Читај ми!

Трст каквим га памте Југословени, данас више не постоји

Мршавије девојке и момци су на повратку из Трста могли да обуку по троје фармерки и преваре граничаре. Трст каквим га памте Југословени данас постоји у траговима у Катанији или Палерму. Овде га више нема.

Осталим гостима невидљиви, иза мене играју таблић Џемс Џојс, Франц Кафка и Рајнер Марија Рилке. На тренутак помислим да им се придружим. Уз мало напора могао бих да их чујем.

Кафка би Џојсу рекао оно што је и рекао свом најбољем пријатељу Максу Броду, када га је овај питао да ли има наде: „Обиље наде. Бесконачно пуно, само не за нас“. Џојс би промрмљао да је историја ноћна мора из које покушава да се пробуди. А Рилке би на то: „Сваки анђео је страшан“.

Испијам кафу у Трсту и замишљам овај скуп књижевних херувима у „Кафеу огледала“ који је 1839. отворио грчки газда. Ако је игде био могућ тај сусрет, онда је то било баш овде, где су у првим деценијама прошлог века залазили људи чија имена ће касније студенти књижевности изговарати са страхопоштовањем.

Ирац Џемс Џојс је живео у Трсту, његов брат је ту чак и умро. У том граду је написао роман који ће постати нека врста библије модернизма – Уликс.

Рилке је своје Девинске елегије писао у дворцу грофова од Дуина. Налази на свега неколико километара од Трста. Словенци, који су пре Другог светског рата у месту чинили већину, звали су га Девин, а на немачком, језику Хабсбуршке круне којој је Трст припадао више од пет векова, био је то Тибајн.

А Кафка? Када се запослио у моћном осигуравајућем друштву „Ђенерали“, желео је да га распореде у централу у Трсту. Добио је филијалу у Прагу. Али је долазио у овај град. Сва тројица су својевремено залазила у кафе на главном тргу. Али тог лепог зимског дана године 2001. они разговарају само у мојим мислима.

Троструке фармерке

Добра је то прилика била да ту, усред Трста, уз кафу која је заиста била изврсна, покушам да се сетим мог личног Трста. И онда ми пред унутрашње око искрсне лето 1984. Доспео сам у Врсар јер је моја девојка студирала туризам и знала како да нађе одличне понуде. Врсар је тада било поспано истарско место познато по нудистичкој плажи и одличном хотелу.

Девојка је неговала страст према тршћанским крпицама. Као и пола Југославије, она је сваке године одлазила до „нашег Трста“ да пазари одевне предмете који ће изазивати завидне погледе девојака и радознале погледе њихових момака.

Сукњице од џинса, фармерице које су по кроју већ биле друкчије од оних које су шверцери продавали по југословенским пијацама, мајице са атрактивним, неразумљивим изразима. И још много тога.

Према проценама, у Трст је сваке суботе долазило до 100.000 Југословена, радним данима било их је по 25.000. Осим одеће, кући су вукли кафу, шећер, уље, све што су могли да нађу јефтиније. Посебно су били цењени мршаве девојке и момци, они који су могли да обуку по троје фармерки.

Југословенски цариници су били мали богови. Некада пусте људе без речи. Некада их малтретирају. Понекад испруже руку. Али бујицу људи нису могли до краја прегледати.

Јакна из Трста

Зато нисам био зачуђен када је предложила да направимо једнодневни излет до Трста. Имао сам мали проблем – пасош су ми задржали у војном одсеку. Тада су студенти у Југословенску народну армију ишли по систему 12 плус 3.

После гимназије мораш одмах да одслужиш 12 месеци, а када завршиш факултет идеш још три месеца у касарну. Док не одслужиш та три месеца – ниси се одужио отаџбини. А ко се није одужио – не може у иностранство, да га трули капитализам случајно не заведе, па да се не врати и тако остане држави дужан три месеца глупирања по војним полигонима.

Моја девојка је сама отишла до Трста, а ја сам тужан махао за аутобусом. Навече сам је дочекао као да је дошла са дуге планете. Донела је пуну торбу. У њој је била и јакна за мене. Руска крагна, копчање на страну као код војника конфедерације. То ће ми остати најдража јакна у животу. Одлучио сам да се и ја домогнем тог Трста чим се докопам пасоша.

Али Југославији, земљи чију је омладину облачио Трст, време је истицало. Деведесете су ме катапултирале у Немачку, Трст се удаљио од мог живота као недосањани сан. Све до тог предбожићног, дивног зимског дана у новом миленијуму, када сам из Опатије стигао у град.

Усрана идила

Сећам се да је у аутобусу неки отац тешио седмогодишњег дечака који се грчио до њега држећи се за стомак. Управо смо били на ничијој земљи између Словеније и Хрватске. Замолили смо возача да стане. Он је рекао – па да одем право у затвор. Ускоро се аутобусом проширио воњ људских фекалија.

Нисам тако замишљао свој први сусрет са Трстом: Доле видим Тршћански залив и златасту површину Јадрана. Ведро је. Град у који се серпентинама спуштамо, налегао је безбројним грађевинама на падине и литице, сав окренут према води. А смрад изазван нељудском строгошћу људских граница штипа ноздрве.

У том сам се тренутку запитао како ли је град изгледао Херцеговцима, Личанима и осталим југословенским партизанима који су се 1945. са околних чука спуштали у град под снажном немачком ватром. А како тек припадницима квислиншког Српског добровољачког корпуса који су се у граду борили раме уз раме са припадницима Вермахта и СС?

Шта ли су могли да мисле горштачки партизани када су парадирали тршћанским главним тргом, а шта када су под притиском западних савезника напустили град? Нису ли се сетили свих оних другова који су погинули за град који никада неће бити „наш“ како су сугерисале тадашње пароле.

У Трсту сам остао до сумрака. Мувао сам се по кафеима на каналу Гранде, појео пицу, попио грапу и онда се вратио на железничку станицу – ону исту на коју су од 1915. са воза последњи пут силазили аустроугарски војници, Аустријанци, али и Чеси, Хрвати, Бошњаци, Срби, да би у „Белом рату“ са Италијом оставили кости по алпским котама.

Под сенком твојих крила

Петнаестак година касније опет сам дошао у град. Истим путем преко Истре и Словеније до Трста, нешто бољим аутобусом. Овај пут величанствени поглед на Тршћански залив није ометала никаква олфакторна диверзија. Било је лето.

У граду сам опет, на обали, са главним тргом и његовим класицистичким грађевинама иза мене. Посматрам Девојке из Трста, скулптуре на огради мола према мору. Оне од 2004. године, када је град прославио 50 година припајања Италији, шију италијанску заставу. Иза мене је Фонтана четири континента.

„Кафе огледала“ је, читао сам, неко време је био затворен, па је опет отворен. Застајем на вратима. Она тројица картароша нису на свом месту. Идем даље. Тамо десно наићи ћу на „Театро Верди“, па на Грчку православну цркву. Отићи ћу, наравно до Цркве светог Спиридона.

Прича о досељавању Срба у Трст заслужује неколико напомена. У првој половини 18. века долазили су богати трговци или породице са старим племићким именима, из Херцег Новог, Дубровника, Сарајева, Херцеговине. Удружени са Грцима изборили су 1748. године право да изграде цркву. Потом је неколико деценија трајао спор са браћом Грцима око тога чија је црква. Све док Грци нису изградили своју.

Срби су срушили стару цркву и 1869. подигли велелепно здање – Цркву светог Спиридона. Трст сада у строгом центру има две православне цркве. Од некадашње богате заједнице остало је мало. У орловском грбу тих људи који су у аустроугарској царској луци подигли свој храм стајао је и њихов мото – "Sub umbra alarum tuarum" – „Под сенком твојих крила“.

Водич Умберто Саба

Не могу цели дан да останем у тој сенци. Идем даље. Потапшаћу успут кип Џојса по рамену и рећи му у себи да је историја заиста кошмар, али никако да се пробудимо. Доћи ћу у искушење да нови Трст означим као нељубазни, шминкерски град са надуваним ценама и фенси навикама.

Заиста добру пицу са прихватљивом ценом добићете на југу Италије. Тамо можете наћи и фине крпице по доброј цени. Трст каквим га памте Југословени постоји у траговима у Катанијиили Палерму. Овде га више нема.

Славна прошлост је замрзнута у хабзбуршкој архитектури, у околним дворцима. Али то није више онај град у којем сви говоре више језика, локални италијански дијалект, словеначки, немачки, грчки, српски, хрватски. Те језике сада говоре гастарбајтери.

Одлазећи из града присећам се свог студентског собичка у Сарајеву. На крилу ми је била антологија италијанског песништва. Човек који је је рођен у Трсту, Умберто Саба, записао је у песми Трст и следеће стихове:

Трст има мрзовољни
шарм. Ако хоћеш
он је као уличар, зао и незасит
са плавим очима и рукама одвећ великим
да би поклониле цвеће:
као љубав
са љубомором.

Умберто Саба је тако видео свој Трст у првој половини прошлог века. То је био први Трст који сам ја – читајући италијанску поезију – на неки начин упознао. Доцније, када сам бивао у стварном граду, разумео сам да је песник већ нашао речи за оно што странац осећа у сусрету са његовим градом.

Да, то је мешавина мрзовоље и љупкости, помислим, док залив, уоквирен прозором аутобуса, нестаје у тами. Ваљда мораш бити рођен овде, да би то заволео .

број коментара 13 Пошаљи коментар
(среда, 20. јан 2021, 20:13) - Milutin [нерегистровани]

Trst je zaista bio nas

U Trst sam prvi out otisao 79. Bla je Subota. Onako jos osamucen od klackanja u vozu odmah dolazis na Ponte Rosso Posle smo isli dalje kod Djovanija (tu su uglavnom nase devojke kupovale krpice). Posle bi se razmileli po Trstu trazili smo da kupimo sve ono sto je jeftinije nego u Beogradu. Recimo ja sam jurio da kupim Kasete i kupace gace. Uglavnom price sa carinicima su posebna prica verovatno svako ko je odlazio u Trst ima bar nekoliko prica sa carine. Posle sam poceo i da odlazim u nemacku (Imaom rodjaka u Augsburgu). Zadnji put sam bio u Trstu 85" i tih godina je izgledalo da je Trst zaista nas svuda se cuo nas jezik i nije bilo neuobicajeno da sretnes nekog poznanika iz Beograda i odes sa njim na kafu. Mislim da bi bilo dobro da neko napise sabrane price sa vikend putovanja u Trst pre nego sto padne u zaborav i naravno mora da se pomene "Vozna piletina" ;)) i koka-kole u limenkama.

(среда, 20. јан 2021, 16:41) - anonymous [нерегистровани]

pa da...

Ponte Rosso pijaca, garderobe koliko hoces, via Trento, vila Opicina, via Mazini, via Roma...davno su bile 80-te pa sam dosta i zaboravio...secam se mog drugara koji je otiso u gradsku Bolnicu i tamo je dao krv i dobio je u tadasnjim lirama oko 500 nemackih maraka, za taj novac je kupio all star patike, jaknu i farmerke...Trst je bio predivan grad i jedno naj lepse zivotno iskustvo jednog mladog momka...kao da sam bio u zemlji bajki...u tadasnje vreme u Beogradu si imao samo komisione gde si mogao kupovati prave i firmirane stvari po paprenim cenama a kad odes u Trst kao da si u nekoj bajci, farmerke Fiorruci, PoP 84, Levis Straus, All Star, Tiger patike, Elesse, Fila, Lacosta, ma sta ti dusa pozelela...jedno lepo zivotno iskustvo kad smo lepo ziveli...

(среда, 20. јан 2021, 13:47) - Furioso [нерегистровани]

mnogo vise

Trst je mnogo mnogo više nego što ovaj tekst opisuje. Moras ziveti u Trstu (kao i u svakom drugom gradu) da bi ga doziveo na pravi način. Univerzitet, studenti, more, šarenilo nacija i kultura, preplitanje jezika (kada čuješ kako slovenački klinci pričaju slovenački sa italijanskim, neki mix jezika - za lingviste nezaboravan trenutak), a tek priče starih porodica, ljudi koji su zadužili grad, naših ljudi iz Boke kotorske, uticaj naše crkvene opštine na život u gradu, neverovatan uticaj Austrougarske, romani nemačkih krimi pisaca o dešavanjima u Trstu i okolini, Barcolana, istraživački centri, osmizze, sladoled. Za vreme korone prvo što su uveli je bila isporuka sladoleda na adresu. Na sve to, blizina Slovenije, Austrije i Hrvatske. Grad prelep za život, uz obavezno poznavanje italijanskog jezika, inače ste mrtvi i izopšteni iz socijalnog života.

(петак, 11. дец 2020, 18:33) - Љуба [нерегистровани]

Нису фармерке

Фармерке из Трста куповао сам шездесетих и седамдесетих у Студењаку а једини пут у Трсту био сам 1976. У Загребу се почетком маја пуцао огромни турнир ваздушном пушком. Ми из тадашњег Светозарева потегнемо са двоја кола и ја са Мишком продужим одмах за Копар да купимо квалитетне RVS дијаболе. Мишко је знао где је та радња у Трсту. Ујутру локалним аутобусом одемо за Трст, око 12 смо назад на граници, ја носим у кеси плочу "Deja vu" од CSNY, две графитне 0,5мм оловке за себе и брата инжењера, картон са 5000 дијабола, цариник ме пропушта без речи, Мишку узимају Потврду од стрељачког клуба. Са мојом потврдом (да не пропадне) враћамо се у Трст и назад смо око 16 сати, да се промене цариници, стварно сада су други али видевши дијаболе и потврду зову у кућицу и излази отуда после питања "Да нису из Светозарева?" онај мој цариник. Мишко и ја смо доспели на листу сумњивих шверцера оружја, плоча се покривила од сунца у колима а оловке служиле годинама без грешке док их нисмо погубили. Једини мој пут за Трст. А и мала прича за ове данас који живе ко зна како брзо а дијаболе могу купити у Београду, Лесковцу, Јагодини...

(петак, 11. дец 2020, 16:48) - anonymous [нерегистровани]

još je "srpski"

Još danas kad prođeš uz obalnu cestu vidiš napise od naših prezimena po halama. Tamo postoji i srpsko groblje, ne samo srpska crkva. A na glavnom trgu, Piazza Unita na fasadi palače se nalaze kip srpskih vladara, mislim da su Lazar i Jelena. To je glavni trg gde je najpoznatija kafana Caffè degli Specchi.

Za rođendan sam prošao na kafu sa biciklom do Trsta.

(петак, 11. дец 2020, 13:00) - anonymous Pero iz Swedske [нерегистровани]

Sve se menja !!

Sve se menja ,,sve je prolazno..Trcalismo ,,vikalismo ""Zivot damo Trst ne damo""
Polako italijani osvojili su nasa srca,,San Remo,,Modunjo ,,Volare,Marina,Marina
Salvatore Adamo..Sofia Loren,, Idanas
Pica Napolitana i Pica Venecijana..
Musolinija smo zaboravili odavno....Pero

(петак, 11. дец 2020, 11:17) - anonymous [нерегистровани]

Kafa i Trst

Jeste, uvek ču da pamtim kako mi je prijala kafa, neke 2015, kada sam čekao bus u Trstu za daljni put. Seo sam na kanalu pored naše crkve, večer. Naručim kapučino sa keksima, sve je tako prijalo da zaboraviti neču. Ali bio sam baš gladan, vračao se iz Rima i Bologne, gde sam ceo dan obilazio. Za rođendan sam rekao da moram opet u Trst, u baš tu kafanu. No, sada mi je servirao Aziat. Kafa možda nije bila istog ukusa ko tada. Ali grad mi se dopada. Ima Azije i Afrike kao cela Italija.


(уторак, 08. дец 2020, 18:22) - Tom Sojer [нерегистровани]

Nostalgija

Prvi susret sa Trstom imao sam 1975 i to je bila subota a u Trstu 300 autobusa iz SFRJ, samo mi koji su okupirali radnje a Trscani nisu izlazili iz kuca do ponedeljka. Ludnica, svi vuku kese sa robom kao da je sudnji dan. Tako je bilo svakog vikenda. Na trgu Ponte Roso sedimo i cekamo polazak kuci a prilazi lik i nudi 10.000 DM za pasos SFRJ i niko nece da ga proda. To je bilo vreme. Steta nikad vise.

(недеља, 06. дец 2020, 15:17) - anonymous [нерегистровани]

Nije isto u Trstu!

Sarm i prijatna atmosfera Trsta iz 80-tih, kojeg ja pamtim nema puno, nema puno slicnosti sa danasnjim Trstom. Promenila se dosta struktura stanovnistva... Ne samo u Trstu vec gotovo svuda po severnoj Italiji. Ima puno izbeglica iz serverne Afrike, puno pridoslih Albanaca, Rumuna, Bugara, ima puno kradje i kriminala tako da su i ljudi postali vise suzdrzani i na distanci. Kapije su dobro zakljucane i mnogi se ne usudjuju noci da spavaju pored otvorenih prozora u vrelim letnjim mesecima.

(недеља, 06. дец 2020, 15:16) - anonymous [нерегистровани]

Mitovi i legende o trstu, hrvatskom primorju i nastupima galije u makarskoj.

Mozda se sve desilo a mozda je sve to fikcionalna prica. Cak i da se jeste desilo, niko ne moze da potvrdi da li se ili nije desilo. Mozda je sve bila zafrkancija, kao sa pricom o bratstvu i jedinstvu, ako su srbi voleli sve, zasto su drugi glumeli da su im prijatelji. Sigurno su mislili da je in biti deo komunista, i imati sofera koji vas vozi u striptiz bar ko pabla eskobara, dok u diskoteci peva brena, mile voli disko, a nema za heroin cisto.