Теразије као одраз европског духа Београда

Насељавање Теразија почело је 1837. године, када је кнез Милош Обреновић решио да прошири град изван шанца. Растерао је казанџије и остале бучне занатлије на периферију – данашње Теразије. Од тада, па у наредних 150 година, Теразије су се много промениле. Али оно што Теразије и дан-данас чини занимљивим – јесу објекти. Најзначајнији су они с краја 19. и почетка 20. века који су имали за циљ да нову државу покажу у неком другом светлу.

„Тај период карактеристичан је по томе што су прве зграде пројектовали архитекти који су се школовали у Бечу, и то су представници такозваног новог таласа у српској архитектури. Требало је да се некако покаже нови национални стил који се разликовао од европског, али који је имао, да кажемо, неке везе са византијском архитектуром. Два најпознатија представника тог периода су Светозар Ивачковић и Јован Илкић" - каже проф. др Владан Ђокић, декан Архитектонског факултета у Београду.

Зграда Министарства правде, дело Светозара Ивачковића, својом архитектуром представља нову власт у Србији. Указује на значај институције а Србију представља као битну државу у европским оквирима. Зграда је сазидана 1883. године и представља једну од најлепших зграда с краја 19. века у стилу неоренесансе. Прекопута ње архитекта Јован Илкић пројектовао је зграду која је позната као кућа браће Крсмановић или зграда Протокола. Сазидана је две године касније, 1885. године, у необарокном стилу, који је у то време такође представљао нешто ново у српској архитектури. Илкићево здање је у историју ушло као резиденција, двор регента Александра Карађорђевића, а у њеном салону је проглашена Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, 1. децембра 1918.

Током 150 година много тога се мењало на Теразијама. Те промене сведоче о тежњи да се прате стилови и правци европске и светске архитектуре, као и да политичке и друштвене промене и ратна разарања не униште европски дух Београда и да Теразије остану централно место друштвеног живота.

„Оно што је карактеристично за Теразије јесте чињеница да је регулација која је постављена у првој половини 19. века одолела све до данашњих дана; заправо није дошло до промене морфолошког обрасца трга и разни објекти који су настајали у различитим временским периодима и у различитим стиловима некако су поштовали ту регулацију" - каже професор Ђокић.
Коваче и казанџије замениле су банке, осигуравајући заводи, трговине. Ханове су заменили хотели, стоку која је крај Теразијске чесме пландовала растерали су фијакери, трамваји, аутомобили, али основна обележја тог трга и дан-данас стоје као сведоци неких давних времена. У тадашње време најпознатије кафане, хотели и трговинске радње били су смештени управо на Теразијама.

Треба поменути хотел „Париз", саграђен око 1870. на месту где је данас Безистан. Срушен је приликом реконструкције трга 1948. До хотела „Париз" био је стари хотел „Касина", саграђен око 1860. године, у којем је 1918. кратко време заседала Народна скупштина Србије. Ту су, до 1920. године, приређиване представе Народног позоришта. На месту где је данас „Душанов град" била је кафана „Код златног крста", у којој је 6. јуна 1896. одржана прва биоскопска представа. Велелепна и репрезентативна палата хотела „Москва", дело архитекте Јована Илкића, највише је заслужна што су Теразије постале оно што су данас. У време када је изграђена, она је потпуно изменила силуету Београда, постала је главни оријентир у граду и била једна од првих зграда у сецесионистичком стилу на нашим просторима. Оно што је најбитније, та палата је била једна од првих која је у Београд донела дух космополитизма и начинила нашу престоницу примамљивијом тачком на мапи Европе. Значајне промене на Теразијама одвијале су се пред балканске ратове под надзором прве српске жене архитекте, Јелисавете Начић. Средином трга постављени су правилни цветни скверови ограђени ниском гвозденом оградом а на делу према данашњој Нушићевој улици изграђена је велика фонтана. Теразије су постале трг достојан метрополе.

Период пре Другог светског рата обележен је и зградама које су заузеле доминантна места на простору трга. Игуманова палата, зграда хотела „Балкан" и Палата „Албанија" представљају синоним за Теразије. Та вишеспратница од армираног бетона настала је 1939. године на месту истоимене кафане која је била омиљено стециште старих Београђана. Они су је, упркос лошим условима, толико волели да су чак на дан њеног рушења седели у њој све док радници нису поскидали и последњи цреп.

Почетак градње тог облакодера Београђани су гледали са неверицом и сумњом. С обзиром на димензије - висину од 45 метара и 12 спратова, као и још два спрата испод земље - сасвим је јасно зашто је на грађевину гледано као на чудо. Палата „Албанија" је прави репрезент међуратне модерне архитектуре Београда, која и дан-данас плени. Она улази у сам врх српског модернизма а заслуге припадају архитектима: Миладину Прљевићу, Бранку Бону, Милану Гракалићу и конструктору Ђорђу Лазаревићу.

Игуманова палата, задужбина трговца Симе Игуманова, саграђена је годину дана раније, 1938, према пројекту архитеката браће Бранка и Петра Крстића. Њихов рад, модернизована верзија српско-византијског стила са широким аркадама, неколико деценија касније проглашена је и за споменик културе. Али најстарија међу њима, која доминира Тргом, јесте зграда хотела „Балкан", саграђена 1935. године на месту старог хотела који је примао госте још од 1860. године.

Међутим, свој дефинитивни облик Теразије су добиле приликом последње реконструкције 1947. године, по пројекту архитекте Николе Добровића, када су уклоњени скверови, фонтана и трамвајске шине.