Čitaj mi!

Hodel: Titova zabrana doprinela da se Mihailovićev roman prevede na nemački

Pred 90. rođendan jednog od najvećih srpskih živih pisaca, u knjižarama se pojavila njegova biografija, odnosno – srpski prevod biografije Dragoslava Mihailovića, koja je izvorno pisana na nemačkom. Autor je Robert Hodel, profesor slavistike na Univerzitetu u Hamburgu. Hodel je na nemački preveo i nekoliko Mihailovićevih pripovedaka, ali i još neke značajne srpske pisce.

Dok je kao gimnazijalac čitao Dostojevskog, odlučio je da studira rusku književnost. Onda je kao student za drugi slovenski jezik odabrao tadašnji srpskohrvatski, zavoleo Miloša Crnjanskog i tako je sve počelo! Na nemački jezik preveo je "Lirske krugove" Momčila Nastasijevića, neke savremene pesnike, ali i pripovedače.

Robert Hodel je profesor slavistike na Univerzitetu u Hamburgu, inostrani član Srpske akademije nauka i umetnosti i, s razlogom, čest gost Beograda. Raduje ga, kaže, što razgovor snimamo na Kalemegdanu, jer ga to mesto podseća i na neke priče Bore Stankovića koje su, uprkos ironiji u njima, pisca mnogo koštale, jer su objavljivane u "Beogradskim novinama" tokom Prvog svetskog rata. Hodel ovih meseci upravo pripovetke Bore Stankovića prevodi na nemački.

Ipak, najpre razgovaramo o Dragoslavu Mihailoviću, čiju je biografiju napisao, a koja se nedavno pojavila i na srpskom jeziku u izdanju "Lagune" i u prevodu dr Mine Đurić.

"Reči od mramora" rezultat su višegodišnjeg istraživanja i 30-godišnjih razgovora sa Dragoslavom Mihailovićem.

"Ja sam, kao čovek koji se bavi književnošću, najpre se bavio čisto njegovim stvaralaštvom, pisao sam disertaciju o skazu u njegovom delu i onda sam upoznao Dragoslava lično, dok sam radio kao asistent u Bernu i tako su krenuli intervjui. Knjiga je nastala na osnovu oko 40 sati intervjua koje smo vodili tokom 30 godina – prvi je bio 1989. godine, poslednji pre godinu dana", kaže Robert Hodel.

Razgovarali ste s piscem, sa članovima njegove porodice, istraživali dokumenta... Šta ste sve otkrili i o piscu, ali i o okolnostima u kojima je počeo da piše?

– Dragoslav Mihailović je autor koji izražava ne samo lični stav nego se u njemu odražava istorija Jugoslavije i raspad te zemlje. I meni je posebno drago da sam našao ogromnu ljudskost kod tog čoveka i stvaraoca. Tu se radi o dubokom humanizmu, ja bih to nazvao savremeni humanizam.

Vi ste već preveli na nemački jezik neke Mihailovićeve pripovetke.

– Da, preveo sam 12 propovedaka, napravio sam izbor iz pripovedaka koje reprezentuju pisca, od prve zbirke „Frede, laku noć" do „Preživljavanja". Praktično, to je izbor iz celog njegovor pripovedačkog opusa. Pre toga, osim jedne njegove pipovetke, ili možda dve, nije bilo ništa prevedeno. Bio je samo roman „Kad su cvetale tikve" i to je sve.

Pronašla sam podatak da je taj roman preveden početkom 70-ih godina i da je tom prevodu doprineo i onaj Titov govor u Zrenjaninu 1969. godine. Koliko je, možda, zabrana predstave "Kad su cvetale tikve" doprinela da se nemački čitaoci zainteresuju za roman?

– To je tačno, Peter Urban, koji je roman preveo na nemački, najpre je napisao opširan članak o Titovom govoru i onda se 1971. godine pojavio taj njegov prevod. Jeste to bio motiv da bi se nešto prevodilo... Ja bih rekao ovako – ljudi su preko tog govora Titovog imali priliku da upoznaju pisca koji je inače vrlo kvalitetan, a možda ranije ne bi na njega obratili pažnju. Ne zbog kvaliteta, on je sjajan pisac. Ali uvek su potrebni i neki dodatni podsticaji u javnosti ako se bavite nekim književnim delom.

Hoćete da kažete da mu je Tito, paradoksalno, učinio uslugu?

– Sam Mihailović to isto kaže: "Nažalost, to je tako."

Mihailović često koristi dijalekat. Jedno je tzv. urbani žargon junaka "Kad su cvetale tikve", a drugo je dijalekat poput Petrijinog, koji nije ušao u jezičku normu. Da li je tačno da ste učestvovali u pripremi prevoda "Petrijinog venca" na nemački?

To je tačno, ali taj projekat nažalost neće biti ostvaren. Peter Urban je hteo da prevodi i mi smo bili u kontaktu, ja sam mu poslao i ruski prevod, jer on je tražio odgovarajuće jezičko rešenje i posle mi je čak u razgovoru rekao da je našao neko rešenje, ali je potom umro. I ja se sad nadam da će neko preuzeti taj posao i da će se taj roman prevesti.

Ali Vi ipak prevodite i dijalekat, trenutno radite na jednom, prevodite pripovetke Bore Stankovića. Koliko je teško prevesti duh tog govora koji ima svoje posebnosti?

– Dijalekat je stvarno izazov, nema rečnika koji obihvataju sve reči. Kod Bore taj vranjski dijalekat je izazov, onda turcizmi, reči koje niko ne razume. Ja sarađujem sa ljudima ovde sa Filološkog fakulteta i sa Instituta za književnost i zahvaljujući tim kontakima u stanju sam da prevedem, inače se ne bih usudio da prevodim takve autore. To traje dugo i ne isplati se mnogo, ali ja imam dobar položaj na fakultetu i ne moram da razmišljam o tome da li se nešto isplati i mogu da se posvetim tim autorima. Sad prevodim Borine pripovetke i to mi je jako privlačno. Kao i Mihailovića kad sam prevodio – ja živim sa prevođenjem i bavljenjem tim autorima.

Tako prevodite i poeziju? Izbor iz savremene srpske poezije objavili ste od naslovom "Deset deka duše". Preveli ste i "Lirske krugove" Momčila Nastasijevića.

– Duhovno sam živeo tri godine prevodeći Nastasijevića! Moram da pomenem i Nedeljku Bjelanović sa Instituta za književnost i umetnost, koja mi je mnogo pomogla. Nastasijević potiče sa ovog tla i on je pesnik koji je zavičajni i u neku ruku „provincijalan", a potpuni je avangardista. On je pisao kao Pikaso što je stvorio afričku masku. Tako i on: zavičajno i vizantijsko i narodno sve spaja u nešto potpuno moderno. Isto kao što je i Bora uz osećajnost i čulnost izuzetno moderan pisac.

U vreme kad se strahuje da se ne čita dovoljno, a pogotovo te književnosti uslovno rečeno malih jezika, postavlja se pitanje da li je uvek bilo tako. Kako ste se Vi zainteresovali za naš jezik?

– U gimnaziji sam počeo da čitam Dostojevskog u originalu i tada sam odlučio da ću studirati ruski. I onda sam na studijama kao drugi jezik odabrao srpskohrvatski i došao u Novi Sad. Bavio sam se Crnjanskim, „Seobama" i „Lirikom Itake", što i jeste bio razlog da dođem kao student u Novi Sad i tih devet meseci je postalo deo moje biografije.

Ja obožavam gostoljubivost i otvorenst ljudi ovde. I to je važno i da biste opstali kao naučnik u književnosti. Važan je i konkretan dodir sa zemljom, ja sam tako lutao po Maljenu tragovima Dragoslava Mihailovića. On tako zaluta u propoveci i ja sam u tim opisima mnogo shvatio, a i inače volim planinarenje.

Jeste li išli u Vranje, kad već prevodite taj govor?

– Hteo sam, ali nisam išao zbog ove situacije (epidemija). Ali ići ću nekad. Imam kontakt sa Cerom Mihailovićem (upravnik Književne zajednice Borisav Stanković u Vranju).

Vi ste profesor slavistike u Hamburgu. Pod kojim imenom se sada proučava jezik koji se, dok ste bili student, zvao srpskohrvatski?

– Ja to lično uslovno nazivam štokavski sistem, da bih izbegao nacionale konotacije, inače to je zvanično BHS. Mi živimo u doba kad interes za strane jezike inače opada i to ne samo za slavistiku, to važi i za francuski, on je čak u goroj poziciji nego slavistika. To ima veze s tim što maternji jezici igraju sve manju ulogu u nauci, dok engleski obuhvata sve više teritorije. I to je u redu – treba znati engleski, ali mi se čini da država treba da se bavi opstankom nacionalnih jezika: da se uče i da igraju određenu ulogu u međunarodnoj komunikaciji. To moraju države da obave, inače ćemo se vratiti u srednji vek – da polovina stanovništa koja ne zna engleski ostaje potpuno otcepljena od društva, to je velika opasnost.

Na jezike i definisanje jezika danas u velikoj meri utiče i politika. Promenila se mapa Balkana, nastale su neke nove države koje bi jezik po sebi da zovu. Koliko o tome razmišlja neki student slavistike u Nemačkoj?

– Mi imamo studenata koji su iz ovih krajeva i oni su vaspitani u različitim porodicama, ali oni te razlike dosta brzo zaborave i druže se. Sa strane gledano, meni nije bitno da li je četiri jezika ili jedan jezik, ono što je važno to je da psotoji potencijal razumevanja, a taj potencijal nije iskorišćen. Nekad je bilo zajedničko tržište, danas bi Srbija i Hrvatska i druge zemlje mogle mnogo više da dobiju iz togpotencijala. To je izvanredna književnost, to može da se poredi sa poljskom, ruskom... To mnogo vredi, ali malo se radi na promociji tih književnosti, dok bi se uzajamnom saradnjom postiglo mnogo više.

Koliko je nemačkim čitaocima poznata naša savremena književnost, a u kojoj meri se čitaju klasici?

– Andrić je ključna figura, Crnjanski je dobro zastupljen. Srpska književnost se prevodi stalno. Prevodi se i Ćosić, Basara, Albahari, Pantić, Goran Petrović, Velikić, Pištalo... Sve se to prevodi, drugo je pitanje u kojoj meri je to poznato, a tu bi planiranjem i povezivanjem moglo mnogo da se uradi. Ako postoji zajedničko tržište ovde, kad bi se sistematski radilo onda bi to bila osnova da se ide u svet.

Studirali ste ruski, proučavate srpske pisce – to znači da čitate i pišete ćirilicu?

– Naravno! I guram studente da uče!

Uče li?

– Hoće, uče, mada im je sve teže, osim ako se ne bave ruskim. A drugo je pitanje u kojoj se meri to može sačuvati i šta se time gubi ili dobija. Sve je to komplikovano.

div id="adoceanrsvdcfhklggd">