Читај ми!

Велика хумска чука код Ниша прича причу дугу скоро пет миленијума

На месту где се укрштају путеви који спајају Балкан са Тракијом и Малом Азијом и егејским светом, у Нишком пољу, налази се археолошки локалитет Велика хумска чука. На том месту живело се готово пет миленијума – од раног бакарног доба па све до позне антике. Године 2020, упркос епидемији коронавируса, археолози су откривали тајне кодове прошлости. О томе нам прича др Александар Булатовић, научни саветник Археолошког института у Београду и руководилац пројекта археолошких истраживања.

Археолошки локалитет Велика хумска чука налази се у средишту централног Балкана, у југоисточној Србији, око осам километара северно од Ниша, на месту природног укрштања комуникационих праваца који повезују Балкан са Тракијом и Малом Азијом на истоку, и са егејским светом на југу. Смештен је на доминантном неприступачном узвишењу, на платоу површине од скоро једног хектара, чија највиша тачка износи 455 метара. Таква позиција, уз близину природних ресурса, као и повезаност са Кременцем, чувеним налазиштем кремена, односно опала (2,3 километра ваздушном линијом), главни су разлози што је насељавана од раног бакарног доба, па до позне антике (4400. године п. н. е. до IV века н. е.).

Најстарији и најбоље очувани културни слој овог налазишта потиче из раног бакарног доба (енеолита), док су од осталих периода заступљени и касно бакарно доба, бронзано и гвоздено доба, келтски период, и на крају, културни слојеви повезани с римском доминацијом на овим просторима.

Куће из бакарног доба биле су изграђене у истој техници, са зидовима од дрвене конструкције који су облепљени блатом (тј. техником плетера и лепа), док су подови били од утабане земље, на које је, често, наношен танак слој глине. Сви стамбени објекти изгорели су, заједно с кућним инвентаром. Међу остацима једне од кућа пронађено је бакарно длето тешко 92 грама, које представља један од најстаријих датованих бакарних налаза на централном Балкану. Свакако раритетан налаз су два уломка керамичких посуда украшених златном бојом, а тек неколико сличних примерака познато је са два истовремена локалитета у Бугарској, као и са оближњег Бубња код Ниша.

На крају рецимо и то да је заједница раног бакарног доба названа по та два налазишта из Нишке котлине (тзв. култура Бубањ–Хум), а део је једног већег културног комплекса који је тада обухватао простор од данашње јужне Румуније до данашње северне Грчке (тзв. комплекс Бубањ–Салкуца–Криводол).

Прва археолошка истраживања локалитета Велика хумска чука извршили су тридесетих и педесетих година XX века Mиодраг Грбић и академик Милутин Гарашанин. На основу тих истраживања Гарашанин је дефинисао тада нову археолошку културу на простору централног Балкана и назвао је по два нишка локалитета. После готово пола века, захваљујући тадашњој директорки Народног музеја у Нишу Татјани Трајковић Филиповић и др Милораду Стојићу из Археолошког института у Београду, обављена су мања пробна истраживања 2009. године, која су била увод у систематска истраживања отпочета 2014. године, и трају и данас.

„Године 2020" – говори за РТС др Александар Булатовић, научни саветник Археолошког института у Београду и руководилац пројекта – „извршена је геомагнетна проспекција скоро целе површине локалитета, приликом које је регистровано неколико геомагнетних аномалија – оне би се у слободној интерпретацији могле окарактерисати као праисторијски стамбени објекти. Њихова правилност, интензитет, облик и оријентација указују на остатке кућа какве смо већ истражили претходних година на налазишту, чиме ће знатно бити олакшан избор позиција за ископавања наредних година. Поред геомагнетних снимања вршене су анализе апсолутног датовања АМС методом и добијени су датуми за хоризонт из којег потиче чувена фигурална представа плесачице насликана црвеном бојом на стопи керамичког пехара (око 4300 година п. н. е.). Тако се на овај начин знатно побољшало наше познавање хронологије бакарног доба на простору централног Балкана."