ne pravi jadikovku. Ono što nam je eventualno prećutao, nije učinio iz kukavičluka i laži, osećam, nego iz vere u svoju nefanatičku, plemenitu misiju, i zato da 'čadom svojim' za budućnost da ohrabrenje.

Osim toga, bilo bi zanimljivo videti kakav je bio u ljubavi, o tome se baš ništa ne zna, osim ponekih opaski o lepoti žena i devojaka – recimo on je, kontraintuitivno, hvalio lepotu 'ingleskih žena' tvrdeći da su među najlepšima. Jedna moja koleginica kaže da sigurno mora da je bio prilično otvoren ka 'putenim pitanjima', dok se meni pak činilo da je njegova platonska priroda i filozofski platonizam sigurno dovodio do toga da se mnogo, čisto i nevino zaljubljuje, sasvim i u skladu s epohom.

Kako u ljubavi, tako i u svom radu, u svakom polju svoga delovanja, on je čovek ogromnih, nama danas teško dokučivih samoća. Ali čak i u tako teškom predodređenju i teretu, ne vidim ga kao tragičnu ličnost. Radost i svetlost vlastite zadaće i misije, u krajnjoj liniji, zasadi i temelji koji su od snova počinjali da budu materijalna i duhovna stvarnost pred njegovim očima, čine da tu samoću vidimo s pravom kao smislenu, a takav težak trud delima i budućnošću nagrađene.

broj komentara 5 pošalji komentar
(nedelja, 25. okt 2020, 13:59) - anonymous [neregistrovani]

Видим да су неки збуњени

Просветитељски рад Светог Саве се сводио на ширење верских и световних поука. Када говоримо о Доситеју, говоримо о добу просвећености у Европи, о писмености, о науци, а не о вери. Нема потребе да било шта објашњавам, гледајте ову телевизијску серију и биће вам јасније.

(subota, 24. okt 2020, 15:10) - Furioso [neregistrovani]

rr

Konzulat Srbije u Trstu je njegova zaostavština. Prelepo zdanje.

(subota, 24. okt 2020, 12:16) - Mирослав [neregistrovani]

А Свети Сава?

Писац каже да је госп. Обрадовић био "први од нас који је без комплекса путовао Европом и разговарао са просвећеним светом као са себи равним", итд. С друге стране, у видео прилогу је за Д. Обрадовића употребљен израз "наш апостол културе и просвете". Намеће ми се питање: Зар овај Апостол није био Свети Сава? Зар није Свети Сава први наш "светски путник" који се није спотицао о своје српско, праволсавно порекло, а свом народу још је био и "наставник пута који води у живот вечни" (тај Пут и тај Живот јесте Христос)?

(subota, 24. okt 2020, 10:33) - Драган [neregistrovani]

чуј

Чуј "цивилизацијом" - Каква је то "цивилизација" која је изродила фашизам, робовласништво, колонијализам, расизам, апартхејд, онолике ратове ради нафтних и других природних ресусрса, које су отимали и пљачкали другим народима, пљачке целог света преко финансијских шпекулација и мареифетлука... чак је у комунизам чедо те ехм... "цивилизације"

(subota, 24. okt 2020, 10:02) - Јован [neregistrovani]

Масонске везе

Зашто се овде не помињу његове масонске везе?

div id="adoceanrsvdcfhklggd">