Читај ми!

Одлазак великана шумадијског панка

”Многи од вас никад нису цепали дрва и јели питу од коприва и суве обланде. Долази време кад ће се рокенрол слушати у земуницама, поред шпорета и уз гибаницу. Бендови ће ускоро промоције својих издања правити идући у кућне посете... Ј*** свекар у ладној соби све оне који ће од ове сцене направити београдски пашалук. Алелуја...”

Ово су пророчке речи Тозе Рабасе, апостола шумадијског панка, на једном концерту "Звонцекове биљежнице" у КСТ-у. Ове пророчке речи се нису оствариле нигде сем у самом Београдском пашалуку.

Један од људи заслужних за то је и Крагујевчанин Миодраг Микица Здравковић, још један великан шумадијског панка, који нас је напустио прекјуче после вишедневне борбе са коронавирусом у 47. години живота.

Званичан назив за Београдски пашалук заправо је био Смедеревски санџак и Смедеревска Паланка такође има везе са причом о Здравковићу и његовом истрајавању у рокенролу свих ових деценија.

Наиме, са укључивањем једног другог Микија, Милана Радојевића - фронтмена смедеревскопаланачког бенда "Six Pack" - креће успон Здравковићевог бенда "Човек без слуха", који су људи некада звали шумадијским "Рамоунсима" а некада крагујевачким "Прљавим казалиштем".

"Six Pack" и "ЧБС" су основани исте 1994. године. У два улаза две суседне зграде скупили су се момци тек пристигли за одслужења војног рока и основали "Човека без слуха". Били су то дани рестрикција струје, пробе су одржаване код друга који је имао среће да му је кућа прикључена на неки повлашћени објекат и први албум "Мрзим овај град" снимљен је у студију Чешњак, култном постројењу за настанак шумадијског панка који је држао бенд "КБО" и Саша Вујић Вуја.

Албум је изашао 1998. године, а исте године излази и компилација Волим овај град на којој је "ЧБС" свирао три песме посвећене Фудбалском клубу "Раднички". Данас навијачи Радничког радо певају песме "ЧБС". Годину дана касније издали су други албум Сећање на задњег кловна.

Преокрет за бенд десио се 2001. године када се Милан Радојевић Мики придружио "ЧБС-у", прво гостујући на неколико песама, а из дружења два бенда развила се и чвршћа сарадња.

Спој Микичине енергије и организационих спосбности, и наравно свирке на басу, са Микијевом фронтменском персоном, учинио је "Човека без слуха" неуморном ексјугословснском панк- рок силом која је наступала редовно, снимала у једном здравом ритму и водила рачуна о томе да из издања у издање напредује аранжерски и продукционо као и у погледу видео продукције.

Овај бенд су карактерисали рад на сцени, и рад на себи, две појаве које се код нас ретко јављају у истом саставу. 

У раној четвртој деценији живота, када људи обично укидају своје бендове, Микица је управо подигао свој састав на виши ниво, и "Човек без слуха" је до последњег дана свирао снажно и није правио креативне компромисе, чак напротив, били су увек исти на онај најбољи могући начин.

Микицу сам упознао на једној атипичној свирци, "Човек без слуха" је свирао на премијери филма Ми нисмо анђели 3, на ком сам био један од сценариста. Свирали су песме из филма, али како њих није било довољно за цело вече, било је ту и других, па и њихових песама.

Оставили су снажан утисак јер је то евидентно био ауторски бенд, али без икакве блазираности или отпора према свирци која није нужно самостални концерт.

У то време у Београду су за кућу "Аутоматик" издали и албум "Second Hand" на ком су се нашле нове нумере и неке изнова снимљене са мало запаженог дебија. То је било једно зрело издање које је привукло пажњу љубитеља и познавалаца, али није достигло заслужену популарност јер клима већ тада није била наклоњена мелодичном панку којим су се они бавили.

Ако нису имали медије уз себе, имали су снаге да то превазиђу наступима, и прича од човека до човека, препоруке и енергични наступи изградили су статус овог бенда. Трудио сам се да посетим сваки наступ "Човека без слуха" у Београдском пашалуку, и на сваком је провод био загарантован, а сви који би по први пут дошли да их виде уживо, били је иницирани да долазе и надаље.

Упоредо са бендом, Микица је радио у крагујевачком Дому омладине и значајно је помогао читав низ младих музичара из срца Србије. Његов промотерски и организациони ангажман доживео је свој врхунац са оснивањем "Арсенал феста" у ком је Микица имао значајну улогу.

Крагујевачки "Арсенал фест" је врло брзо изборио имиџ шумадијског "Егзита" и сваке године је доводио веома занимљиву поставу регионалних извођача. Од почетног једнодневног фестивала временом је постао тродневни, а прошле године и четвородневни, и на сцени "Арсенала" са афирмисаним звездама свирали су и млађи бендови, добијајући прилику да се представе публици.

Неколико значајних страних саcтава наступило је на "Арсенал фесту" и међу њима се издвајају "Skunk Anansie", "Testament", "Anthrax" и "Thievery Corporation", а фестивал сваке године привлачи више десетина хиљада посетилаца. Ове године није одржан баш због пандемије коронавируса.

Микица Здравковић је био јахач на дуге стазе. Нажалост, судбина је хтела да се његов пут прерано заврши. Оно што је оставио иза себе и као аутор и као извођач и као популаризатор рокенрола изузетно је значајно и надам се да ће све то бити и настављено, а да ће Микица поред песама наставити да живи и кроз неко признање које ће носити његово име.