Читај ми!

Неконвенционални часови историје

Прва помисао на историју су датуми и године, и оно чувено – „давно било па се заборавило“. Међутим, да се не би заборавило и да би било веома интересантно а не сувопарно, заслужан је Марко Пиштало, млади професор историје у Петој београдској гимназији, један од добитника овогодишње Светосавске награде за изузетан допринос образовању и васпитању.

„Светосавска награда свакако јесте вишедимензионална – има и признања и подстицаја и обавезе, али опет, ништа што би представљало било какву врсту императива или притиска. Моје амбиције остају исте, а то је тражење нових и бољих начина осавремењавања прво моје наставничке личности, која не подразумева само технологије, а тиме имплицитно и наставе", каже професор Пиштало поводом уручења Светосавске награде за 2020. годину.

Оно што је професора Марка довело до Светосавске награде, а што је можда и важније – до титуле омиљеног професора историје – јесте и његов другачији приступ овој изузетној науци.

„У настави историје, којом се бавим од октобра 2010. године, поред стандардних наставних метода, мој рад одликује коришћење савремених технолошких средстава, али не само у строго технолошком погледу него уз уважавање свега онога што је суштина савременог технолошког дискурса. Другим речима, ако интернет користите да пронађете неку слику којом ћете илустровати оно о чему говори наставна јединица, урадили сте добру ствар. Али ако одете још даље, па зађете у начин размишљања, прављења хумора, размене садржаја, савремене интернет заједнице, и то уградите у наставни метод, остварили сте још већи бенефит који пружа савремена технологија. Због тога сам у наставу увео новине попут употребе мимова у настави, затим употребу рок музике, тачније, реч је о бендовима који у својим текстовима користе мотиве из историје. Дакле, оно што називамо употреба информационо-комуникационих технологија у настави није пуко коришћење самих уређаја или интернета него и разумевање начина на који они утичу на генерације с којима су нераскидиво повезани", каже професор Пиштало.

Да су савремене технологије нешто на чему су одрасле нове генерације, сведочи и њихова све чешћа употреба у образовању. Али да се њихова улога не би свела само на припремање разних презентација, градиво може да се приближи и учини ђацима занимљивим на још један начин. То је популарна наука, на којој, поред технологије, почива педагошка филозофија овог професора.

„Наиме, историја, као и свака друга наука, мора да има свој популарни део и публику у широј јавности јер нема већег пораза за било коју науку него да остане 'заробљена' у уском кругу научника који се њоме баве. Са тим у вези, остварио сам сарадњу с магазином Политикин забавник, за који пишем научнопопуларне текстове из историје, као и са Образовно-научним програмом РТС-а, где сам наратор и аутор стручног текста и сценарија за емисије Радозналци и Муке једног Лава. И у настави увек правим референце на популарну културу: филмове, музику, стрипове и слично, а матурски радови које пишу ученици под мојим менторством увек имају задатак да тему којом се баве обраде и са становишта њене заступљености у популарној култури. Популарна култура није само забава, она је често показатељ многих ствари у друштву и може се ишчитавати на разне начине. На пример, податак да је у СФРЈ први панк бенд основан 1976. године, а у СССР-у скоро деценију и по касније, може бити одличан пример у разликовању тамошњег и овдашњег комунизма. Такође, одговор на питање које теме су цензурисане у популарној култури, а које су налазиле пролаз до читалаца/гледалаца/слушалаца, опет може бити драгоцен путоказ за критичко промишљање и разумевање историје", објашњава професор.

Употреба информационих технологија у образовању није само коришћење рачунара и интернета већ и развијање свести шта се све на мрежи може наћи и како се поставити према томе.

„Одавде произлази и трећи стуб, а то је медијска писменост, и са њом спојена једна велика недаћа савременог друштва – псеудонаука. У свом досадашњем раду, а и конзумирањем медијског садржаја, приметио сам да огромног одјека имају они садржаји који се у сензационалистичком маниру пласирају јавности а тичу се псеудонауке. То су увек питки садржаји, лишени сваке критичности и научне методологије, са обавезном патином теорија завере, без обзира на то да ли се ради о надрилекарима, равноземљашима или заговорницима идеја о скривању правих токова историје и систематском подваљивању неке лажне, попут оне која се учи у школама. Стога у свом раду обраћам пажњу на ову аберацију савременог друштва, правим паралеле са оним што најпознатији заговорници оваквих идеја износе, а ученици дебатују, траже методолошки исправне начине да се супротставе псеудоисторији. Другим речима, наставник једини има стручно знање, он је тај који координира садржајима, усмерава ученике, надгледа, подржава. Дакле, он мора да руководи процесом и од њега зависи све остало. Људски ресурс је ипак и даље тај који управља осталима", закључује професор Марко Пиштало.

Дакле, уз овакав приступ настави – датуми, године, чињенице, култура, ратови, политика, династије, владари, цивилизације (и још много тога што чини науку која истражује и проучава прошлост) сигурно неће довести до онога са почетка текста – „професоре, давно било па се заборавило". Напротив, овакав професор и његови часови уз „мимове", музику, филмове и дискусије, заувек ће се памтити.