Читај ми!

Ледена вештина или снага воље српског нинџуцу-мајстора

Владимир Стевановић, носилац црног појаса седми дан борилачке вештине нинџуцу, особа моћне снаге и духа и тела, од ове године, због својих подухвата везаних за излагање ниским температурама, тзв. ледено планинарење, прозван је „српски ледени човек“.

Током зимских месеци 2021. године, Владимир је извео неколико задивљујућих подухвата само у шортсу и дубоким ципелама. Успео се на врх планине Бесна кобила (1922 метра надморске висине) у јануару, под снегом, за три сата, на температури од минус четири до минус седам степени, уз јак ветар на врху. Затим, такође у јануару, уследио је целокупни успон и спуст на почетну тачку, на врх Мали камен (954 мнв.) на планини Радан, под дубоким снегом, у трајању од 100 минута, на температури од нула степени и уз јак ветар на врху. После тога, у фебруару, успео се на врх Миџор (2169 мнв.), на Старој планини, под снегом, за три сата и тридесет минута, на температури од око минус четири степена, уз изузетно јак ветар током друге половине успона. Последњи његов подухват ове године - медитација и вежбе дисања од десет минута у кањону залеђене реке Вучјанке, у брзаку (брза вода брзо односи топлоту коју генерише тело) - био је у фебруару, на минус осам степени Целзијусових.

Да бисмо боље разумели методе и технике којима се овај врсни спортиста, кустос-археолог Народног музеја у Лесковцу, служио за време припрема и остваривања подвига, морамо се осврнути на источњачку филозофију нинџуцуа и шта је све садржано у тој дисциплини, која обичног човека асоцира само на једну од многобројних борилачких вештина древног Истока.

Како би се осигурали склад и хармонија у периодима мира, као и заштита и победа у периоду ратовања, у Јапану се у средњем веку развио скуп знања под називом нинџуцу. Помоћу те вештине контролисао се један уређен друштвени систем и владало се свим сегментима везаним за здравство, војску, политику, друштвене и природне науке.

Сама вештина спада у једну од најстаријих на свету, датира из шестог века. Најзаслужнији за отварање те „скривене вештине" ван граница Јапана јесте соке (велемајстор) Буџинкан система - др Масаки Хацуми. Буџинкан систем је састављен од девет традиционалних школа борилачких и ратничких вештина, од којих најстарија школа нинџуцуа датира из XII века.

Данас је од саме вештине преостало знање сачувано у средњовековним текстовима, као и информације преношене усменом традицијом. Вештина је подељена, по речима др Хацумија, на три области:
- од почетка до звања пети дан - кондиционирање тела, обука у голорукој борби (ударачке технике, технике полуга, бацања и борбе у партеру, технике ломљења костију, чупање нерава итд.) и борби оружјем;
- од петог до десетог дана - ментални и психолошки тренинг;
- од десетог до петнаестог дана - обука везана за системе суптилне природе, традиционалне медицине и њена употреба у вештини борења и ван ње.

Такође, део традиције нинџуцуа је тзв. шугендо пракса (комбинација шинтоизма, будизма и таоизма), која у својим напредним стадијумима обухвата излагање екстремним температурама на планинама, леду и у води, како би практикант тестирао свој ум, дух и тело.

Познато је да су одређене технике пранајаме - јогинског дисања, у стању да генеришу топлоту у телу, захваљујући метаболизму који се активира. Једна од основа крија јоге јесте неопходност очувања те унутрашње ватре - Агни, која се огледа не само у смислу дигестивне ватре неопходне у ефикасној апсорпцији хране и метаболичким процесима већ и у способности адаптације на околину. Тибетанске ламе, у оквиру своје праксе тумо јоге, док мирно седе у положају падмасане - лотоса, топе снег око себе, чак на себи осуше и мокру кошуљу. Тумо, или јога мистичне унутрашње ватре, припада једној од најмистериознијих јогинских пракси раширених на Тибету. Њено значење у првобитној фази јесте буђење унутрашње топлине, услед чега јогин престаје да буде осетљив на хладноћу, а од одеће носи само памучну пелерину „репу", што је у условима снежних хималајских зима велики изазов.

Упознавши се са јапанским борилачким вештинама, јогом и традицијом тибетанских монаха, Владимир Стевановић је кренуо да се тушира леденом водом пре више од петнаест година, да би прво излагање екстремним условима остварио у јануару 2011. године. Том приликом Владимир је медитирао седећи у снегу, без одеће, након чега је медитирао у језеру Грза са поледицом, окружен снегом.

Врсни нинџуцу-мајстор каже: „Психолошка припремљеност која је претходила тим подухватима изузетно је значајан фактор. Моја искуства са сличним краћим излагањима хладноћи допринела су уклањању осећаја непознанице - услед ког може доћи до паничне реакције, што аутоматски угрожава читав подухват. Као и у сваком задатку, концентрација и планско понашање играју велику улогу. Психолошке баријере и уверења представљају значајан фактор у сваком аспекту човековог живота."