Старост је релативан појам, важан је квалитет живота

Мора ли старост да боли, ко су њени верни пратиоци и можемо ли све да преокренемо у своју корист?

Старење је свеприсупртни и незаобилазни процес у живом свету, природно, спонтано, прогресивно мењање у животном циклусу сваке јединке. Када за некога кажемо да је стар је нешто што што зависи од више фактора, а критеријуми се у полседње време све више мењају.

Уобичајено, још увек се сматра да старост почиње у 65. години, што је веома релативно, сматра др Драгана Куљић Обрадовић руководилац Клинике за неурологију КБЦ „Драгиша Мишовић“.

„Као што можемо у свакодневном животу да видимо људе који су и са 70, 80, па, чак и 90 година врло витални и могу да обављају све своје функције. Опет, с друге стране, имамо људе који много раније, поготову хронични болесници, задовољавају критеријум да припадају групи старих људи“, наводи докторка.

Деменција и Алцхајмерова болест се најчешће сматрају пратиоцима старости, а као и код свих других болести, најважније је уочити на време прве симптоме. Докторка Куљић Обрадовић наглашава да је пресудна улога породице која мора на време да примети сваку промену. Заборављање је један од кључних симптома, и то заборављање имена, важних догађаја и недавне прошлости.

„Уколико неко може да изрецитује песмицу коју је учио у трећем разреду основне школе, а не може да се сети шта је јуче ручао или са ким се дружио, онда су то значајни показатељи да нешто није у реду“, додаје докторка.

Битан показатељ је и отежано сналажење у простору. На пример, мада су небројено пута били у посети неком пријатељу, погреше улаз, не знају на ком спрату треба да изађу из лифта и слично. Но кључно је то да ли неко функционише на оном нивоу на којем је функционисао раније.

„У овим нашим поднебљима сматрамо да људи који пређу 65 година, па по закону иду у пензију, да више не морају да буду активни, а то уопште није тачно. Значи, када приметимо да неко не функционише на претходном нивоу, али не само радном, него и социјалном, у односима с породицом, у својим обавезама које има у кући, дружењу с пријатељима, онда почињемо да се бринемо ако то стање траје дуже и није повезано са неким другим акутним обољењем“, објашњава гошћа Јутарњег програма.

Деменција се може спречити и успорити

Било би важно да пажњу усмеримо пре свега на спречавање и заустављање деменције, него на начине како да са њом живимо. Начин да то постигнемо је активност, стална интеракција са људима, обављае што више активности, учење нечег новог.

„Сви фактори за ризик настанка деменције су исти као и за шлог. Имати здраве животне навике, бити физички активан, здраво се хранити и бити што више у интеракцији са укућанима јер ће они први приметити ако се нешто дешава, а на тај начин ће се спречити и напредовање болести“, наглашава докторка Куљић Обрадовић.

Гошћа Јутарњег програма, госпођа Загорка Анђелковић, пензионерка, прави је пример особе која се придржава свих савета које је навела докторка.

„Већ 12 година сам са групом од неколико комшија и истомишљеника започели причу прво са библиотеком, затим са Дечјим културним центром смо направили Међугенерацијски центар. Од пре три године имамо и фондацију која се бави колективним становањем старих. То би била нека еколошка урбана заједница у којој бисмо имали свој кутак и заједнички кутак и где бисмо имали изузетно смањене трошкове живота, јер знате колике су пензије“, наводи госпођа Анђелковић.

У Србији тренутнопостоји само један дом за смештај лица оболелих од Алцхајмерове болести и то у Футогу, и само један дневни боравак за оболеле од деменције, у Новом Саду. Докторка Куљић сматра да је то недопустиво мало јер постоје подаци да у свакој популацији четири до шест одсто старијих од 65 година оболи од деменције. Пошто је наше становништво све старије, логично је да број оболелих се из године у годину све више увећава.

„Важно је да то буду специјализоване установе да људи знају да је особље припремљено на све изазове које носи брига о пацијентима са Алцхајмеровом болешћу или деменцијама уопште. Дневни боравак би био изузетно важан и нешто што је неопходно Београду, јер бисмо тако пружили помоћ онима којима је потребна, а са друге стране, помогли породицама које су у огромном проблему“, каже на кају гостовања у Јутарњем програму докторка Драгана Куљић Обрадовић.

број коментара 2 Пошаљи коментар
(среда, 05. авг 2020, 10:16) - anonymous [нерегистровани]

Svaka cast

Svaka cast

(среда, 05. авг 2020, 07:19) - Deda Stavra [нерегистровани]

Deda Stavra

Ja Imam 92 godine, svaki dan trcim 45 minuta i pravim vezbe posle trcanja. Osecam se fenomenalno, jedem sta hocu a redovno koristim i domacu rakiju uz umerenu kolicinu piva.
Radio sam naporno u inostrastvu i otisao sa blizu 2000 evra u penziju sa 49 godina, sagradio kucu u rodnom kraju ali ipak sam smogao snage i motivacije i ako izradjen da nastavim sa zdravim zivotom.
Kada danas pogledam ovu omladinu, nemaju motivacije ni za sta a i gojazni su previse.
Veliki pozdrav