Читај ми!

„Да Бог да, увијек зелен био" - како је храст у Љубињу постао зимзелена биљка

Љубиње, у источној Херцеговини, на пола пута између Требиња и Мостара, чувено је по произвођачима дувана, белог лука, воћа и живине, али и по легендама од којих једна, везана за Светог Саву, објашњава оно што, за сада, и ботаничари не могу да објасне – о увек зеленом храсту чије лишће не жути.

Ту где се сместило Љубиње, у слојеве херцеговачког крша уписивале су се све мене времена и живота. Под влашћу Немањића је ова област била све до краја династије, и њоме је једно време, у младости, управљао и Растко Немањић, потоњи Свети Сава.

О његовом боравку овде, сачуване су легенде, а једна говори о увек зеленом храсту – зеленом дубу, чије лишће не жути.

„Зеленило лишћа држи до краја марта, и када остало лишће на листопадном, у децембру је већ жуто, опада, у јануару, наравно да га нема, на овом храсту је зеленило листа очувано и у јануару, и у фебруару, и до краја марта, и када се мијења лишће и осталих храстова, тада и овај зелени дуб мијења лишће једном у години“, објашњава Славољуб Михић из села Банчићи, код Љубиња.

Мештани ће вам рећи да храст никада нису видели без листа, а ботаничари, да је он изузетна природна реткост, зимзелено, а не листопадно дрво, какво би требало да буде, и да за то објашњења нема.

„Постоји само једно објашњење. Легенда, да је овде својевремено, принц Растко, Свети Сава, кад је обилазио своје земље, које је добио од оца, да се одмарао у хладовини овога храста, и кад је задовољан одмором био, благословио је овај храст ријечима: 'Да Бог да, увијек зелен био!' Друго тумачење не постоји, живимо са том легендом и са зеленим дубом до ових дана“, додаје Михић.

Зелени дуб, ни величину не мења.Више не расте, испод њега нема подмлатка, а и жир му је врло оскудан. Не туку га громови, нико га не дира и не ломи.

Пркоси овај храст природи, пркоси снеговима и мразу, или једноставно траје овакав да би чувао једну лепу легенду. И није дуговечност овде само његова особина.

„Памтим ја да је, рецимо, у два засеока било више од десет људи од преко 90 година. Лако је било дуговечних људи наћи. Било их је сигурно толико да се не може омаловажава' та теза да је ово село стогодишњака“, тврди Славољуб Михић.

Тако легенда и људи трају у Љубињу, док се преплићу мириси, ветрови са Медитерана, збрајају блистави и сунчани дани у години, а има их 270, и зелени дуб им пристаје, као зелена медаља посебности.