Читај ми!

Укуси света у Београду

Београд се труди да буде свет у малом, да за скоро два милиона грађана, туриста, случајних пролазника, љубитеља културе и кухиње буде места, да се свако осећа као код куће, или ако не може да отпутује, осећа као у срцу других метропола.

Београд има више од 20.000 ресторана и барова, довољно да свака држава на свету има свој кутак. Али морате да се потрудите и уђете у скривене уличице да бисте осетили различите егзотичне укусе.

Земља вина и хране, а није Француска, доброг гостопримства, а није Италија, на граници Европе и Азије. Овде се гост цени, јер како се верује, дар је од бога. Четири Грузина прешла су сурови Кавказ и у центар Београда донели тајне грузијске кухиње.

Хаџипури је традиционално грузијско јело од теста, укусом подећа на гибаницу. Хлеб се цепка и умаче у јаје и сир, не могу му одолети Руси, најчешћи посетиоци. Укуси су јединствени и специфични за то поднебље – сос од шљива, сок од крушке и нане, различите врсте младих сирева, сулугуни сир, који праве и соле пастири на врху Кавказа. Тај сир није прешао мало километара да би дошао до наше трпезе.

„Хаџапури је спесифично тесто са додатком сира, сир је специфичан, зове се сологуни сир, то је грузијски сир. Додаје се путер, додаје се јаје, то је најзаступљеније јело у Грузији, или што би рекли грузијски хлеб“, наводи Томаз Чкоизе, власник ресторана.

У Капетан Мишиној улици свој мали кутак пронашао је и Јапан. Мирис лука и соје шири се Дорћолом. Овде се треба наоружати штапићима. Кувар се не љути ако не знате да их користите, већ ако вратите полупуну порцију, који год специјалитет јапанске кухиње да изаберете – рамен, ваги, таријаки или нудле. То није по бонтону. Тајне зачине нису хтели да откривају.

„Ова јела што спремамо су 100 посто оригинална јапанска. Значи, ову кухињу је поставио Јапанац који долази на свака два месеца у проверу квалитета, да не би квалитет хране опао. Људи који први пут дођу овде помисле ко зна шта ће да једу, у ствари је укус најнормалнија храна“, наглашава Никола Вујовић, шеф кухиње.

Нису ово једини егзотични укуси у Београду.

Ако желите да пробате специјалитет стар 10.000 година, не морате да прелазите 10.000 километара да бисте га пробали, јер се у центру Београда крије тајни рецепт за овај специјалитет Мексика. Овде гости долазе и ако желе да пробају љуту и зачињену храну.

Хабанера је најљућа папричица коју можате пробати у Србији, и до три стотине хиљада једница на скали љутине. Али нико се није никада наљутио због љутог соса. Кукуруз, пасуљ, папричица, авокадо, све су то укуси и боје које доминирају на тањиру.

„Раније је мексичка кухиња била базирана на поврћу, али колонизцијом убацило се месо. Ми ћемо данас спремити енчиладу. Специфична је по томе што се тортиља потапа у уље, јако кратко, само да смекша и пуни се са различитим филовима по жељи“, објашњава шеф кухиње, Драгољуб Милиновић.

И баш тако, по свачијој жељи, Београд се труди да буде свет у малом, да за скоро два милиона грађана, туриста, случајних пролазника, љубитеља културе и кухиње буде места, да се свако осећа као код куће, или ако не може да отпутује, осећа као у срцу других метропола.