Читај ми!

Астероид који је збрисао диносаурусе такође је изазвао глобални цунами

Када је велики астероид величине града ударио у Земљу пре 66 милиона година, збрисао је диносаурусе – али и изазвао планетарни, наводи се у новом истраживању.

Астероид, широк око 14 километара оставио је кратер величине 100 километара у близини мексичког полуострва Јукатан. Поред окончања владавине диносауруса, директни погодак је изазвао масовно изумирање 75 одсто животињског и биљног света на планети. 

Када је астероид ударио, створио је низ катаклизмичких догађаја. Глобалне температуре су флуктуирале; честице чађи и прашине испуњавале су ваздух, почели су шумски пожари, а у року од 48 сати, цунами је обишао глобус - и био је хиљаде пута енергичнији од садашњих цунамија изазваних земљотресима. 

Истраживачи су пронашли доказе који поткрепљују открића о путу и снази цунамија проучавајући 120 језгара океанског седимента из целог света. 

Студија са детаљима о налазима објављена у часопису American Geophisical Union Advances.

То је прва глобална симулација цунамија изазваног ударом Чиксулуба која је објављена у рецензираном научном часопису.

Цунами је био довољно снажан да створи таласе високе више од километра и запљусне дно океана хиљадама километара далеко од места где је астероид ударио, наводи студија.

„Овај цунами је био довољно јак да поремети и еродира седименте у океанским басенима пола света, остављајући или празнину у седиментним записима или мешавиу старијих седимената", рекла је главна ауторка студије Моли Рејнџ, која је почела да ради на студији као студент, а завршила ју је као магистар на Универзитету у Мичигену.

Истраживачи процењују да је цунами био до 30.000 пута снажнији од цунамија у Индијском океану 26. децембра 2004. године, једног од највећих забележених, који је убио више од 230.000 људи.

Енергија удара астероида била је најмање 100.000 пута већа од ерупције вулкана Тонга раније ове године.

Пратећи пут древног цунамија

Брендон Џонсон, коаутор студије и ванредни професор на Универзитету Пурду, користио је компјутерски програм назван хидрокод да симулира првих 10 минута удара Чиксулуб, укључујући формирање кратера и почетак цунамија.

Он је укључио величину астероида и његову брзину, за коју је процењено да се креће брзином од 43.200 километара на сат када је ударио у гранитну кору и плитке воде полуострва Јукатан.

Мање од три минута касније, камење, седименти и други остаци одгурнули су водени зид од удара, стварајући талас од 4,5 километара, према симулацији. Овај талас је спласнуо када је експлодирани материјал пао назад на Земљу.

Али како су крхотине падале, створиле су још хаотичније таласе.

Десет минута након удара, талас у облику прстена висок око километар и по, почео је да путује преко океана у свим правцима од тачке која се налазила 220 километара од удара.

Сат након удара, цунами је путовао изван Мексичког залива у северни Атлантски океан. Четири сата након удара, таласи су прошли кроз централноамерички морски пут у Тихи океан. Централноамерички морски пут је некада раздвајао Северну и Јужну Америку.

У року од 24 сата, таласи су ушли у Индијски океан са обе стране након путовања преко Тихог и Атлантског океана. И за 48 сати након удара, велики таласи цунамија стигли су до већине Земљиних обала.

Променљиво дно океана

Подводна струја је била најјача у северном Атлантском океану, централноамеричком морском путу и јужном Тихом океану, премашивши брзину од 643 метра на сат, што је довољно снажно да однесе седименте на дну океана.

У међувремену, Индијски океан, северни Пацифик, јужни Атлантик и Медитеран били су заштићени од најгорег цунамија, са мањим подводним струјама.

Тим је анализирао информације из 120 седимената који су углавном потекли из претходних научних пројеката бушења океана. У водама је било више нетакнутих слојева седимента заштићених од гнева цунамија. У међувремену, постојале су празнине у запису седимента за северни Атлантик и јужни Пацифик.

Истраживачи су били изненађени када су открили да је седимент на источним обалама северних и јужних острва Новог Зеланда био „јако поремећен" и са вишеструким празнинама. У почетку су научници мислили да је то због активности тектонских плоча.

Али нови модел показује да су седименти били директно на путу цунамија Чиксулуб, упркос томе што су удаљени 12.000 километара.

„Сматрамо да ове наслаге бележе ефекте ударног цунамија, а ово је можда најизразитија потврда глобалног значаја овог догађаја", истакли су истраживачи.

Иако тим није проценио утицај цунамија на обалне поплаве, модел показује да су обалне области северног Атлантика и обала Пацифика Јужне Америке вероватно биле погођене таласима вишим од 20 метара. Таласи су само расли како су се приближавали обали, узрокујући поплаве и ерозију.

Будућа истраживања ће моделирати обим глобалних поплава након удара и то колико далеко би се могли осетити ефекти цунамија, наводи коаутор студије и професор Универзитета у Мичигену Брајан Арбик.