Палићка свирка кашика

Палић – место монденског одмора господе из давно прохујалог времена. Место радних акција у социјалистичкој Југославији. Место у које је фудбалска репрезентација ишла на припреме. Место где у кафанама свирају кашике и виљушке.

У мом првом југословенском животу пропустио сам ту дестинацију. Али реч Палић је у мени одувек призивала раскошне асоцијације. Први пут сам био на језеру које се налази надомак Суботице и српско-мађарске границе 2008. године.

Викенд проведен у приватној кући чији су прозори гледали на споредно језерце – Омладинско језеро – као јастуче чиодама избодено стабљикама трске, донео ми је сазнање да сам на сусрет са овим лепим местом закаснио најмање 100 година. Све сјајно и епохално овде се већ збило пре мог доласка.

Тог викенда су на језеру гостовали бајкери. Безброј оседелих рокера са хромираним ауспусима моћних машина. Касно навече са чувене Летње позорнице браћа Јелић су са поприличним децибелима надјачавали хор зрикаваца:

Као жедна земља кишу
чекао сам те
то су биле сушне године

Да, то су биле сушне године. Палић је дремао, умотан у плашт прошлости.

Палић 2020.

Овај пут долазим зими. Блистави фебруарски дан. На небеском своду ни облачка. Аутобус број 6 у који смо у Суботици ушли код Нове општине кретао се невероватно правом линијом по дну некадашњег Панонског мора. Седам или осам километара равница не наговештава ништа осим себе саму. Ни трага некој води, а камоли језеру.

Аутобус нас је истоварио код Водоторња.

Сам Водоторањ је кула од чврстог материјала са дрвеном, лепо изрезбареном капијом. Тај грађевински стил који је освојио свет касног деветнаестог века назива се сецесија. Али његова варијанта која се неку годину уочи Великог рата распростирала одавде до Пеште има нешто само своје – разиграну етно црту. Та, мађарска варијанта названа је секељски стил.

Чим се прође капија Водоторња улази се у велики парк – Парк хероја. Корачамо стазом која води према Великој тераси. Парк је најстарији део бањског комплекса Палић, његове основе у облику енглеског природног парка сежу у годину 1841. До тада су у руралном крају углавном мештани напајали стоку на Палићком језеру и тражили освежење за врелих летњих месеци.

Павлове сузе

Кажу да је језеро некада било слано. Једни то доводе у везу са ишчезлим Паноснким морем, а други са причом о пастиру Павлу, чије су силне сузе, кажу, створиле ову славну локву, која сада има уређену обалу дугу 17 километара. Разлог пастировог плача нико није могао да ми објасни. Да ли га је напустило стадо или драга? Није ли му умро неко близак? Да ли је туговао за нечим много већим, изгубљеним царством или је напросто – јер то уме да спопадне човека овде у бескрајној равници – био неизлечиви меланхолик.

Нагађам тако шетајући главним правцем који као бритвом сече парк на пола и спаја две капије, ону испод Водоторња са капијом Велике терасе кроз коју већ блешти површина језера. Велика тераса којој се приближавамо јесте срце историјског бањског одмаралишта. Будимпештански архитекти и масони Деже Јакоб и Марцел Комор створили су и Водоторањ и Велику терасу али и већина сецесијских грађевина у оближњој Суботици.

Велики салон, балска дворана, посластичарница, ресторан и две терасе, уз то и екслузивна продавница – даме и господа те 1912. године овде се заиста нису досађивали. Сада је импозантно здање конгресни центар. Данас ту нема никога. Сунце се преко језера прелило до Велике терасе и огроман трем претворило у игралиште светла и сенки. Наравно, костимографија из безбројних филмова ми намеће слике из тог периода. Шешири, хаљине, богате подсукње, фракови, ливрејисана послуга. Колико се кокетних разговора, вишезначних погледа, значајних разговора и потајних уздаха роји на овом месту, а све је понела матица времена и потопила у вртлоге заборава.

Будимпешта – Земун

Палић као паланка од неколико хиљада становника, од којих су већина Мађари, не би се разликовао од многих сличних бачких варошица да није било тог лековитог језерског блата, аустроугарске потребе да свако такво место претвори у бањско окупљалиште и да ту није прошла – пруга. До постављања прве локалне железничке трасе кроз Палић шездесетих година 19. века ово подручје је било тек излетиште неколицине добростојећих Суботичана. Виле и хотели су опслуживали локалне потребе. Али када се 1883. Палић нашао на траси пруге Будимпешта-Земун, то је променило карактер целог краја. Почела је да настаје бања од интернационалног ранга. Неколико година касније језеро је повезано са Суботицом трамвајском линијом која је постојала све до почетка седамдесетих година 20. века.

Када се са терасе прође крај Музичког павиљона избије се на обалу језера. Шеталиште зу језеро се зове Обала Вермеш Лајоша. Ко је био дотични господин? То је био човек који је заједно са својом браћом, претворио своје имање на обали језера у спортски центар од међународног значаја. Овај велепоседник из Суботице устоличио је Палићке спортске игре - такмичења у десет атлетских дисциплина и то тринаест година пре прокламовања Олимпијских игара у Паризу, а петнаест година пре њиховог одржавања у Атини 1896. године.

Лајошев сан

Лајош Вермеш је од свога воћњака направио спортска борилишта на која је између 1880 и 1914 доводио европске спортске ведете. Изградио је виле Лујза и Багојвар - Совин град. Све се то данас лепо види на обали која је добила име по овом спортском занесењаку. Чак је од 2004. године ту и споменик утемељитељу олимпијског духа усред Паноније.

Зимски дан је поподне постао заиста раскошан. Сели смо на клупу и гледали у воду по којој су заједриле наше душе. Овакав фебруарски спектакл светлости Палић сигурно није много пута доживео.

Остаје ми да замислим све те европске спортисте - на прво такмичење 1880. дошли су боксери, мачеваоци, спринтери, бацачи кугле, ходачи на седам километара, тркачи на стази са препонама. Касније се на Палић додатно доводе бициклисти, гимнастичари и пливачи. Лајош је сву имовину уложио у свој сан и на крају банкротирао. Али шта би био свет без оваквих људи? Досадно и пусто место.

Мртва вода, жива вода

Једна од највећих глупости социјалистичког модела модернизације у Југославији била је она еколошка. Добити у наслеђе драгуљ какав је Палић, а онда доћи на славну идеју одвођења отпадних вода хемијске индустрије у језеро, то може само антикултурна памет. Такав однос је почетком седамдесетих година довео до помора свега живог у језеру. Језеро су испразнили, подигли укупан муљ са дна и после неколико година напунили новом водом. Мислите да су престали са пумпањем отпадних вода? Не. Само су уградили филтер. Који, како се показало, није решио проблем. Проблем је решен општим сломом индустрије који је дошао са распадом Југославије. Данас у језеру опет пливају рибе.

У кафеу „Женски штранд“ препуном језерског блештавила, размишљам о томе како су купачице од пре једног века високим дрвеним палисадама биле чуване од радозналих погледа. У поређењу са данашњим плажама широм света у којима се разнополна голишава бића труде да покажу што више и да такве фотке окаче на неку друштвену мрежу чини ми се да је ова наводно стидљива епоха имала више шарма.

Одлазим да прошетам и до „Мушког штранда“, чији дрвени докови, ако закорачите на њих, пружају прилику да се осетите као да сте сами на свету испод прозрачноплаве небеске капе која је наткрилила воду челичног одблеска. Један галеб вас неповерљиво погледа пре него што полети. Овакви дани, као фебруарска субота на Палићком језеру, јесу поклон за сваког ко тражи успоравање.

Свирка кашика

А када дође време ручку, најбоље је скренути од водоторња десно и прошетати Хоргошким путем. Успут се види да неко у месту замењује канализационе цеви – канда су неки избори на помолу. Након десетак минута наићи ћете на надалеко познат храм перкелта – мађарског јунећег гулаша. Ресторан Абрахам. Абрахамови већ четврту генерацију воде угоститељски посао, почев од утемељитеља Јожефа који је отворио крчму 1939. Ференц Абрахам који је шездесетих од крчме направио ресторан знао је одговор на питање зашто у њему нема музике, чак ни са радија – „Јер овде свирају кашике и виљушке“.

Чинија са гулашем, праћеним резанцима са сиром и сланиницом, обештетиће вас чак и за полупијане Београђане за комшијским столом који нису чули за Ференца Абрахама па са свог паметног телефона гласно пуштају музику у кафани у којој сви дискретно разговарају. Амбијент у Абрахаму је старозаветно солидан. Јело је толико добро да је ресторан потпуно заслужио свој култни статус. У то име залијемо перкелт кајсијевачом. А десерт? Зна се. Шамлои галушка. Ко зна шта је то, облизнуће се. Ко не зна, распитаће се, јер вреди.

И Палић и Абрахам су ту, као и пре 13 година. Добро је да у свету бизарних убрзања овде, пред чинијом перкелта, макар за трен можете поверовати у слатку илузију да зуб времена неким местима не може ништа.

број коментара 7 Пошаљи коментар
(среда, 19. феб 2020, 22:54) - Vesna [нерегистровани]

Divno...

Hvala autoru... hvala i na ostalim tekstovima koje pise...lepo i pitko, sa ljubavlju...

(уторак, 18. феб 2020, 10:59) - anonymous77 [нерегистровани]

Palićki tramvaj

Trebalo bi da ponovo uvede tramvajsku liniju Subotica-Palić. Stari tramvaj bi bila sigurno nova atrakcija broj jedan za Suboticu i Palić.

(понедељак, 17. феб 2020, 23:26) - anonymous [нерегистровани]

Одличан текст, осим што недостаје објашњење шта је...

...Шамлои галушка? Могло је на самом крају као п.с. или напомена, да се нама гурманима-будућим посетиоцима, објасни о чему се ради....

(недеља, 16. феб 2020, 20:05) - Toma [нерегистровани]

Dzabe

Bio jednom jedan Palic !!!
Sad se samo spominje kako smo lepo ziveli i druzili na vikend naselju.
Danas samo pricamo , odlican tekst !!!

(недеља, 16. феб 2020, 08:43) - Mama [нерегистровани]

*

Clanak koji me je silno obradovao jer zivimm na Palicu....ali, kao stanovnik nije sve tako idilicno....jezero je zapusteno, smrdi, uginule ribe, na decijem igralistu psi vrse nuzdu i tako u nedogled

(субота, 15. феб 2020, 16:55) - anonymous [нерегистровани]

Vau

Vau, članak ipo!

(субота, 15. феб 2020, 13:37) - Goran [нерегистровани]

Reportaza

Odlican tekst . tsko Sam I ja piaso kad Sam bio mlad. Svaka cast